Бранислав Нушић, рођен као Алкибијад Нуша (Београд, 8/20. октобар 1864 — Београд, 19. јануар 1938) -српски књижевник, драмски писац, комедиограф, драматург Народног позоришта у Београду, творац позоришне публике у Србији, управник Српског народног позоришта у Новом Саду, Народног позоришта у Скопљу и Сарајеву, дипломата у Конзулатима Краљевине Србије у Битољу, Солуну, Скопљу и вицеконзул у Приштини, новинар и публициста.
Када је именован за српског конзула, чекајући одобрење турских власти да пређе преко граничног прелаза на Преполцу, једно време је боравио у Куршумлији. Док је чекао, прикупљао је грађу за комедију „Сумњиво лице“, у коју је „уградио“ тамошњи хотел, сада само кафану „Европу“ и њене посетиоце. И касније, као конзул, такође је свраћао у исту кафану, у којој се у знак сећања на свог цењеног госта и сада налази велики плакат са његовим ликом.
У предговору комедије Сумњиво лице аутор спомиње колики је утицај на његово стваралаштво имао руски књижевник Гогољ. Тадашње стање у Србији, посебно прилике везане уз бирократију, Нушића подсећају на Гогољеву комедију Ревизор па зато он у оригиналном рукопису ове комедије пише да је то Гогољијада у два чина. Нушић је преузео само основну идеју од Гогоља и на том темељу написао веома оригинално дело. Већина ликова, попут капетана Јеротија, његовог писара Виће, полицајца Јосе и осталих писара и практиканата у делу, представљају скуп покварених бирократа, којима сопствени интереси стоје пре свега. Ови ликови одраз су Србије у време Обреновићеве владавине, зато је ова сатира морала да чека преко 40 година да би напокон била постављена на сцену. Сумњиво лице је друштвено-сатирична комедија, чија је главна идеја исмејати државни апарат, а тиме и све корумпиране и бахате државне чиновнике, заједно с њиховом неспособности, неписмености и нестручности у обављању државних послова. Радња се одвија за време династије Обреновић, а место радње је једно село у Србији. Главни ликови у комедији представници су власти какве сусрећемо у целој Србији: верни су династији, али само због сопствене користи, уз то су умишљени и неморални. Уз главне ликове, јављају се и други ликови, који у потпуности допуњавају слику тадашње Србије. Остали ликови су полицијски писар Милисав, шпијун Алекса Жунић, газде Спаса и Миладин, полицајац Јоца и практикант Таса. Једини позитивни ликови у овом делу су капетанова кћерка Марица и њен момак Ђока. Књижевна критика је Гогољу пребацивала да у својој комедији није створио ниједну позитивну личност, а, Гогољ је рекао да је створио једну ретку позитивну личност — смех. Сматрао је да би књижевност требало да прикаже реалност сурову каква јесте да би таква реалност морала да се мења.
Разговор о читалачким утисцима и доживљености дела: – Шта те је у овој комедији највише насмејало? На каква размишљања о људској природи те је ова комедија подстакла? – Композиција дела: – Како изгледа увод (експозиција) Сумњивог лица? – Шта представља драмски сукоб? – У ком моменту кулминира заплет? – Када наступа преокрет у развоју радње? – Шта би представљало расплет у комедији? – Анализа ликова: – Које су моралне особине капетана Јеротија? У којим ситуацијама / размишљањима их испољава? – Скицирај морални лик писара Жике. – Које су Вићине моралне особине и у којим ситуацијама их испољава? – Како бисте окарактерисали лик Марице? По чему је она посебна? – Које особине одликују Анђу? Како разумеш њену попустљивост према Марици? – Како је Нушић у Сумњивом лицу осликао ликове? Нијансирано или у црно-белој техници? Какве ликове обично срећемо у осталим комедијама? Шта можеш из тога да закључиш? Зашто пуније оцртани ликови не би изазвали смех? – Слика света у Сумњивом лицу: – Како изгледа канцеларија? – Шта можемо да закључимо на основу ентеријера канцеларије о чиновницима и власти коју они представљају? – Какав је положај писара и чиновника? Како се међусобно односе? А како се односе према капетану? Шта из тога можеш да закључиш о њима? – Како су у комедији приказани власт и режим? – Какво је било друштво у коме главну реч воде људи као што су Јеротије, Вића, Жика, Алекса Жунић? – Какав је Нушићев став према таквом друштву? На који начин он исказује такав свој став? – Које је особине народа / друштва писац исмејао? – Типови комике: – Које типове комике је Нушић користио? На којим примерима то видимо? – Који је најчешћи извор комике код Нушића? – Нушићев хумор се у овој комедији креће од сатире до ведре шале. Покажи то на примерима из дела. Шта више преовлађује? – Језичко-стилска анализа дела: – Каква је уметничка вредност некњижевних речи у овом делу?
Објасни зашто комедија носи наслов "Сумњиво лице".
Према начину на који комедиограф гради комичне ефекте и заплете могу се издвојити најчешћи типови комедије:
- комедија карактера – гради комичне ефекте на типовима карактера који су смешни због неке своје мане или претераности у наглашавању једног типа осећања или карактерног несклада; - комедија интриге – ствара основне ефекте на заплетима произашлим из неспоразума, непажње или неразумевања; - комедија ситуације – гради комичне ефекте на темељу неочекиваних, па чак и немогућих, положаја у које долазе ликови током развијања драмске радње; - комедија конверзације – битне елементе комичног заснива на досеткама, духовитим разговорима лица на сцени.
Ком типу комедије припада комедија "Сумњиво лице"?
Нушићеви представници паланачке власти
− мане појединаца и мане друштва – мане власти и поданика (малодушност, учмалост, покорност, користољубивост) – мане бирократског апарата (полтрони, шићарџије, незналице) − Сумњиво лице – мане среског капетана и његових чиновника (не бирају средства да дођу до класе, да стекну имовину или да задовоље друге своје потребе); − Власт – мане министра Тозе и оних који га окружују (разметљивост, подмитљивост, уображеност) − Аналфабета – начелниково незнање (недовољно образовање, умишљеност) – морал паланке и њених грађана прилагођен је моралу бирократизоване власти
ДА ЗАБЕЛЕЖИМО
Бранислав Нушић (1864–1938) Сумњиво лице
Алкибијад Нуша, псеудоним Бен Акиба
Књижевни род: драма
Књижевна врста: комедија Комедија нарави, друштвена комедија – критика на рачун друштва, власти и бирократије комедија карактера – мане појединаца комедија интриге/ситуације – комичну ситуацију изазива неспоразум
Композиција (два тока) – увод (експозиција): Ђокино писмо / Марица воли Ђоку – заплет: шифровани телеграм о сумњивом лицу / план о сусрету Ђоке и Марице у хотелу – кулминација: саслушавање Ђоке (сумњивог лица) / Ђокино придржавање Маричиних упутстава – преокрет: Маричино писмо Ђоки / Марица утрчава у собу за саслушање – расплет: Јеротије се спрема да министру објасни забуну / Марица и Ђока остварују срећу
– Комедија ситуације и комедија нарави.
Мотиви: власт, борба за класу, мито, злоупотреба положаја, љубав, породични живот...
Лица – црно-бели ликови Ликови као комичне маске Јеротије Пантић – маска власти и новца Анђа – маска патријархалне оданости Вића и остали полицијски писари, практиканти, шпијуни и пандури – маска активног помагача Марица и Ђока – маска тзв. позитивног јунака
Психолошка, социолошка и етичка карактеризација главног јунака Јеротије Пантић, срески капетан: – у пошти је нешто „забрљао”; – волео је да чита туђа писма; – нечасно отпуштен из службе; – примитиван и ограничен човек; – уме да се додвори властима како би напредовао; – воли власт, каријериста је; – има извитоперену свест о власти; – послушничким ставом покрива своју неспособност и кукавичлук; – цени Вићу зато што успешно музе династију; – јавно хвали туђе пороке и говори без стида о својим; – не бира средства да дође до класе, вишег нивоа власти; – његова амбиција је у несразмери са његовим способностима; – у жељи да се дочепа класе, брзоплето и непромишљено поступа; – спреман је на самовољу: „Похапсићу пола среза ако не може другаче, па ћу онда решето, па сеј...” – гледа кроз прсте својим службеницима и дозвољава им да искоришћавају народ; – склон је ситним и крупним прекршајима; – друге наговара на акцију, а сам је кукавица; – спреман је да изнуди признање како би се домогао класе; – окрутан је кад прети куршумом у чело, а претњу правда својим родитељским старањем о жртвиној будућности; – себичан је и подао; – када се задужи, нема намере да врати новац; – да би заштитио себе, спреман је да оптужи друге – „све је то замесио господин Вића из љубоморе.”; – личне интересе изједначава са вишим државним интересима; – „ти ћеш признати јер ја сам већ телеграфисао министру да си признао. Не можеш ти ваљда сад мењати наводе власти.”; – глупост и каријеризам разобличила је његова ћерка Марица у писму.
Анђа, његова жена – посредник је између мужа и ћерке; – забринута је због тврдоглаве и непослушне кћери; – углавном се слаже са мужем, али има своје ставове; – строга је; – има утицаја у срезу, Жика предлаже да госпођа капетаница иде у срез; Жика: Ње се највише боје председници општина.
Марица, њихова кћи – размажена је и хировита; – тврдоглава је и непослушна; – очекује да све буде по њеној вољи; – разбија по кући уколико јој нешто не одговара; – одлучна је у остваривању својих циљева; – жели да се уда из љубави, а не због богатства; – предузимљива је, прави план сусрета са Ђоком; – супротставља се оцу када угрожава њено право на срећу; – стрпљиво је чекала од деветнаесте до двадесет прве да јој родитељи нађу мужа; – нема длаке на језику – говори шта мисли; – добро процењује људе и не устручава се да их окарактерише.
Вића, срески писар – брзо напредује; – има о себи високо мишљење; – веома је самољубив, сујетан; „Преиспољни је клипан који личи на петла, а иначе је нитков и лопов првокласан па цео свет пишти од њега...” – стекао је доста новца захваљујући политици; – само „накрупно хвата”; – склон је лажима и преварама; – не враћа своје дугове; – циљ му је да напредује у класи; – спреман је на женидбу из интереса; – његове мане најбоље приказује Јеротије који их истиче као врлине.
Жика, срески писар – пијаница и нерадник; – прљав је, запуштен и неуредан; – на послу је увек мамуран, нерасположен за рад; – „Ја вршим своју дужност!” изговара „одебљалим језиком”; – толика је пијаница да често „иде у срез”, што значи да је веома мало на послу; – на послу седи раскопчан, са хладним облогама на глави што је недопустиво за државну службу; – површан је и мало зна о прописима; – „прља се за ситнице”, странке могу да га подмите флашом вина; – иако не познаје закон, ауторитативно се понаша као да од њега зависи правда; – странке грди због своје неодговорности и неажурности: „ови чиновници падоше с ногу радећи...” – не одбија ситне послове који доносе малу корист као Вића; – закон, као кантар, прилагођава свом интересу пошто може да „удари мало језичак малим прстом”; – хвали се својим злоупотребама, непоштењем и слабостима; – поносно истиче колико је пута понављао исти разред док није „испекао науку”; – задужује се, али не враћа новац.
Ђока, апотекарски помоћник, „сумњиво лице” – покорно прати инструкције које добија од Марице; – романтичан је и заљубљен; – збуњен је и преплашен; – супротставља се кад је требало да се чита Маричино писмо; – приватне ствари не жели да дели с другима; – одбија да прихвати наметнуте ставове.
Милисав – бивши официр „улицкане косе и уфитиљених бркова”; – воли војнички ред; – лојалан је претпостављенима пошто размишља и понаша се као у војсци; – има полицијске афинитете (Алекса треба да говори „као на саслушању”); – представник је среске бирократрије јер се по бирократизму не разликује много од осталих.
Таса, практикант – најнижи је по рангу; – тридесет година службе без унапређења; – вечити практикант јер није способан да напредује у служби; – снисходљив је према претпостављенима; – све би тајне одао за полић ракије; – млађи чиновници му се подсмевају и неумесно се шале са њим.
Алекса Жуњић, срески шпијун – ужива у тајном посматрању и прислушкивању; – бивши жандар; – ставља се у службу власти ради аванзовања; – не стиди се срамног занимања и штампа своју визит-карту; – његово јавно доушничко занимање упућује на склоност народа да пријављује властима.
Јоса, пандур – приглуп и послушан. Газда Спаса протура рђаво вино и лажни новац. Газда Миладин не жели правду него протекцију. Газде Спаса и Миладин – трпељивост и спремност да прихвате преваре ради личних интереса. Трпе Жикино понашање због својих зеленашких марифетлука (двострука наплата дуга и сл.) Жика: Бре, баш си ти нека стока, газда-Миладине. Сведоци су у монтираном процесу – својим угледом покривају незаконите поступке полиције.. Грађани се суде и туже, подмићују власт, подмећу лажне доказе, клевећу се и денунцирају. Морал паланке и њених грађана прилагођен је моралу бирократизоване власти.
Среска власт поседује неограничена овлашћења и моћ. Мир и ред у паланци се спроводи полицијским методама: ућуткивањем, претњама, прикривањем, изнуђивањем, доставама, интригама и батинама. Бирократски ауторитет је нарушио етичке норме: не морају никоме да полажу рачуне за бешчашће. Не стиде се својих мана, махинација и порока, а неке туђе похвално вреднују јер су изгубили меру. Виша власт толерише морално расуло својих чиновника ради својих интереса и позиција.