ТРУБА
|
Труба је лимени дувачки инструмент, светлог и продорног звука, који је од давнина кориштен за војничке сигнале и свечане фанфаре, сигнално средство у биткама или у лову. Најраније трубе потичу још из периода око 1500 п. н. е. или раније. Бронзане или сребрне трубе из Тутанкамонове гробнице у Египту, бронзани луреви из Скандинавије, и металне трубе из Кине датирају из тог периода.
Труба је добила улогу у српској војсци у периоду владавине Милоша Обреновића. Разликују се трубни знаци за: буђење, повечерје, постројавање, дизање заставе, јуриш и др. |
"...завијте црним трубе..."
"Плава гробница", Милутин Бојић
Породица Настасијевић
Једна од најзначајнијих и најкреативнијих у целокупној српској култури – јесте породица Настасијевић, у којој су четири брата били уметници, сестра Славка, чувени професор математике у Четвртој мушкој гимназији, а болешљива Даринка историчар. Међу свима њима песник Момчило Настасијевић оставио је својом поезијом и прозом најдубљи траг у српској култури и без икаквих ограда може се назвати највећим нашим песником 20. века. Најстарији брат Живорад био је сликар, Светомир композитор, а најмлађи, Славомир, писао је историјске романе.
У средишту живота ове породице била је уметност: то је била непосредна преокупација четворице браће, а у томе су их подржавали и родитељи и њихове три сестре. Тако је било и за време њиховог живота у Горњем Милановцу, а и касније, по пресељењу породице у Београд. Редовно (празником и недељом) одржавају музичка послеподнева која временом прерастају у недељне уметничке састанке. Они се од 1924. до 1938. одржавају редовно, а на њих, поред браће Настасијевић, долазе многи познати уметници. За чувеним црним кожним столом и истим кожним столицама седели су и водили дијалоге неки од најзначајнијих стваралаца тридесетих година, гласовити модернисти: Станислав Винавер, Милош Црњански, Димитрије Митриновић, Растко Петровић, Исидора Секулић, Душан Матић, Раде Драинац, Павле Стефановић, Десимир Благојевић... Посебном тајном, за сестру Славку, била је обавијена прерана смрт њеног најомиљенијег брата, о чему је увек с посебним тоном говорила, посебно о оном што се догодило после његове смрти.
Живорад Настасијевић, Мој брат Момчило
Рођен је у Горњем Милановцу, у бројној и талентованој уметничкој породици (четворица браће и две сестре).
„У кругу својих вршњака, модерниста, Момчило личи на белу врану. Живео је у Београду тихо и усамљено, затворен у свој свет, далеко од литерарне вреве... Био је атавистички везан за традиционалне, породичне форме окупљања, пун неповерења према модерном животу, ʼпустињак у градуʼ. Зазирање од јавности види се и у његовом књижевном раду писао је много, а објављивао мало.” (Деретић)
Прву песничку збирку „Пет лирских кругова” објавио је након Првог светског рата, тек 1932. у рукопису су остала још два круга која су накнадно објављена. Песме је дотеривао, о чему сведоче сачуване варијанте. Основни појам његове поетике је родна, матерња мелодија – звук изворног, архаичног језика: мелодија народне песме и средњовековних текстова.
ТРУБА
Локализација песме: Други циклус „Вечерње” је наставак првог „Јутарње”, само су вечерњи призори доста сетнији. Повремено се наговештава смрт. Назив овог циклуса представља вечерњу службу у цркви. Састоји се од приказа вечерњих пејзажа, сутона, а с тим у вези опадање, нестајање и смрт. Смрт је приказана у виду силе која поседује животворну и стваралачку моћ.
ДА ЗАБЕЛЕЖИМО
