ПОКОСОВСКИ ЦИКЛУС

Покосовски циклус песама обухвата песме о отпору турским освајачима и приликама у нашој земљи после пораза на Косову пољу. Српска држава није покорена одмах, него је била освајана још око седамдесет година после Косовског боја. Након пада престонице, Смедерева, турски освајачи потпуно су заузели све српске земље и  завели страшан терор над народом. Многи Срби иселили су се у Јужну Угарску, ступили у мађарску војску и борили се против турских освајача, бранећи тако своју част и отаџбину. У Србији, у  отпору турским освајачима, истицали су се браћа Јакшићи, Вук Гргуровић, војвода Пријезда, Облак Радосав и други. У Црној Гори најснажнији отпор Турцима пружали су Црнојевићи. У свим песмама покосовског циклуса опеван је витешки отпор српских и црногорских јунака према насиљу, неправди и зулуму сурових  Турака.  Мржња према бездушном освајачу и жеља за слободом биле су велике. Оне су нашим јунацима давале огромну снагу и учвршћивале мисао да је боље умрети поносно стојећи, него живети клечећи, без части и достојанства.

ХАЈДУЧКИ И УСКОЧКИ ЦИКЛУС

andjelan Slide Share

О ХАЈДУЦИМА

Реч хајдук има различита значења. Најчешће се узима као одметник од власти у доба ропства под Турцима, али и као отпадник од власти уопште. По свему судећи, реч хајдук је арапског порекла и на Балкан је доспела заједно са Турцима. Реч је о заједничком балканском називу који изражава покрет отпора против Турака. Старији термин за означавање ове појаве је гусар, у значењу разбојник. Харамијом се означава хајдук-разбојник. Отуда је хајдучки старешина харамбаша.
Хајдуци су, дакле, били одметници од турске власти. „Наш народ мисли и пјева да су у нас хајдуци постали од турске силе и неправде. Истина да многи људи не оду у хајдуке да чине зло, али кад се човјек (особито прост) једанпут отпади од људскога друштва и опрости се сваке власти, он почне, особито један уз другога, и зло чинити; тако хајдуци чине зло и народу своме, који их према Турцима љуби и жали, али се и данас чини хајдуку највећа срамота и поруга кад му се рече да је лопов и пржибаба. (...) Прави хајдук неће никад убити човјека који му ништа не чини, већ ако да га наговори какав пријатељ или јатак.” (Вук Стефановић Караџић, Живот и обичаји народа српскога, одломак).
Хајдуци су се одметали у шуме, одакле су нападали Турке и узимали им плен. У хајдучким песмама често срећемо мотив хајдуковог проклињања планине, мотив горе која проклиње јунака, али и мотив хајдукове захвалности гори, или опроштај са гором, који симболично означава и опроштај са (епским) животом. Гора је родно место хајдука, његово уточиште и најпоузданији ослонац. Били су организовани у хајдучке дружине, на чијем челу се налазио харамбаша, који је носио скупоцено одело и најчешће је биран због своје старости или умешности. У песмама о хајдуцима хајдучка чета најчешће броји 30 чланова. Поред харамбаше, у чети се издвајају још и барјактар и калауз (путовођа). Барјактар врши одабир чланова дружине. Без чете, хајдук је слаб и незаштићен, немоћан да покрене било какву акцију против непријатеља. Под барјак се купе само изабрани јунаци. Избор харамбаше је најбитнији део окупљања чете. Хајдуци морају изабрати човека коме ће поверити свој живот и свој иметак без остатка, који ће бити праведан судија и непоколебљив мегданџија, који ће знати да мудро и промишљено сачува дружину од потера, неслоге и сваковрсних опасности горског одметничког живота. Без харамбаше дружина је обезглављена. Отуда се овом мотиву у песмама посвећује велика пажња. Посебно се осуђује неслога и деоба чете. У песмама о хајдуцима велика пажња се посвећује мотиву „хајдучке среће”.

О УСКОЦИМА

Ускоцима или пребезима су се називали припадници јужнословенских народа који су избегли са османлијске територије и „ускакали” у пограничне крајеве Аустрије и Млетачке републике. Као герилски одреди, одатле су упадали на турска подручја и вршили изузетне подвиге и јуначка дела. Ускоци у Јадранском приморју остали су живо упамћени како у историјским документима, тако и у усменој епској традицији и у колективном памћењу народа. Многи елементи ове херојске борбе, као што су удари на куле турских бегова и јуначки мегдани, сукоби унутар чете, верни јатаци и неверни побратими, разбијање трговачких каравана и др., непосредно су очувани у народним песмама. Ускочка четовања трају пуна два века и представљају нарочиту врсту хајдучије. Велики ускочки центри у 16. веку били су Клис и Сењ. Глигор Станојевић је у књизи Сењски ускоци забележио следеће: „Ускоци су били људи посебног соја. Још на савременике ускоци су остављали ванредан утисак својим физичким изгледом и ратним врлинама. Млечани су им и признавали и негирали храброст, али човјечност им нијесу никада приписивали. Ускоци су били ’лијепи људи и по природи снажни’. Стасити и витки, са густом брадом и перчином наврх главе, обучени по ускочки и лако наоружани, својом појавом скретали су пажњу и уливали страх и поштовање. О њиховој хитрини, умјешности и снази постојале су многе анегдоте. Људи су вјеровали, а и сам онај што је причао да је својим очима видио, како је један ускок ухватио зеца у трку. Њихова одјећа и њихово наоружање били су у складу са њиховим оперативним задацима и временским условима”. Након расељавања ускока из Сења, ускочку традицију у Приморју достојно настављају котарски ускоци. Централне фигуре међу котарским ускоцима били су Петар и Илија Смиљанић, Јанко Митровић и Стојан Јанковић, Вук Мандушић, Јован Шандић и др.; Илија Смиљанић је у историји и у традицији упамћен као велики јунак. Због исказане храбрости, млетачке власти су му доделиле једну кућу у Задру. Забележено је његово јунаштво у борбама с Турцима под Гламочем и Книном (1653). Жена му је била муслиманка из богате и угледне породице, а по крштењу добила је име Ката. Илија Смиљанић је један од ретких которских ускока о коме је у архивским изворима забележен физички опис. У једном документу, по одлуци млетачких власти, додељена је награда од четири дуката месечно „Илији Смиљанићу, ниска стаса, црномањасту, оспичаву, шаровитих очију, младу, кестењастих бркова”. Јанковић Стојан је најславнији од четворице синова которског сердара Јанка Митровића („од Котора Јанко”). Стојан је, према архивским документима, рођен у Жегору око 1635. године. Седео је у Будину, Исламу и Задру. Истакао се у Кандијском и у Морејском рату. Погинуо је у нападу на Дувно 1687. године. Прва жена му се звала Винка, односно Вука, а друга је била Гркиња Антонија Реци. Зна се да се једна његова рођака била удала за Димитрија, брата харамбаше Баја Пивљанина, те су се најславнији јунаци у Приморју међусобно ородили тесним породичним везама. Извори говоре о великом јунаштву прослављеног сердара Стојана Јанковића. Предводио је ускочке походе у Лику и у Херцеговину. Превео је, снагом свога имена и ауторитета, немали број хришћанског живља из турске на млетачку територију. Више пута је био рањаван у биткама. Истакао се у биткама код Книна, Гламоча и на Грахову. Што се тиче Ива Сенковића, као историјског модела за епски лик Ивана Сењанина послужио је чувени сењски ускочки војвода Иван Влатковић. У историјским изворима помиње се под презименом Влатковић, Влатко, Иван Ладко или Латко. Али, наилази се и на презиме Новаковић, односно Новаковић-Влатковић. Старином је из Херцеговине. У рукописним збиркама 18. века јавља се као Иво Сењанин или Иван од Сења, барјактар Иво у чети Сењанина или као Иво од Сења. У Вуковим збиркама је Иван Сењанин или Иво Сенковић. Ова историјска личност први пут се у архивским изворима помиње 1596. године. 
Песме о ускоцима представљају ускочки живот пун борбе и опасности, што је посебно истакнуто у песмама Сењанин Тадија и Смрт Сењанина Ива. Као и хајдуци, и они су морали бити спремни да претрпе ужасне муке у случају да буду ухваћени. Овај аспект ускочког живота сликовито представља Сењанин Тадија на примеру одраног овна и јарца. Сукоби са Турцима описани су у песмама Сењанин Тадија и Иво Сенковић и ага од Рибника. Песма Смрт Сењанина Иве чува успомену на ускоке као на пљачкаше (Добро, мати, у земљи Талији:/ Доста, мајко, робља наробисмо,/ А јошт више блага задобисмо). Једна од заједничких особина свих ускока у обрађеним песмама је изузетна храброст и јунаштво. Тако, Иво Сенковић, готово дечак, излази на мегдан искусном и прослављеном турском јунаку – аги од Рибника. Исту храброст показује и малена чета Сењанина Тадије, која се усуђује да покуша да зароби озлоглашеног турског јунака Хасан-агу куну и његових тридесет војника.

Проклета Јерина

Јерина Бранковић (рођена Ирина Кантакузин, у народној традицији позната као Проклета Јерина) је била српска деспотица, пореклом Гркиња из породице Кантакузина, жена деспота Ђурђа Бранковића (вл. 1427 — 1456), за кога се удала 26. децембра 1414.
Не зна се тачно година њеног рођења, узима се приближно да је то 1400, могуће је да је рођена и неколико година раније. Њен отац био је Димитрије I Кантакузин, који је имао титулу севастократора од децембра 1357. и деспота Мореје 1383. Рођен је био око 1343. а умро између 1384. и 1420. Димитрије је био унук византијског цара Јована VI Кантакузина (цар 1347 — 1354). Од њене породице, у Србији је нарочито био познат Јеринин брат Тома Кантакузин (†1463).
Била је непопуларна у народном предању и названа Проклета Јерина, највише због изградње града Смедерева, тадашње нове српске престонице. По народном предању њена владавина је била сурова. Умрла је као монахиња у Руднику 2. или 3. маја 1457[1], претпоставља се да је отровао њен син Лазар. Стари градови широм простора насељених Србима су по њој добили имена Јеринин град.
Са деспотом Ђурђем имала је петоро деце: Турци су 1441. заробили Гргура и Стефана Бранковића и 8. маја те године их ослепели по наредби султана Мурата II.
Према историјским изворима, Јерина је била друга жена деспота Ђурђа Бранковића. Не зна се име његове прве жене са којом је имао ћерку Јелену, али је извесно да је била трапезунтска принцеза. За Мару, Ђурђеву, наводно, најстарију кћерку, не зна се поуздано да ли је била Јеринина ћерка, или Ђурђева ћерка из првог брака.
За Јерину се може рећи да је била трагичан лик, коме је народно предање учинило велику неправду.
                                                                                                                                                                                                 Извор: Wikipedia
Истраживачки задаци:

I: Подсетите се обрађених песама о хајдуцима. Шта значи реч хајдук? Ко су у историји били хајдуци? Шта знате о хајдучком животу? Шта нам о разлозима одметања у хајдуке говори песма Старина Новак и кнез Богосав? Шта сте из песама хајдучког циклуса сазнали о хајдучком животу? Које су заједничке особине хајдука из обрађених песама?

II: Подсетите се песама о ускоцима. Ко су у историји били ускоци? Шта сте из песама ускочког циклуса сазнали о ускочком животу? Које су заједничке особине ускока из обрађених песама? 

III: Подсетите се обрађених песама о хајдуцима и ускоцима. У чему је сличност, а у чему разлика између хајдука и ускока? Упоредите песме о хајдуцима и ускоцима и истакните сличности међу њима.

IV: Пронађите примере стилских фигура у песмама о хајдуцима и ускоцима и објасните њихову функцију у песми. 

Ропство Јанковић Стојана

Тумачите непознате речи.
Запишите своје утиске о песми, пре свега о поступцима јунака.
​
Тема: Јанковић Стојан се враћа из ропства
 
Главни ликови: Јанковић Стојан, Јела, мајка
 
Споредни ликови: Смиљанић Илија, заова, сватови
 
Мотиви: муж на свадби своје жене, повратак дуго одсутног јунака, верност, патријархална жена, даривање сватова, тужбалица
 
 Композиција песме:
  1. Повратак заробљеника
  2. Сусрет Стојана и мајке у винограду
  3. Стојанова песма међу сватовима
  4. Препознавање јунака
  5. Даривање сватова
  6. Мајчина смрт
  7. Ученици извештавају по групама према унапред подељеним задацима:
 
1.део
 
Како се Стојанова мајка осећала у тренутку када је Стојан затекао у винограду? Протумачи њену тужбалицу. Којом стилском фигуром је дочарана њена туга? Шта је Стојан дознао од мајке? Ко започиње разговор у винограду? Објасни зашто Стојанова мајка није препознала сина. Шта мислиш, зашто јој Стојан тада није открио праву истину?
 
2.део
 
На који начин Стојан својим понашањем покушава да помогне својо жени? Коме се он обраћа у свом дому? Како то чини? Наведи осећања која он својим поступцима и речима изражава. Пронађи у песми те стихове и образложи ко су у наведеној песничкој слици „тица ластавица“ и „сив-зелен соколе“. Објасни пренесено значење тих речи. Како се зове та стилска фигура?
 
3.део
 
Како је Стојан поступио према жениним сватовима? Размисли зашто је мајка потискивала своја осећања пред другима. Како је реаговала када је сазнала да јој је породица поново на окупу? Протумачи завршетак песме.
 
Поруке песме:
  • Породична срећа је најдрагоценија.
  • Важно је очувати породицу без обзира на околности.