ПОРОДИЧНИ ПРИРУЧНИК ЗА ПОНАШАЊЕ У ВАНРЕДНИМ СИТУАЦИЈАМА
ДИГИТАЛНА ПИСМЕНОСТ
Мањак концентрације код деце: Савети за боље и лакше памћење
Концентрација је способност да своје мисли усмеримо у одређеном правцу, како бисмо извршили неки задатак. Иако од детета очекујемо да уме да “држи пажњу” на некој активности тек кад крене у школу, са вежбањем концентрације може се почети већ од првих месеци живота.
Прочитајте и 10 заповести за ефикасније учење
Степен концентрације мења се кроз развојне фазе, али у сваком узрасту постоје игре и начини да се она продужи и додатно стимулише. Истовремено, ови начини ће вам омогућити да са дететом проводите квалитетно заједничко време, додатно продубљујете ваш међусобни однос, задовољавате његове потребе, које нису само физиолошке већ и психолошке (потреба за додиром, комуникацијом, мажењем, похваљивањем…).
Вежбање концентрације у предшколском узрасту
Пре поласка у школу, сматра се задовољавајућим уколико дете може бити фокусирано на одређену активност 15-ак минута. Када пође у школу, овај временски период се продужава.
Тако, задаци за предшколце могу бити:
1. Различити задаци опажања као што су: пронађи разлике (између два цртажа, на пример), лавиринти (пронађи пут од једне до друге тачке);
2. Игре са природним материјалима (песак, вода, пластелин, глинамол…);
3. Цртање и бојење (и све што држање оловке подразумева, од прецртавања цртежа који има много детаља па до самосталног цртања);
4. Друштвене игре;
5. Слагање слагалица;
6. Решавање једноставних мисаоних задатака.
Прочитајте и 10 савета како мотивисати дете за учење
Саиграчи. Деца до три године концентрацију најбоље вежбају у друштву. Будите им одговарајући саиграчи. Играјте се игре обликовања (пластелин, тесто). Око 4. године његову пажњу ће највише “држати” различити експерименти и истраживања у природи.
Читање. Пред полазак у школу, читање детету увелико утиче на формирање његове концентрације. Наиме, читање и слушање је важан део учења. Бирајте текстове по интересовањима детета, мењајте глас док читате (имитирајући различите ликове), дозволите и подржите дете да поставља питања и коментарише…
Усмеравајте уместо да прекидате. У сваком дететовом узрасту, подстичите га да заврши оно што започне. Деца коју родитељи стално прекидају (ручак, одлазак на спавање…) и која су тиме присиљена да исту активност често “сецкају” и поново започињу – брзо почну да се досађују а касније им је понекад и немогуће да се врате на њу. На пример, немојте прекидати дете у игри или некој активности да би одмах, на пример, дошло на ручак већ га усмеравајте да своју активност приводи крају, 10-ак минута пре него што сервирате ручак.
Прочитајте и Родитељи подстичу кампањско учење
Када обавља активност која му је омиљена, чини се да дете може њоме да се бави веома дуго. Са друге стране, оно што не воли да ради, тешко и започне. Такви смо и ми одрасли. Како бисте приволели дете да и оно што не воли и започне и заврши (јер ће му то вероватно бити реалност већ у првим разредима школе), понудите му интелектуалне вежбе претворене у игре које ће му се допасти. На пример, организујте такмичење у ономе што дете нерадо чини (биће му важно да победи па ће се и потрудити да активност приведе крају), или понудите награду за испуњени задатак.
Дневна рутина. Индивидуалне разлике међу децом су веома велике када је у питању време најизраженије концентрације. Ипак, код већине деце је време између 8 и 9 часова ујутро као и између 13 и 15 часова поподне на најнижем нивоу. Концентрација је најбоља између 11 и 12 часова и 17 и 18 часова. У ритам дететовог дана се укључује и време одласка у кревет или време за обедовања.
Вежбање концентрације код школарца
Услови за здрав развој и помагачи концентрације школског детета су:
– довољно сна,
– здрава исхрана,
– фазе одмора (паузе између учења),
– атмосфера за рад (место учења,осветљење…)
– смањени спољашњи ометачи (тв, компјутер, присуство других особа…). Наиме, када дете покушава да учи у исто време док му је укључен ТВ у соби, меморија му је подељена и истовремено треба да прати оба садржаја: и учење и телевизијски програм.
Прочитајте и Дидактичке игре – учење боја и развијање фине моторике …
Награда. Немојте директно награђивати оно што се сматра дететовом обавезом. На пример, немојте условљавати оцене новим играчкама. Али, у дневном плану рада одредите време за учење са прецизном сатницом. Нека награда за научену лекцију буде пауза која ће бити њему омиљена активност.
Коначно, покажите на личном примеру колико сте ефикаснији, бржи, одморнији када најпре завршите своје обавезе а онда се препустите слободном времену. Када ваше дете једном схвати да му је понекад довољно само пола сата да буде спремно за сутрашњи школски дан, биће много расположеније да у тренутку када почне да ради заиста “укључи своју концентрацију на максимум”.
Јелена Холцер, предагог
Извор: yumama.com
Прочитајте и 10 заповести за ефикасније учење
Степен концентрације мења се кроз развојне фазе, али у сваком узрасту постоје игре и начини да се она продужи и додатно стимулише. Истовремено, ови начини ће вам омогућити да са дететом проводите квалитетно заједничко време, додатно продубљујете ваш међусобни однос, задовољавате његове потребе, које нису само физиолошке већ и психолошке (потреба за додиром, комуникацијом, мажењем, похваљивањем…).
Вежбање концентрације у предшколском узрасту
Пре поласка у школу, сматра се задовољавајућим уколико дете може бити фокусирано на одређену активност 15-ак минута. Када пође у школу, овај временски период се продужава.
Тако, задаци за предшколце могу бити:
1. Различити задаци опажања као што су: пронађи разлике (између два цртажа, на пример), лавиринти (пронађи пут од једне до друге тачке);
2. Игре са природним материјалима (песак, вода, пластелин, глинамол…);
3. Цртање и бојење (и све што држање оловке подразумева, од прецртавања цртежа који има много детаља па до самосталног цртања);
4. Друштвене игре;
5. Слагање слагалица;
6. Решавање једноставних мисаоних задатака.
Прочитајте и 10 савета како мотивисати дете за учење
Саиграчи. Деца до три године концентрацију најбоље вежбају у друштву. Будите им одговарајући саиграчи. Играјте се игре обликовања (пластелин, тесто). Око 4. године његову пажњу ће највише “држати” различити експерименти и истраживања у природи.
Читање. Пред полазак у школу, читање детету увелико утиче на формирање његове концентрације. Наиме, читање и слушање је важан део учења. Бирајте текстове по интересовањима детета, мењајте глас док читате (имитирајући различите ликове), дозволите и подржите дете да поставља питања и коментарише…
Усмеравајте уместо да прекидате. У сваком дететовом узрасту, подстичите га да заврши оно што започне. Деца коју родитељи стално прекидају (ручак, одлазак на спавање…) и која су тиме присиљена да исту активност често “сецкају” и поново започињу – брзо почну да се досађују а касније им је понекад и немогуће да се врате на њу. На пример, немојте прекидати дете у игри или некој активности да би одмах, на пример, дошло на ручак већ га усмеравајте да своју активност приводи крају, 10-ак минута пре него што сервирате ручак.
Прочитајте и Родитељи подстичу кампањско учење
Када обавља активност која му је омиљена, чини се да дете може њоме да се бави веома дуго. Са друге стране, оно што не воли да ради, тешко и започне. Такви смо и ми одрасли. Како бисте приволели дете да и оно што не воли и започне и заврши (јер ће му то вероватно бити реалност већ у првим разредима школе), понудите му интелектуалне вежбе претворене у игре које ће му се допасти. На пример, организујте такмичење у ономе што дете нерадо чини (биће му важно да победи па ће се и потрудити да активност приведе крају), или понудите награду за испуњени задатак.
Дневна рутина. Индивидуалне разлике међу децом су веома велике када је у питању време најизраженије концентрације. Ипак, код већине деце је време између 8 и 9 часова ујутро као и између 13 и 15 часова поподне на најнижем нивоу. Концентрација је најбоља између 11 и 12 часова и 17 и 18 часова. У ритам дететовог дана се укључује и време одласка у кревет или време за обедовања.
Вежбање концентрације код школарца
Услови за здрав развој и помагачи концентрације школског детета су:
– довољно сна,
– здрава исхрана,
– фазе одмора (паузе између учења),
– атмосфера за рад (место учења,осветљење…)
– смањени спољашњи ометачи (тв, компјутер, присуство других особа…). Наиме, када дете покушава да учи у исто време док му је укључен ТВ у соби, меморија му је подељена и истовремено треба да прати оба садржаја: и учење и телевизијски програм.
Прочитајте и Дидактичке игре – учење боја и развијање фине моторике …
Награда. Немојте директно награђивати оно што се сматра дететовом обавезом. На пример, немојте условљавати оцене новим играчкама. Али, у дневном плану рада одредите време за учење са прецизном сатницом. Нека награда за научену лекцију буде пауза која ће бити њему омиљена активност.
Коначно, покажите на личном примеру колико сте ефикаснији, бржи, одморнији када најпре завршите своје обавезе а онда се препустите слободном времену. Када ваше дете једном схвати да му је понекад довољно само пола сата да буде спремно за сутрашњи школски дан, биће много расположеније да у тренутку када почне да ради заиста “укључи своју концентрацију на максимум”.
Јелена Холцер, предагог
Извор: yumama.com
ТИНЕЈЏЕРИ
Порука за тинејџере
АУТИЗАМ
ФОРМИРАНА АСОЦИЈАЦИЈА РОДИТЕЉА И НАСТАВНИКА
СРБИЈЕ
Национална асоцијација родитеља и наставника (НАРНС) формирана је на конститутивној скупштини у Београду као резултат иницијативе „Партнерски за образовање” коју су покренули Фондација за отворено друштво и UNICEF у Србији.
Основна идеја је да се промовише и оснажи сарадња родитеља, наставника и школа како би успешно иницирали промене у образовању и решавали конкретне проблеме са којима се сви актери суочавају у образовном процесу.
„Формирање Националне асоцијације родитеља и наставника Србије резултат је посвећеног једногодишњег рада на креирању структура и добрих пракси у заједничком раду родитеља и наставника у оквиру предшколских установа и школа”, изјавила је Татјана Стојић, координаторка програма у Фондацији за отворено друштво Србија. Она је навела и да је ово почетак нове фазе развоја у процесу демократизације и модернизације образовног система у Србије.
„Било би важно да Национална асоцијација родитеља и наставника буде препозната као партнер институцијама система које развијају образовне политике и мере на националном и локалном нивоу”, изјавила је Тања Ранковић, руководитељка програма образовања UNICEF-а у Србији.
Национална асоцијација родитеља и наставника Србије (НАРНС) има за циљ да омогући:
У оквиру досадашњих активности иницијативе „Партнерски за образовање” више од 500 родитеља и наставника укључило се у рад школских клубова у 11 градова Србије – у Чачку, Краљеву, Лесковцу, Лозници, Нишу, Новом Пазару, Новом Саду, Сечњу, Суботици, Зрењанину и Београду.
Извор: www.unicef.rs
Основна идеја је да се промовише и оснажи сарадња родитеља, наставника и школа како би успешно иницирали промене у образовању и решавали конкретне проблеме са којима се сви актери суочавају у образовном процесу.
„Формирање Националне асоцијације родитеља и наставника Србије резултат је посвећеног једногодишњег рада на креирању структура и добрих пракси у заједничком раду родитеља и наставника у оквиру предшколских установа и школа”, изјавила је Татјана Стојић, координаторка програма у Фондацији за отворено друштво Србија. Она је навела и да је ово почетак нове фазе развоја у процесу демократизације и модернизације образовног система у Србије.
„Било би важно да Национална асоцијација родитеља и наставника буде препозната као партнер институцијама система које развијају образовне политике и мере на националном и локалном нивоу”, изјавила је Тања Ранковић, руководитељка програма образовања UNICEF-а у Србији.
Национална асоцијација родитеља и наставника Србије (НАРНС) има за циљ да омогући:
- развој партнерства, културе уважавања и сарадње између родитеља, просветних радника и школа;
- изградњу капацитета родитеља и просветних радника за сарадњу и учешће у раду различитих механизама – школских клубова родитеља и наставника, савета родитеља, школских одбора и других;
- креирање платформе за дискусију која окупља и оријентише родитеље и просветне раднике, као и друге значајне актере – стручњаке, доносиоце одлука и друге;
- укључивање родитеља и просветних радника у развој образовних политика и мера;
- промоцију и подршку процесу децентрализације образовања – јачање веза између породице, школе и локалне заједнице.
У оквиру досадашњих активности иницијативе „Партнерски за образовање” више од 500 родитеља и наставника укључило се у рад школских клубова у 11 градова Србије – у Чачку, Краљеву, Лесковцу, Лозници, Нишу, Новом Пазару, Новом Саду, Сечњу, Суботици, Зрењанину и Београду.
Извор: www.unicef.rs
OVAKO SE ODGAJAJU USPEŠNA DECA
Prestanite od dece da očekujete da pamte činjenice. Evo šta bi trebalo da negujete umesto da “trenirate” pamćenje mališana.
U moru saveta koji stižu sa svih strana, roditelji se često pitaju koliko bi strogi trebalo da budu, ili, koliko bi nezavisnosti deci trebalo dozvoliti.
Pa, nova teorija kaže da ne ne bi trebalo toliko da se fokusiramo na “uspeh u školi”, umesto da težimo da klince pretvorimo u hodajuće kompjutere, trebalo bi da ih učimo da budu društvena bića, da umeju da se snađu u međuljudskim odnosima, da budu dobri članovi zajednice, prenosi “Dejli mejl”.
“Mi treniramo decu da rade ono što kompjuteri rade, da prosto ‘ispaljuju’ memorisane činjenice”, kaže dr Keti Hirš-Pasek sa Templ univerziteta u Filadelfiji. “Ali, u tome će kompjuteri uvek biti bolji od ljudi”, dodaje ona.
Ali, ovakav pristup dovodi u pitanje sve ono što podrazumevamo “uspehom u školi”, pa i uspehom generalno.
Umesto toga, dr Hirš-Pasek i nejna koleginica sa Univerziteta u Delaveru dr Roberta Golinkof kažu da treba da kod dece razvijamo i negujemo spremnost na saradnju, veštine komunikacije, kritičko mišljenje, kreativnost u rešavanju problema i samopouzdanje.
Spremnost na saradnju je ključan element uspeha i školi i van nje.
Veštine komunikacije ovde bi podrazumevale govor, čitanje, pisanje, ali i umeće slušanja drugih.
Kritičko mišljenje važno je jer nam omogućava da upotrebimo stečena znanja na pravi način. a kreativnost u rešavanju problema je prednost kasnije tokom karijere.
Samopouzdanje je ključna stvar koja će detetu omogućiti da se osmeli da ponekad i rizikuje.
Sve što vaše dete radi, u školi i kod kuće trebalo bi da se zasniva na ovim postulatima.
Kako da to postignete? NIKAD ne ućutkujte decu kad vam postavljaju pitanja. Ni kad vam je neprijatno da na njih odgovarate, ni kad ne znate odgovor. Umesto toga – nađite način da ih podstaknete da postave još pitanja. Jer, to je najbolji način da razumeju kako drugi ljudi razmišljaju što je veština koja će im biti veoma, veoma korisna u zrelom dobu.
Izvor: Mondo
U moru saveta koji stižu sa svih strana, roditelji se često pitaju koliko bi strogi trebalo da budu, ili, koliko bi nezavisnosti deci trebalo dozvoliti.
Pa, nova teorija kaže da ne ne bi trebalo toliko da se fokusiramo na “uspeh u školi”, umesto da težimo da klince pretvorimo u hodajuće kompjutere, trebalo bi da ih učimo da budu društvena bića, da umeju da se snađu u međuljudskim odnosima, da budu dobri članovi zajednice, prenosi “Dejli mejl”.
“Mi treniramo decu da rade ono što kompjuteri rade, da prosto ‘ispaljuju’ memorisane činjenice”, kaže dr Keti Hirš-Pasek sa Templ univerziteta u Filadelfiji. “Ali, u tome će kompjuteri uvek biti bolji od ljudi”, dodaje ona.
Ali, ovakav pristup dovodi u pitanje sve ono što podrazumevamo “uspehom u školi”, pa i uspehom generalno.
Umesto toga, dr Hirš-Pasek i nejna koleginica sa Univerziteta u Delaveru dr Roberta Golinkof kažu da treba da kod dece razvijamo i negujemo spremnost na saradnju, veštine komunikacije, kritičko mišljenje, kreativnost u rešavanju problema i samopouzdanje.
Spremnost na saradnju je ključan element uspeha i školi i van nje.
Veštine komunikacije ovde bi podrazumevale govor, čitanje, pisanje, ali i umeće slušanja drugih.
Kritičko mišljenje važno je jer nam omogućava da upotrebimo stečena znanja na pravi način. a kreativnost u rešavanju problema je prednost kasnije tokom karijere.
Samopouzdanje je ključna stvar koja će detetu omogućiti da se osmeli da ponekad i rizikuje.
Sve što vaše dete radi, u školi i kod kuće trebalo bi da se zasniva na ovim postulatima.
Kako da to postignete? NIKAD ne ućutkujte decu kad vam postavljaju pitanja. Ni kad vam je neprijatno da na njih odgovarate, ni kad ne znate odgovor. Umesto toga – nađite način da ih podstaknete da postave još pitanja. Jer, to je najbolji način da razumeju kako drugi ljudi razmišljaju što je veština koja će im biti veoma, veoma korisna u zrelom dobu.
Izvor: Mondo
PET NAČINA DA PRESTANETE DA UPROPAŠTAVATE DECU
Ono što kao društvo i kao roditelji danas gubimo iz vida, piše za Hafington Post Džef Bogl, autor bloga Out With The Kids je da bez muke, nema napretka, da bez neuspeha ne može biti ni uspeha, te da se ne možemo naučiti saosećanju ukoliko se i sami nismo našli u neprijatnim situacijama.
“Ne znam da li je prekasno da preokrenemo ovaj trend i zaustavimo suludo prezaštićivanje dece od svih životnih izazova, ali evo pet jednostavnih koraka koje možete preuzeti odmah kako biste se suprostavili gajenju dece pod staklenim zvonom i prestali da ih upropašćavate.”
1.Ne radite školske projekte svoje dece
Verujte, svi znamo da vi stojite iza tih savršeno odrađenih referata, likovnih i naučnih projekata. Nikog niste uspeli da prevarite. Ostavite decu na miru da se ulepe do lakata i urade onoliko koliko su sama sposobna. Neuspesi koji će im se dešavati su nešto iz čega će učiti, i svaki sledeći put postajati bolji. Ovaj proces se naziva evolucija, i svaki put kada se umešate i radite školske zadatke umesto njih, vi joj stajete na put.
2. Ne ispravljajte im domaće
Kako mislite da išta nauče ako vi prepravljate njihove greške? Kako će nastavnici imati uvid u to koliko vaše dete ZAISTA zna ako vi to sakrivate od njih? Pustite dete da pokaže stvarno znanje i napiše pogrešne odgovore. Neka nastavnici ispravljaju ove greške i uče decu kako se izvlači najbolje iz povratnih informacija koje im upućuje neko ko im nije rod, neko ko im ne stoji nad glavom mažući korektorom po njihovom detinjstvu.
3. Začepite za vreme njihovih igara, treninga i utakmica
Ljudi, obuzdajte se. Pustite trenere da ih treniraju. Ukažite im poverenje. Niste konkurisali za mesto trenera, i zato prestanite da dobacujete sa tribina i delite savete svojoj i tuđoj deci. Jednostavno navijajte i pružite im podršku, a stručnjacima prepustite da rade svoj posao. Ovako sramotite i sebe, i svoju porodicu, i što je najgore, svoje dete.
4. Pustite ih da dožive neuspeh
Postoji razlog zašto se proces učenja sastoji iz pokušaja i grešaka, a ne iz pokušaja i stalnog pomaganja uplašenih roditelja. Deca moraju da nauče kako izgleda kad izgubiš tle pod nogama, grčevito se boriš da ne padneš, i na kraju tresneš koliko si težak. Gadno je. Ništa zato, poljubite ih i otresite “prašinu” sa njih, i podstaknite ih da pokušaju ponovo – ako ne odmah, onda čim im se hrabrost povrati. Uskoro će uspeti da se sami održe na nogama, a ponos zbog ovog uspeha biće utoliko veći jer su ga postigli sami.
5. Cenite greške
Zar ne bi bilo divno da ste mnoge greške u životu počinili u mlađem uzrastu, dok su posledice bile daleko blaže? A ono što mi danas činimo jeste da svojoj deci ne dozvoljavamo da greše pravo onda kada je vreme za to. Moraćete da istrpite malo zbog njihovih grešaka, ali taj povećan račun za struju zbog toga što su pogrešno podesili termostat na peći ili najezda mrava jer su ostavili keks u svojoj sobi mogu da im budu dobre lekcije. Da, razbiće poneki tanjir dok pokušavaju da odjednom ponesu previše posuđa kad rasklanjaju posle jela, ali i to će im biti jedna od lekcija, ukoliko dobro obavimo svoj posao i omogućimo im da iz svojih grešaka izvuku pouku. To je jedan od najvažnijih zadataka roditeljstva – voditi teške razgovore, davati korisne pouke i pomoći im da uče iz svojih grešaka. Čvrsto im postaviti granice, ali ih ne štititi onda kad se boje neuspeha; dati im prostora da se razmašu i pokušavaju sami; platiti uvećan račun za struju; reći im da obuju papuče pre nego što počnu da čiste krhotine razbijenog tanjira; voleti ih bezuslovno.
“Roditeljstvo nije lako. Nekad treba biti suptilan i ostati uzdržan, nekad bit energičan i čvrst. Način na koji ih danas čuvamo od životnih izazova i neuspeha rezulturaće svetom punim nesposobnih ljudi, nespremnih da se suoče sa svojim greškama i uče iz njih,” zaključuje Džef Bogl.
Prevela i priredila: Jovana Papan
Izvor: Hafinton Post
1.Ne radite školske projekte svoje dece
Verujte, svi znamo da vi stojite iza tih savršeno odrađenih referata, likovnih i naučnih projekata. Nikog niste uspeli da prevarite. Ostavite decu na miru da se ulepe do lakata i urade onoliko koliko su sama sposobna. Neuspesi koji će im se dešavati su nešto iz čega će učiti, i svaki sledeći put postajati bolji. Ovaj proces se naziva evolucija, i svaki put kada se umešate i radite školske zadatke umesto njih, vi joj stajete na put.
2. Ne ispravljajte im domaće
Kako mislite da išta nauče ako vi prepravljate njihove greške? Kako će nastavnici imati uvid u to koliko vaše dete ZAISTA zna ako vi to sakrivate od njih? Pustite dete da pokaže stvarno znanje i napiše pogrešne odgovore. Neka nastavnici ispravljaju ove greške i uče decu kako se izvlači najbolje iz povratnih informacija koje im upućuje neko ko im nije rod, neko ko im ne stoji nad glavom mažući korektorom po njihovom detinjstvu.
3. Začepite za vreme njihovih igara, treninga i utakmica
Ljudi, obuzdajte se. Pustite trenere da ih treniraju. Ukažite im poverenje. Niste konkurisali za mesto trenera, i zato prestanite da dobacujete sa tribina i delite savete svojoj i tuđoj deci. Jednostavno navijajte i pružite im podršku, a stručnjacima prepustite da rade svoj posao. Ovako sramotite i sebe, i svoju porodicu, i što je najgore, svoje dete.
4. Pustite ih da dožive neuspeh
Postoji razlog zašto se proces učenja sastoji iz pokušaja i grešaka, a ne iz pokušaja i stalnog pomaganja uplašenih roditelja. Deca moraju da nauče kako izgleda kad izgubiš tle pod nogama, grčevito se boriš da ne padneš, i na kraju tresneš koliko si težak. Gadno je. Ništa zato, poljubite ih i otresite “prašinu” sa njih, i podstaknite ih da pokušaju ponovo – ako ne odmah, onda čim im se hrabrost povrati. Uskoro će uspeti da se sami održe na nogama, a ponos zbog ovog uspeha biće utoliko veći jer su ga postigli sami.
5. Cenite greške
Zar ne bi bilo divno da ste mnoge greške u životu počinili u mlađem uzrastu, dok su posledice bile daleko blaže? A ono što mi danas činimo jeste da svojoj deci ne dozvoljavamo da greše pravo onda kada je vreme za to. Moraćete da istrpite malo zbog njihovih grešaka, ali taj povećan račun za struju zbog toga što su pogrešno podesili termostat na peći ili najezda mrava jer su ostavili keks u svojoj sobi mogu da im budu dobre lekcije. Da, razbiće poneki tanjir dok pokušavaju da odjednom ponesu previše posuđa kad rasklanjaju posle jela, ali i to će im biti jedna od lekcija, ukoliko dobro obavimo svoj posao i omogućimo im da iz svojih grešaka izvuku pouku. To je jedan od najvažnijih zadataka roditeljstva – voditi teške razgovore, davati korisne pouke i pomoći im da uče iz svojih grešaka. Čvrsto im postaviti granice, ali ih ne štititi onda kad se boje neuspeha; dati im prostora da se razmašu i pokušavaju sami; platiti uvećan račun za struju; reći im da obuju papuče pre nego što počnu da čiste krhotine razbijenog tanjira; voleti ih bezuslovno.
“Roditeljstvo nije lako. Nekad treba biti suptilan i ostati uzdržan, nekad bit energičan i čvrst. Način na koji ih danas čuvamo od životnih izazova i neuspeha rezulturaće svetom punim nesposobnih ljudi, nespremnih da se suoče sa svojim greškama i uče iz njih,” zaključuje Džef Bogl.
Prevela i priredila: Jovana Papan
Izvor: Hafinton Post
7 STVARI KOJE NE TREBA DA RADITE ZA DETE KADA POSTANE TINEJDŽER
Ono što nekima možda izgleda kao neodgovorno roditeljstvo je nešto što ja zovem roditeljstvo sa svrhom, sa ciljem da kod dece izradim ključne životne veštine.
Ne sudite mi ako vidite moje dete kako sedi u ćošku za vreme fizičkog jer nema opremu.
Ne sudite mi ako nije predao domaći zadatak koji je ostao na radnom stolu.
Ne sudite mi ako dobiju neopravdani jer su se uspavali.
Ono što nekima možda izgleda kao neodgovorno roditeljstvo je nešto što ja zovem roditeljstvo sa svrhom, sa ciljem da kod dece izradim ključne životne veštine.
Prestala sam da im pravim sendviče i pakujem ručak, odavno.
NE donosim im zaboravljene ručkove, domaće zadatke, opremu za fizičko…
Kako bih, na kraju, odgajila nezavisne, sposobne ljude ako ja radim sve za njih.
Zato, od sledeće školske godine, za svog tinejdžera prestanite da radite ovih 7 stvari.
1. Da ih budite za školuAko još uvek za svog mezimca izigravate budilnik, iako je odavno premašio jednocifren broj godina, vreme je da prestanete. Moja deca su to za ustajanje na vreme sama bila odgovorna već od petog razreda. Uspavaće se ponekad, sigurno, ali kad budu morali da bez doručka izjure, sledeći put će bolje razmisliti da li im se isplati da odremaju „samo još pet minuta”.
Jedna moja poznanica rekla mi je da su njeni tinejdžeri toliko slatki kada se ujutru protežu i neće da ustanu i da uživa u tome da ih svakog jutra ona budi. Moji sinovi su meni neodoljivi, ma najdivniji. Ali to ne znači da ne moram od njih da napravim samostalne, sposobne mlade ljude.
2. Spremate im doručak i pakujete ručakMoj jutarnji alarm je zveckanje tanjira koje moja deca sklanjaju za sobom nakon doručka. Moj posao je da obezbedim da oni kad ustanu imaju šta da doručkuju, ali svakako nije moj posao da im postavljam i sklanjam za njima.
Isto važi i za pakovanje ručka. Moj posao je da obezbedim da je u kući uvek dovoljno namirnica i skuvan ručak, a pakovanje je njihov zadatak.
3. Nosite im zaboravljene stvari u školuRoditelji, nemojte propustiti priliku da na manje bitnim stvarima u životu vaša deca osete šta znači snositi odgovornost za svoje postupke. Zaboravio si opremu za fizičko? Nađi način da se opravdaš ili dobij neopravdani pa sledeći put malo više misli o svojim obavezama.
Kod nas se zna – nema slanja poruka mami i tati da nešto zaboravljeno dobace do škole. Pošalju oni ponekad, ali veoma retko to zaista i uradimo (eventualno ako su u pitanju ključevi od kuće ili bilo šta što je vezano za njihovu bezbednost). U suprotnom – šteta.
4. Preuzimate odgovornost za njihove zaboravljene obaveze.„Jao! Pa ja za sutra imam da završim rad iz likovnog! Treba mi glina!”. Već je osam sati, knjižare ne rade, pa sedate u auto i obilazite grad u pokušaju da nađete sve što je potrebno i, razume se, pomognete svom mezimcu da završi projekat. Ja – ne! Osnovnih stvari uvek mora biti u kući i o tome brinem (plastelin, bojice, papiri…). Ali ako je moj tinejdžer zaboravio na svoje obaveze, svakako neću od toga praviti hitan slučaj u poslednji čas. Žao mi je, sutra ćeš nastavniku morati da objasniš šta se desilo.
5. Perete sav njihov veš„Šta? Nisi mi oprala zelenu majicu?” Ovo mi je uvek zgodna prilika da ih podsetim da moja svrha nije da njima služim. I da nisam ja jedina u kući koja ume da uključi mašinu za veš. Decu treba na to podsetiti s vremena na vreme. Onog momenta kad zaborave da ja nisam njihova sluškinja, dobiju pune ruke veša za pranje.
Veš najčešće perem ja i svako dobije svoju gomilu koju potom slaže i sortira. Ali to ne znači da nisu sposobni da na sebe preuzmu ceo proces.
6. Zivkate njihove nastavnike ili im pišete na Fejsbuku, Vajberu… Ako naše dete ima problem sa nastavnikom ili trenerom, to je njegova odgovornost. Nema šanse da ćemo mi, kao roditelji, uskakti na svaku nesuglasicu i rešavati problem. Na taj način rušimo autoritet nastavnika.
Naučite dete da ako mu je nešto zaista važno, onda treba da nauči da se za to izbori sam ili da, ako ne može, dođe i zatraži pomoć. Naravno, ovde mislim na svakodnevne situacije i konflikte do kojih dolazi u normalnim odnosima nastavnik – učenik. Nećete sigurno ignorisati bilo kakve neprimerene odnose ili situacije.
7. Mešate im se u školovanjeSpustite olovku, dragi roditelji. Nikakvo zajedničko pisanje zadataka, propitivanje, pomaganje ne dolazi u obzir kada je reč o tinejdžerima. Svakako da ćete uvek biti zainteresovani za njihove zadatke, napredovanje u školi, ocene, ali da se mešate do te mere da na kraju lekciju naučite bolje nego dete, ne dolazi u obzir!
Šta je vaš cilj?
Želite li da odgajite sposobnog, preduzimljivog mladog čoveka?
Ako je tako, onda je vreme da se povučete iz svakog posla, svake obaveze koju vaše dete može da obavi samo. Znam ja da su oni vaša deca i da je lep osećaj udovoljiti im s vremena na vreme, ali granice moraju da postoje.
Više od svega želim da budem sigurna da, kad moja deca dođu u situaciju da u potpunosti sami moraju da rešavaju neki problem, da ću moći mirno da se povučem i to im dozvolim.
Zato vas molim – ne sudite mi kad vidite moje dete kako trči za autobusom koji odlazi, kako jedini nema opremu za fizičko pa sedi sa strane.
Sve je to sa ciljem i svrhom.
A. C.
Izvor: Zelena učionica
Ne sudite mi ako vidite moje dete kako sedi u ćošku za vreme fizičkog jer nema opremu.
Ne sudite mi ako nije predao domaći zadatak koji je ostao na radnom stolu.
Ne sudite mi ako dobiju neopravdani jer su se uspavali.
Ono što nekima možda izgleda kao neodgovorno roditeljstvo je nešto što ja zovem roditeljstvo sa svrhom, sa ciljem da kod dece izradim ključne životne veštine.
Prestala sam da im pravim sendviče i pakujem ručak, odavno.
NE donosim im zaboravljene ručkove, domaće zadatke, opremu za fizičko…
Kako bih, na kraju, odgajila nezavisne, sposobne ljude ako ja radim sve za njih.
Zato, od sledeće školske godine, za svog tinejdžera prestanite da radite ovih 7 stvari.
1. Da ih budite za školuAko još uvek za svog mezimca izigravate budilnik, iako je odavno premašio jednocifren broj godina, vreme je da prestanete. Moja deca su to za ustajanje na vreme sama bila odgovorna već od petog razreda. Uspavaće se ponekad, sigurno, ali kad budu morali da bez doručka izjure, sledeći put će bolje razmisliti da li im se isplati da odremaju „samo još pet minuta”.
Jedna moja poznanica rekla mi je da su njeni tinejdžeri toliko slatki kada se ujutru protežu i neće da ustanu i da uživa u tome da ih svakog jutra ona budi. Moji sinovi su meni neodoljivi, ma najdivniji. Ali to ne znači da ne moram od njih da napravim samostalne, sposobne mlade ljude.
2. Spremate im doručak i pakujete ručakMoj jutarnji alarm je zveckanje tanjira koje moja deca sklanjaju za sobom nakon doručka. Moj posao je da obezbedim da oni kad ustanu imaju šta da doručkuju, ali svakako nije moj posao da im postavljam i sklanjam za njima.
Isto važi i za pakovanje ručka. Moj posao je da obezbedim da je u kući uvek dovoljno namirnica i skuvan ručak, a pakovanje je njihov zadatak.
3. Nosite im zaboravljene stvari u školuRoditelji, nemojte propustiti priliku da na manje bitnim stvarima u životu vaša deca osete šta znači snositi odgovornost za svoje postupke. Zaboravio si opremu za fizičko? Nađi način da se opravdaš ili dobij neopravdani pa sledeći put malo više misli o svojim obavezama.
Kod nas se zna – nema slanja poruka mami i tati da nešto zaboravljeno dobace do škole. Pošalju oni ponekad, ali veoma retko to zaista i uradimo (eventualno ako su u pitanju ključevi od kuće ili bilo šta što je vezano za njihovu bezbednost). U suprotnom – šteta.
4. Preuzimate odgovornost za njihove zaboravljene obaveze.„Jao! Pa ja za sutra imam da završim rad iz likovnog! Treba mi glina!”. Već je osam sati, knjižare ne rade, pa sedate u auto i obilazite grad u pokušaju da nađete sve što je potrebno i, razume se, pomognete svom mezimcu da završi projekat. Ja – ne! Osnovnih stvari uvek mora biti u kući i o tome brinem (plastelin, bojice, papiri…). Ali ako je moj tinejdžer zaboravio na svoje obaveze, svakako neću od toga praviti hitan slučaj u poslednji čas. Žao mi je, sutra ćeš nastavniku morati da objasniš šta se desilo.
5. Perete sav njihov veš„Šta? Nisi mi oprala zelenu majicu?” Ovo mi je uvek zgodna prilika da ih podsetim da moja svrha nije da njima služim. I da nisam ja jedina u kući koja ume da uključi mašinu za veš. Decu treba na to podsetiti s vremena na vreme. Onog momenta kad zaborave da ja nisam njihova sluškinja, dobiju pune ruke veša za pranje.
Veš najčešće perem ja i svako dobije svoju gomilu koju potom slaže i sortira. Ali to ne znači da nisu sposobni da na sebe preuzmu ceo proces.
6. Zivkate njihove nastavnike ili im pišete na Fejsbuku, Vajberu… Ako naše dete ima problem sa nastavnikom ili trenerom, to je njegova odgovornost. Nema šanse da ćemo mi, kao roditelji, uskakti na svaku nesuglasicu i rešavati problem. Na taj način rušimo autoritet nastavnika.
Naučite dete da ako mu je nešto zaista važno, onda treba da nauči da se za to izbori sam ili da, ako ne može, dođe i zatraži pomoć. Naravno, ovde mislim na svakodnevne situacije i konflikte do kojih dolazi u normalnim odnosima nastavnik – učenik. Nećete sigurno ignorisati bilo kakve neprimerene odnose ili situacije.
7. Mešate im se u školovanjeSpustite olovku, dragi roditelji. Nikakvo zajedničko pisanje zadataka, propitivanje, pomaganje ne dolazi u obzir kada je reč o tinejdžerima. Svakako da ćete uvek biti zainteresovani za njihove zadatke, napredovanje u školi, ocene, ali da se mešate do te mere da na kraju lekciju naučite bolje nego dete, ne dolazi u obzir!
Šta je vaš cilj?
Želite li da odgajite sposobnog, preduzimljivog mladog čoveka?
Ako je tako, onda je vreme da se povučete iz svakog posla, svake obaveze koju vaše dete može da obavi samo. Znam ja da su oni vaša deca i da je lep osećaj udovoljiti im s vremena na vreme, ali granice moraju da postoje.
Više od svega želim da budem sigurna da, kad moja deca dođu u situaciju da u potpunosti sami moraju da rešavaju neki problem, da ću moći mirno da se povučem i to im dozvolim.
Zato vas molim – ne sudite mi kad vidite moje dete kako trči za autobusom koji odlazi, kako jedini nema opremu za fizičko pa sedi sa strane.
Sve je to sa ciljem i svrhom.
A. C.
Izvor: Zelena učionica
Kako pomoći deci da prežive razvod?
IZVOR: KLIX.BA
Razvod je najteže iskustvo kroz koje prolaze parovi. Taj korak je još teži ako imate decu.
Osim tuge, žalosti i negativnih emocija, tu je i briga kako će deca proživjeti taj period. Psiholozi nude četiri saveta kako olakšati sebi, ali i deci, da što lakše prođete kroz taj turbulentni period.
1. Ne okrivljujte
"Često se jedna strana oseća krivom ili krivi drugu osobu za razvod. Ali, kada ste već došli do faze razvoda nebitno je ko je kriv. Ljudi provedu više vremena kriveći bivše partnere i trošeći energiju na to, umesto da brinu za dobrobit svoje dece. U većini slučajeva, pokušavaju da sačuvaju svoj ugled kod prijatelja i porodice", kaže psiholog Pene Petreli.
Partneri često izgube perspektivu o tome šta je bitno tokom kritikovanja, ali iako mislite da vas vaša deca ne čuju ili ne vide dok se svađate, ona su svesna cele situacije i osećaja svojih roditelja.
"Možda ćete se kratko osećati dobro dok blatite bivšeg partnera pred decom i želećete da ih pridobijete. Ali razmislite dobro, jer to nije pošteno prema njima, samo ćete ih dodatno zbuniti", rekla je Petreli.
2. Starateljstvo nije bitka koju treba dobiti
"Roditelji koji se razvode moraju biti svesni da nisu u pitanju samo oni, centar dešavanja treba da budu deca. Ukoliko se unervozite ili naljutite na bivšeg partnera zbog toga što je drugačije organizovao planove sa decom zapitajte se da li se ljutite zbog dece ili zbog toga što je u pitanju bivši partner?", ističe Pene.
Dodaje kako je veoma bitno da se roditelji ne svađaju pred decom i ne omalovažavaju jedno drugo, jer to može imati negativan uticaj na emotivni razvoj dece u budućnosti.
3. Priznajte promenu
Roditeljstvo je vrlo različito kada partneri žive u različitim domovima. Često se dešava da jedan od partnera bude nezadovoljan time šta deca rade, jedu ili gledaju kod drugog partnera.
"Umesto da utičete na to kako će vaše dete provesti vreme sa bivšim pokušajte da naučite da se odreknete kontrole kada je u pitanju drugi partner, osim ako je život vašeg deteta u opasnosti. Treba da prihvatite da su različita pravila za dete kada je kod partnera deo razvoda", kaže psiholog.
4. Budite otvorenog uma
Razvedene osobe često postaju frustrirane i ljute kada bivši partner započne novu vezu i izloži dete novoj osobi u životu. To je jedan od najvećih izazova s kojim se morate suočiti nakon razvoda.
"Teško je videti nekoga sa osobom s kojom ste nekada bili u braku, a pogotovo kada ta osoba provodi vreme sa vašim detetom. To je uloga koja je bila vaša i sasvim je normalno da se osećate kao da ste zamenjeni", kaže psiholog.
Pene savetuje da budete iskreni prema bivšem partneru i kažete jedno drugom ako ste u novoj vezi i imate nameru da novog partnera upoznate sa decom. Bitno je da ne govorite ružno o novoj osobi pred decom, jer ona moraju da formiraju svoje mišljenje.
Razvod je najteže iskustvo kroz koje prolaze parovi. Taj korak je još teži ako imate decu.
Osim tuge, žalosti i negativnih emocija, tu je i briga kako će deca proživjeti taj period. Psiholozi nude četiri saveta kako olakšati sebi, ali i deci, da što lakše prođete kroz taj turbulentni period.
1. Ne okrivljujte
"Često se jedna strana oseća krivom ili krivi drugu osobu za razvod. Ali, kada ste već došli do faze razvoda nebitno je ko je kriv. Ljudi provedu više vremena kriveći bivše partnere i trošeći energiju na to, umesto da brinu za dobrobit svoje dece. U većini slučajeva, pokušavaju da sačuvaju svoj ugled kod prijatelja i porodice", kaže psiholog Pene Petreli.
Partneri često izgube perspektivu o tome šta je bitno tokom kritikovanja, ali iako mislite da vas vaša deca ne čuju ili ne vide dok se svađate, ona su svesna cele situacije i osećaja svojih roditelja.
"Možda ćete se kratko osećati dobro dok blatite bivšeg partnera pred decom i želećete da ih pridobijete. Ali razmislite dobro, jer to nije pošteno prema njima, samo ćete ih dodatno zbuniti", rekla je Petreli.
2. Starateljstvo nije bitka koju treba dobiti
"Roditelji koji se razvode moraju biti svesni da nisu u pitanju samo oni, centar dešavanja treba da budu deca. Ukoliko se unervozite ili naljutite na bivšeg partnera zbog toga što je drugačije organizovao planove sa decom zapitajte se da li se ljutite zbog dece ili zbog toga što je u pitanju bivši partner?", ističe Pene.
Dodaje kako je veoma bitno da se roditelji ne svađaju pred decom i ne omalovažavaju jedno drugo, jer to može imati negativan uticaj na emotivni razvoj dece u budućnosti.
3. Priznajte promenu
Roditeljstvo je vrlo različito kada partneri žive u različitim domovima. Često se dešava da jedan od partnera bude nezadovoljan time šta deca rade, jedu ili gledaju kod drugog partnera.
"Umesto da utičete na to kako će vaše dete provesti vreme sa bivšim pokušajte da naučite da se odreknete kontrole kada je u pitanju drugi partner, osim ako je život vašeg deteta u opasnosti. Treba da prihvatite da su različita pravila za dete kada je kod partnera deo razvoda", kaže psiholog.
4. Budite otvorenog uma
Razvedene osobe često postaju frustrirane i ljute kada bivši partner započne novu vezu i izloži dete novoj osobi u životu. To je jedan od najvećih izazova s kojim se morate suočiti nakon razvoda.
"Teško je videti nekoga sa osobom s kojom ste nekada bili u braku, a pogotovo kada ta osoba provodi vreme sa vašim detetom. To je uloga koja je bila vaša i sasvim je normalno da se osećate kao da ste zamenjeni", kaže psiholog.
Pene savetuje da budete iskreni prema bivšem partneru i kažete jedno drugom ako ste u novoj vezi i imate nameru da novog partnera upoznate sa decom. Bitno je da ne govorite ružno o novoj osobi pred decom, jer ona moraju da formiraju svoje mišljenje.
Najčešće greške razvedenih roditelja
| J. J.
Razvod je vrlo neprijatan i turbulentan period, porodica se rastura, menjaju okolnosti i ustaljeni ritam života, a najteže ga podnose predškolci i tinejdžeri, tvrde stručnjaci.
Kako je ponekad vrlo teško rastati se u miru, mnogi roditelji su skloni da preko dece "prebijaju" račune sa bivšim partnerom ili mu se tako svete.
Psiholozi savetuju da uvek pokušate da sa bivšim mužem ili ženom ostanete u dobrim odnosima, jer će deca tako najmanje patiti i razviti se u stabilnu ličnost. Istraživanja pokazuju da, bez obzira na kulturološke i socijalne razlike, razvedeni roditelji prave jako slične greške, pa su napravili popis onih najčešćih, koje bi trebalo da izbegavate. Postoje brojni načini pomoću kojih deci možete olakšati razvod, dok greške mogu da ostave neizbrisiv trag koji će ih pratiti tokom celog života.
* Prva i najčešća greška je da ne dozvoljavate detetu da viđa roditelja koji se odselio zato što ste ljuti na njega. Dete će patiti, a može da stvori i odbojnost prema roditelju sa kim je ostao. Vi ne morate da se družite sa bivšim, ali iskoristite svaku priliku da vaše zajedničko dete to čini.
* Greška je i kada komunicirate sa partnerom preko deteta, odnosno kada insistirate da ono bude "glasnik". Ukoliko niste u stanju da civilizovano pričate sa bivšim partnerom, bolje je da sačekate da prođe neko vreme, nego da šaljete "otrovne strelice" preko deteta. To je veliki emocionalni stres za dete, terate ga da bira "stranu", stvarate mu konfuziju u glavi i emocijama. Na kraju se najčešće dogodi da dete sebe okrivi za razvod. Koliko god da je teško, potrudite se da bar pred detetom civilizovano pričate, dogovarajte se oko vaspitanja i nikada pred njim ne raspravljajte o problemima iz prošlosti.
I* Nemojte pokušavati da upropastite njegovu sliku o majci ili ocu. Dete ne može da deli ljubav i kako god da porodica izgleda, ko god da je otišao ili je kriv za raspad braka, ono voli i majku i oca. To što vas je, na primer, suprug prevario sa drugom ženom, ne znači da će mu dete to zamerati, niti da će ga osuđivati. U vaspitanju morate i dalje biti porodica. Detetu nikada nemojte nametati vaše mišljenje, a loše priče o drugom roditelju samo će mu naškoditi, jer neće umeti da se izbori sa novim emocijama i okolnostima.
* Ne opterećujte dete svojim problemima. Potrebna im je rutina, a adolescentima osećaj kontrole i sigurnosti. U njihovim očima morate i dalje biti autoritet i snaga. Što pre posle razvoda pokušajte da život vratite "u normalu", nastavite sa dnevnim rutinama. Dete ne može biti ni vaš savetodavac, niti osoba koja vas teši. Bez obzira na to koliko loše se osećate, potrudite se da što češće atmosfera u domu bude uobičajena. Ne opterećujte ga brigama i nedoumicama koje imate.
* Nemojte nagovarati dete da ispituje i špijunira supružnika koji se odselio. Ne ispitujte ga kada se vrati, ne govorite mu šta treba tamo da priča i kako da reaguje.
Što "normalnije" izgleda život posle razvoda i što su odnosi mame i tate bolji, dete će lakše proći kroz taj neprijatan period.
Izvor: Novosti.rs
Foto: David Castillo Dominici / FreeDigitalPhotos.net
Kako je ponekad vrlo teško rastati se u miru, mnogi roditelji su skloni da preko dece "prebijaju" račune sa bivšim partnerom ili mu se tako svete.
Psiholozi savetuju da uvek pokušate da sa bivšim mužem ili ženom ostanete u dobrim odnosima, jer će deca tako najmanje patiti i razviti se u stabilnu ličnost. Istraživanja pokazuju da, bez obzira na kulturološke i socijalne razlike, razvedeni roditelji prave jako slične greške, pa su napravili popis onih najčešćih, koje bi trebalo da izbegavate. Postoje brojni načini pomoću kojih deci možete olakšati razvod, dok greške mogu da ostave neizbrisiv trag koji će ih pratiti tokom celog života.
* Prva i najčešća greška je da ne dozvoljavate detetu da viđa roditelja koji se odselio zato što ste ljuti na njega. Dete će patiti, a može da stvori i odbojnost prema roditelju sa kim je ostao. Vi ne morate da se družite sa bivšim, ali iskoristite svaku priliku da vaše zajedničko dete to čini.
* Greška je i kada komunicirate sa partnerom preko deteta, odnosno kada insistirate da ono bude "glasnik". Ukoliko niste u stanju da civilizovano pričate sa bivšim partnerom, bolje je da sačekate da prođe neko vreme, nego da šaljete "otrovne strelice" preko deteta. To je veliki emocionalni stres za dete, terate ga da bira "stranu", stvarate mu konfuziju u glavi i emocijama. Na kraju se najčešće dogodi da dete sebe okrivi za razvod. Koliko god da je teško, potrudite se da bar pred detetom civilizovano pričate, dogovarajte se oko vaspitanja i nikada pred njim ne raspravljajte o problemima iz prošlosti.
I* Nemojte pokušavati da upropastite njegovu sliku o majci ili ocu. Dete ne može da deli ljubav i kako god da porodica izgleda, ko god da je otišao ili je kriv za raspad braka, ono voli i majku i oca. To što vas je, na primer, suprug prevario sa drugom ženom, ne znači da će mu dete to zamerati, niti da će ga osuđivati. U vaspitanju morate i dalje biti porodica. Detetu nikada nemojte nametati vaše mišljenje, a loše priče o drugom roditelju samo će mu naškoditi, jer neće umeti da se izbori sa novim emocijama i okolnostima.
* Ne opterećujte dete svojim problemima. Potrebna im je rutina, a adolescentima osećaj kontrole i sigurnosti. U njihovim očima morate i dalje biti autoritet i snaga. Što pre posle razvoda pokušajte da život vratite "u normalu", nastavite sa dnevnim rutinama. Dete ne može biti ni vaš savetodavac, niti osoba koja vas teši. Bez obzira na to koliko loše se osećate, potrudite se da što češće atmosfera u domu bude uobičajena. Ne opterećujte ga brigama i nedoumicama koje imate.
* Nemojte nagovarati dete da ispituje i špijunira supružnika koji se odselio. Ne ispitujte ga kada se vrati, ne govorite mu šta treba tamo da priča i kako da reaguje.
Što "normalnije" izgleda život posle razvoda i što su odnosi mame i tate bolji, dete će lakše proći kroz taj neprijatan period.
Izvor: Novosti.rs
Foto: David Castillo Dominici / FreeDigitalPhotos.net
ЗАГРЉАЈ
Деца нису бонсаи-дрвца, деца су ливадско цвеће...
10 ДЕЧЈИХ ПРАВИЛА
КОНЦЕНТРАЦИЈА
|
|
|
Логичке игре
|
Игре за вежбу пажње и меморије
|
НАВИКЕ УСПЕШНИХ РОДИТЕЉА
ФИЗИЧКА АКТИВНОСТ И ИСХРАНА МЛАДИХ
Радне навике
Аутор : Оливера Ковачевић
Категорија : Оливера Ковачевић, За родитеље
Ознаке : емоционални развој детета, радне навике
Када кажемо радне навике, дисциплина и самоконтрола, већина родитеља помисли на “војничко васпитање“, које поред свих добрих елемената, људе одмах асоцира на крутост, морање и обликовање деце по калупу.
Мислим да су данас, из жеље да што више усреће своје дете, родитељи отишли у потпуно другу крајност и све са уверењем да „не желе да га оптерећују било чиме“. Често сам у прилици да чујем како дете, када се пробуди, само одлучује да ли ће ићи у вртић или не. У зависности од свог расположења. Веома често се дешава да уколико школарац има захтевну недељу и пуно обавеза, у договору са родитељима, те недеље не иде у школу. Једноставно, заједно одлуче да је боље да се обавезе избегну него да се погреши па поправи.
Да ли мислите да је за дете боље да му детињство буде у потпуности безбрижно и без било каквих захтева или је боље да од малена научи да постоје ситуације, захтеви и обавезе које нису пријатне али се морају испунити?
Оно што редовно одлажење у вртић, обављање домаћих задатака, прање зуба свако јутро и вече, редован одлазак на тренинг итд. предтавља јесте лекција детету о самодисциплини.
Самодисциплина је способност самоконтроле коју имају емоционално интелигентни људи. Ми нашу децу од најранијег детињства учимо самодисциплини кроз радне навике и испуњење обавеза које се са годинама повећавају.
Немојте штедети своје дете од мање пријатних задатака и активности. Уколико их будете штедели нећете их научити да се у животу изборе са непријатним ситуацијама. Дете најбоље учи животне лекције из свог искуства, из својих покушаја и погрешака. Свако дете које своје обавезе обавља савесно и дисиплиновано, када порасте, исто тако ће се понашати и према себи.
Нешто што се радним навикама и самодисциплином постиже јесте и сигурност у себе. Шта мислите, да ли ће у будућности бити успешнија она деца која верују у своје способности и организацију или она која нису имала простора да стекну веру у себе?
Самоконтрола не подразумева само прихватање одговорности за своје понашање, испуњавање задатака и организацију свог времена, већ и контролу и прихватање својих емоција, учење техника што лакшег превазилажење стреса, прилагођавање и разумевање људи и њихових емоција и потреба.
Учењем да своје обавезе обављају савесно и редовно, ми децу учимо да буду одговорни и добри према себи. Емоционална стабилност и самопоуздање красе успешне и срећне људе. Без обзира колико се родитељи трудили да заштите дете од захтева и обавеза, оно сигурно неће бити срећно уколико нема веру у то да сваку потешкоћу у животу може превазићи својим вештинама и капацитетима које поседује.
Па, размислите – да ли су успешнији и задовољнији они људи који имају радне навике и са много већом лакоћом и мањим стресом обављају активности које им и нису баш пријатне или они који те радне навике немају?
Више на сајту Супершкола
Категорија : Оливера Ковачевић, За родитеље
Ознаке : емоционални развој детета, радне навике
Када кажемо радне навике, дисциплина и самоконтрола, већина родитеља помисли на “војничко васпитање“, које поред свих добрих елемената, људе одмах асоцира на крутост, морање и обликовање деце по калупу.
Мислим да су данас, из жеље да што више усреће своје дете, родитељи отишли у потпуно другу крајност и све са уверењем да „не желе да га оптерећују било чиме“. Често сам у прилици да чујем како дете, када се пробуди, само одлучује да ли ће ићи у вртић или не. У зависности од свог расположења. Веома често се дешава да уколико школарац има захтевну недељу и пуно обавеза, у договору са родитељима, те недеље не иде у школу. Једноставно, заједно одлуче да је боље да се обавезе избегну него да се погреши па поправи.
Да ли мислите да је за дете боље да му детињство буде у потпуности безбрижно и без било каквих захтева или је боље да од малена научи да постоје ситуације, захтеви и обавезе које нису пријатне али се морају испунити?
Оно што редовно одлажење у вртић, обављање домаћих задатака, прање зуба свако јутро и вече, редован одлазак на тренинг итд. предтавља јесте лекција детету о самодисциплини.
Самодисциплина је способност самоконтроле коју имају емоционално интелигентни људи. Ми нашу децу од најранијег детињства учимо самодисциплини кроз радне навике и испуњење обавеза које се са годинама повећавају.
Немојте штедети своје дете од мање пријатних задатака и активности. Уколико их будете штедели нећете их научити да се у животу изборе са непријатним ситуацијама. Дете најбоље учи животне лекције из свог искуства, из својих покушаја и погрешака. Свако дете које своје обавезе обавља савесно и дисиплиновано, када порасте, исто тако ће се понашати и према себи.
Нешто што се радним навикама и самодисциплином постиже јесте и сигурност у себе. Шта мислите, да ли ће у будућности бити успешнија она деца која верују у своје способности и организацију или она која нису имала простора да стекну веру у себе?
Самоконтрола не подразумева само прихватање одговорности за своје понашање, испуњавање задатака и организацију свог времена, већ и контролу и прихватање својих емоција, учење техника што лакшег превазилажење стреса, прилагођавање и разумевање људи и њихових емоција и потреба.
Учењем да своје обавезе обављају савесно и редовно, ми децу учимо да буду одговорни и добри према себи. Емоционална стабилност и самопоуздање красе успешне и срећне људе. Без обзира колико се родитељи трудили да заштите дете од захтева и обавеза, оно сигурно неће бити срећно уколико нема веру у то да сваку потешкоћу у животу може превазићи својим вештинама и капацитетима које поседује.
Па, размислите – да ли су успешнији и задовољнији они људи који имају радне навике и са много већом лакоћом и мањим стресом обављају активности које им и нису баш пријатне или они који те радне навике немају?
Више на сајту Супершкола
Четири фазе адолесценције
Доба адолесценције може бити веома збуњујуће за родитеље. Дете пролази кроз различите промене и фазе развоја које се стално смењују, па родитељи често не могу разумети или тешко прихватају да оно што је важило прошле године, више није прихватљива метода васпитања.
У жељи да помогнемо родитељима да ускладе очекивања са нормалним променама раста и развоја деце у адолесценцији, следи кратак опис процеса и фаза адолесценције, као и проблема са којима се родитељи често сусрећу на трновитом путу одрастања деце.
1 - Рана адолесценција
Рана адолесценција најчешће наступа у доби између девет и 13 година, када често настају одређени проблеми који су резултат неких уобичајених промена:
• Дете развија негативан став.
• Показује повећано незадовољство ако се доживљава и третира као мало дете.
• Показује мање занимање за уобичајене дечје активности, уз досаду и немир јер не зна које алтернативне активности су му доступне.
• Појављује се нови осећај одбијања захтева и ограничења која намећу одрасли у животу.
• Супротставља се ауторитету, постављајући питања, подстичући расправе, одлажући обавезе и игноришући уобичајене школске и кућне обавезе.
• Експериментише са постављеним границама, покушавајући их помаћи колико год му се дозволи.
2 - Средња адолесценција
Фаза средње адолесценције се обично развија у доби између 13 и 15 година, а проблеми се карактеришу кроз следеће промене:
3 - Касна адолесценција
Ова фаза се обично развија у доби између 15 и 18 година, а промене које настају су:
Ова се фаза развија обично у периоду између 18 и 23 године, а проблеми се уочавају кроз промене које доноси:
У жељи да помогнемо родитељима да ускладе очекивања са нормалним променама раста и развоја деце у адолесценцији, следи кратак опис процеса и фаза адолесценције, као и проблема са којима се родитељи често сусрећу на трновитом путу одрастања деце.
1 - Рана адолесценција
Рана адолесценција најчешће наступа у доби између девет и 13 година, када често настају одређени проблеми који су резултат неких уобичајених промена:
• Дете развија негативан став.
• Показује повећано незадовољство ако се доживљава и третира као мало дете.
• Показује мање занимање за уобичајене дечје активности, уз досаду и немир јер не зна које алтернативне активности су му доступне.
• Појављује се нови осећај одбијања захтева и ограничења која намећу одрасли у животу.
• Супротставља се ауторитету, постављајући питања, подстичући расправе, одлажући обавезе и игноришући уобичајене школске и кућне обавезе.
• Експериментише са постављеним границама, покушавајући их помаћи колико год му се дозволи.
2 - Средња адолесценција
Фаза средње адолесценције се обично развија у доби између 13 и 15 година, а проблеми се карактеришу кроз следеће промене:
- Тражи од родитеља више друштвене слободе.
- Чешће се користи лажима како би избегао последице неких својих поступака или како би учинио оно што су родитељи забранили.
- Повећава се притисак вршњака у смислу преузимања ризика, где је кључни осећај припадности групи уколико задовољи одређену врсту ризичног понашања (нпр. тетоваже, пирсинг, конзумирање алкохола или наркотика)
3 - Касна адолесценција
Ова фаза се обично развија у доби између 15 и 18 година, а промене које настају су:
- Добија више самосталности јер се укључује у активности које сматра „одраслим“, као што су обављање сезонских послова, вожња аутомобила, емотивне везе, као и дружења са вршњацима која су мање контролисана од стране родитеља.
- Стиче значајнија емоционална (често и сексуална) искуства, те улази у романтичне односе.
- Осећа тугу због поступног одвајања од старих пријатеља (а можда и породице), као и тескобу због своје неспремности да постане потпуно независан.
Ова се фаза развија обично у периоду између 18 и 23 године, а проблеми се уочавају кроз промене које доноси:
- Млада особа има ниже самопоштовање због осећаја неспособности, јер не може адекватно одговорити на све захтеве и обавезе овог "одраслог" доба.
- Осећа тескобу јер више нема јасну представу свог смера у животу.
- Младе особе у овом раздобљу су веома подложне утицају вршњака (који такође трагају за својим животним правцем), па често почињу интензивно тулумарити како би заборавили проблеме и накратко побегли од одговорности. У овом раздобљу, млади људи су највише изложени изазову конзумирања алкохола и наркотика.
- www.roditeljstvo.com
