Бранислав Нушић: Сумњиво лице

Бранислав Нушић, рођен као Алкибијад Нуша (Београд, 8/20. октобар 1864 — Београд, 19. јануар 1938)
​-српски књижевник, драмски писац, комедиограф, драматург Народног позоришта у Београду, творац позоришне публике у Србији, управник Српског народног позоришта у Новом Саду, Народног позоришта у Скопљу и Сарајеву, дипломата у Конзулатима Краљевине Србије у Битољу, Солуну, Скопљу и вицеконзул у Приштини, новинар и публициста.

Сумњиво лице

Када је именован за српског конзула, чекајући одобрење турских власти да пређе преко граничног прелаза на Преполцу, једно време је боравио у Куршумлији. Док је чекао, прикупљао је грађу за комедију „Сумњиво лице“, у коју је „уградио“ тамошњи хотел, сада само кафану „Европу“ и њене посетиоце. И касније, као конзул, такође је свраћао у исту кафану, у којој се у знак сећања на свог цењеног госта и сада налази велики плакат са његовим ликом.
​

У предговору комедије Сумњиво лице аутор спомиње колики је утицај на његово стваралаштво имао руски књижевник Гогољ. Тадашње стање у Србији, посебно прилике везане уз бирократију, Нушића подсећају на Гогољеву комедију Ревизор па зато он у оригиналном рукопису ове комедије пише да је то Гогољијада у два чина. Нушић је преузео само основну идеју од Гогоља и на том темељу написао веома оригинално дело. Већина ликова, попут капетана Јеротија, његовог писара Виће, полицајца Јосе и осталих писара и практиканата у делу, представљају скуп покварених бирократа, којима сопствени интереси стоје пре свега. Ови ликови одраз су Србије у време Обреновићеве владавине, зато је ова сатира морала да чека преко 40 година да би напокон била постављена на сцену.
   Сумњиво лице је друштвено-сатирична комедија, чија је главна идеја исмејати државни апарат, а тиме и све корумпиране и бахате државне чиновнике, заједно с њиховом неспособности, неписмености и нестручности у обављању државних послова. Радња се одвија за време династије Обреновић, а место радње је једно село у Србији. Главни ликови у комедији представници су власти какве сусрећемо у целој Србији: верни су династији, али само због сопствене користи, уз то су умишљени и неморални. Уз главне ликове, јављају се и други ликови, који у потпуности допуњавају слику тадашње Србије. Остали ликови су полицијски писар Милисав, шпијун Алекса Жунић, газде Спаса и Миладин, полицајац Јоца и практикант Таса. Једини позитивни ликови у овом делу су капетанова кћерка Марица и њен момак Ђока.
   Књижевна критика је Гогољу пребацивала да у својој комедији није створио ниједну позитивну личност, а, Гогољ је рекао да је створио једну ретку позитивну личност — смех. Сматрао је да би књижевност требало да прикаже реалност сурову каква јесте да би таква реалност морала да се мења.
​

КО ЈЕ ОВДЕ СУМЊИВ?
​

Разговор о читалачким утисцима и доживљености дела:
– Шта те је у овој комедији највише насмејало? На каква размишљања о људској
природи те је ова комедија подстакла?
– Композиција дела:
– Како изгледа увод (експозиција) Сумњивог лица?
– Шта представља драмски сукоб?
– У ком моменту кулминира заплет?
– Када наступа преокрет у развоју радње?
– Шта би представљало расплет у комедији?
– Анализа ликова:
– Које су моралне особине капетана Јеротија? У којим ситуацијама / размишљањима
их испољава?
– Скицирај морални лик писара Жике.
– Које су Вићине моралне особине и у којим ситуацијама их испољава?
– Како бисте окарактерисали лик Марице? По чему је она посебна?
– Које особине одликују Анђу? Како разумеш њену попустљивост према Марици?
– Како је Нушић у Сумњивом лицу осликао ликове? Нијансирано или у црно-белој
техници? Какве ликове обично срећемо у осталим комедијама? Шта можеш из тога
да закључиш? Зашто пуније оцртани ликови не би изазвали смех?
– Слика света у Сумњивом лицу:
– Како изгледа канцеларија?
– Шта можемо да закључимо на основу ентеријера канцеларије о чиновницима и
власти коју они представљају?
– Какав је положај писара и чиновника? Како се међусобно односе? А како се односе
према капетану? Шта из тога можеш да закључиш о њима?
– Како су у комедији приказани власт и режим?
– Какво је било друштво у коме главну реч воде људи као што су Јеротије, Вића, Жика,
Алекса Жунић?
– Какав је Нушићев став према таквом друштву? На који начин он исказује такав свој
став?
– Које је особине народа / друштва писац исмејао?
– Типови комике:
– Које типове комике је Нушић користио? На којим примерима то видимо?
– Који је најчешћи извор комике код Нушића?
– Нушићев хумор се у овој комедији креће од сатире до ведре шале. Покажи то на
примерима из дела. Шта више преовлађује?
– Језичко-стилска анализа дела:
– Каква је уметничка вредност некњижевних речи у овом делу?

Објасни зашто комедија носи наслов "Сумњиво лице".

Према начину на који комедиограф гради комичне ефекте и заплете могу се издвојити
најчешћи типови комедије:

- комедија карактера – гради комичне ефекте на типовима карактера који су смешни
због неке своје мане или претераности у наглашавању једног типа осећања или
карактерног несклада;
- комедија интриге – ствара основне ефекте на заплетима произашлим из неспоразума,
непажње или неразумевања;
- комедија ситуације – гради комичне ефекте на темељу неочекиваних, па чак и
немогућих, положаја у које долазе ликови током развијања драмске радње;
- комедија конверзације – битне елементе комичног заснива на досеткама, духовитим
разговорима лица на сцени.
 
Ком типу комедије припада комедија "Сумњиво лице"?

 Нушићеви представници паланачке власти
 
− мане појединаца и мане друштва
– мане власти и поданика (малодушност, учмалост, покорност, користољубивост)
– мане бирократског апарата (полтрони, шићарџије, незналице)
− Сумњиво лице – мане среског капетана и његових чиновника (не бирају средства да дођу до класе, да стекну имовину или да задовоље друге своје потребе);
− Власт – мане министра Тозе и оних који га окружују (разметљивост, подмитљивост, уображеност)
− Аналфабета – начелниково незнање (недовољно образовање, умишљеност)
– морал паланке и њених грађана прилагођен је моралу бирократизоване власти

​​ДА ЗАБЕЛЕЖИМО

Бранислав Нушић
(1864–1938)
 Сумњиво лице

Алкибијад Нуша, псеудоним Бен Акиба
 
Књижевни род: драма

Књижевна врста: комедија
Комедија нарави, друштвена комедија – критика на рачун друштва, власти и бирократије
комедија карактера – мане појединаца
комедија интриге/ситуације – комичну ситуацију изазива неспоразум

Композиција (два тока)
– увод (експозиција): Ђокино писмо / Марица воли Ђоку
– заплет: шифровани телеграм о сумњивом лицу / план о сусрету Ђоке и Марице у хотелу
– кулминација: саслушавање Ђоке (сумњивог лица) / Ђокино придржавање Маричиних упутстава
– преокрет: Маричино писмо Ђоки / Марица утрчава у собу за саслушање
– расплет: Јеротије се спрема да министру објасни забуну / Марица и Ђока остварују срећу

– Комедија ситуације и комедија нарави.
 
Мотиви: власт, борба за класу, мито, злоупотреба положаја, љубав, породични живот...

Лица – црно-бели ликови
Ликови као комичне маске
Јеротије Пантић – маска власти и новца
Анђа – маска патријархалне оданости
Вића и остали полицијски писари, практиканти, шпијуни и пандури – маска активног помагача
Марица и Ђока – маска тзв. позитивног јунака
 
Психолошка, социолошка и етичка карактеризација главног јунака
Јеротије Пантић, срески капетан:
– у пошти је нешто „забрљао”;
– волео је да чита туђа писма;
– нечасно отпуштен из службе;
– примитиван и ограничен човек;
– уме да се додвори властима како би напредовао;
– воли власт, каријериста је;
– има извитоперену свест о власти;
– послушничким ставом покрива своју неспособност и кукавичлук;
– цени Вићу зато што успешно музе династију;
– јавно хвали туђе пороке и говори без стида о својим;
– не бира средства да дође до класе, вишег нивоа власти;
– његова амбиција је у несразмери са његовим способностима;
– у жељи да се дочепа класе, брзоплето и непромишљено поступа;
– спреман је на самовољу: „Похапсићу пола среза ако не може другаче, па ћу онда решето, па сеј...”
– гледа кроз прсте својим службеницима и дозвољава им да искоришћавају народ;
– склон је ситним и крупним прекршајима;
– друге наговара на акцију, а сам је кукавица;
– спреман је да изнуди признање како би се домогао класе;
– окрутан је кад прети куршумом у чело, а претњу правда својим родитељским старањем о жртвиној будућности;
– себичан је и подао;
– када се задужи, нема намере да врати новац;
– да би заштитио себе, спреман је да оптужи друге – „све је то замесио господин Вића из љубоморе.”;
– личне интересе изједначава са вишим државним интересима;
– „ти ћеш признати јер ја сам већ телеграфисао министру да си признао. Не можеш ти ваљда сад мењати наводе власти.”;
– глупост и каријеризам разобличила је његова ћерка Марица у писму.

Анђа, његова жена
– посредник је између мужа и ћерке;
– забринута је због тврдоглаве и непослушне кћери;
– углавном се слаже са мужем, али има своје ставове;
– строга је;
– има утицаја у срезу, Жика предлаже да госпођа капетаница иде у срез;
Жика: Ње се највише боје председници општина.

Марица, њихова кћи
– размажена је и хировита;
– тврдоглава је и непослушна;
– очекује да све буде по њеној вољи;
– разбија по кући уколико јој нешто не одговара;
– одлучна је у остваривању својих циљева;
–  жели да се уда из љубави, а не због богатства;
– предузимљива је, прави план сусрета са Ђоком;
– супротставља се оцу када угрожава њено право на срећу;
– стрпљиво је чекала од деветнаесте до  двадесет прве да јој родитељи нађу мужа;
– нема длаке на језику – говори шта мисли;
– добро процењује људе и не устручава се да их окарактерише.

Вића, срески писар
– брзо напредује;
– има о себи високо мишљење;
– веома је самољубив, сујетан;
 „Преиспољни је клипан који личи на петла, а иначе је нитков и лопов првокласан па цео свет пишти од њега...”
– стекао је доста новца захваљујући политици;
– само „накрупно хвата”;
– склон је лажима и преварама;
– не враћа своје дугове;
– циљ му је да напредује у класи;
– спреман је на женидбу из интереса;
– његове мане најбоље приказује Јеротије који их истиче као врлине.

Жика,  срески писар
– пијаница и нерадник;
– прљав је, запуштен и неуредан;
– на послу је увек мамуран, нерасположен за рад;
– „Ја вршим своју дужност!” изговара „одебљалим језиком”;
– толика је пијаница да често „иде у срез”, што значи да је веома мало на послу;
– на послу седи раскопчан, са хладним облогама на глави што је недопустиво за државну службу; 
– површан је и мало зна о прописима;
– „прља се за ситнице”, странке могу да га подмите флашом вина;
– иако не познаје закон, ауторитативно се понаша као да од њега зависи правда;
– странке грди због своје неодговорности и неажурности: „ови чиновници падоше с ногу радећи...”
– не одбија ситне послове који доносе малу корист као Вића;
– закон, као кантар, прилагођава свом интересу пошто може да „удари мало језичак малим прстом”;
– хвали се својим злоупотребама, непоштењем и слабостима;
– поносно истиче колико је пута понављао исти разред  док није „испекао науку”;
– задужује се, али не враћа новац.

Ђока, апотекарски помоћник, „сумњиво лице”
– покорно прати инструкције које добија од Марице;
– романтичан је и заљубљен;
– збуњен је и преплашен;
– супротставља се кад је требало да се чита Маричино писмо;
– приватне ствари не жели да дели с другима;
– одбија да прихвати наметнуте ставове.

Милисав
– бивши официр „улицкане косе и уфитиљених бркова”;
– воли војнички ред;
– лојалан је претпостављенима пошто размишља и понаша се као у војсци;
– има полицијске афинитете (Алекса треба да говори „као на саслушању”);
– представник је среске бирократрије јер се по бирократизму не разликује много од осталих.

Таса, практикант
– најнижи је по рангу;
– тридесет година службе без унапређења;
– вечити практикант јер није способан да напредује у служби;
– снисходљив је према претпостављенима;
– све би тајне одао за полић ракије;
– млађи чиновници му се подсмевају и неумесно се шале са њим.

Алекса Жуњић, срески шпијун
– ужива у тајном посматрању и прислушкивању;
– бивши жандар;
– ставља се у службу власти ради аванзовања;
– не стиди се срамног занимања и штампа своју визит-карту;
– његово јавно доушничко занимање упућује на склоност народа да пријављује властима.

Јоса, пандур
– приглуп и послушан.
Газда Спаса протура рђаво вино и лажни новац.
Газда Миладин не жели правду него протекцију.
Газде Спаса и Миладин – трпељивост и спремност да прихвате преваре ради личних интереса.
Трпе Жикино понашање због својих зеленашких марифетлука (двострука наплата дуга и сл.)
Жика: Бре, баш си ти нека стока, газда-Миладине.
Сведоци су у монтираном процесу – својим угледом покривају незаконите поступке полиције..
Грађани се суде и туже, подмићују власт, подмећу лажне доказе, клевећу се и денунцирају.
Морал паланке и њених грађана прилагођен је моралу бирократизоване власти.
 
Среска власт поседује неограничена овлашћења и моћ.
Мир и ред у паланци се спроводи  полицијским методама: ућуткивањем, претњама, прикривањем, изнуђивањем, доставама, интригама и батинама.
Бирократски ауторитет је нарушио етичке норме: не морају никоме да полажу рачуне за бешчашће.
Не стиде се својих мана, махинација и порока, а неке туђе похвално вреднују јер су изгубили меру.
Виша власт толерише морално расуло својих чиновника ради својих интереса и позиција.
​