Бранислав Нушић: Сумњиво лице

Бранислав Нушић, рођен као Алкибијад Нуша (Београд, 8/20. октобар 1864 — Београд, 19. јануар 1938)
​-српски књижевник, драмски писац, комедиограф, драматург Народног позоришта у Београду, творац позоришне публике у Србији, управник Српског народног позоришта у Новом Саду, Народног позоришта у Скопљу и Сарајеву, дипломата у Конзулатима Краљевине Србије у Битољу, Солуну, Скопљу и вицеконзул у Приштини, новинар и публициста.

Your browser does not support viewing this document. Click here to download the document.

Сумњиво лице

Када је именован за српског конзула, чекајући одобрење турских власти да пређе преко граничног прелаза на Преполцу, једно време је боравио у Куршумлији. Док је чекао, прикупљао је грађу за комедију „Сумњиво лице“, у коју је „уградио“ тамошњи хотел, сада само кафану „Европу“ и њене посетиоце. И касније, као конзул, такође је свраћао у исту кафану, у којој се у знак сећања на свог цењеног госта и сада налази велики плакат са његовим ликом.
​

У предговору комедије Сумњиво лице аутор спомиње колики је утицај на његово стваралаштво имао руски књижевник Гогољ. Тадашње стање у Србији, посебно прилике везане уз бирократију, Нушића подсећају на Гогољеву комедију Ревизор па зато он у оригиналном рукопису ове комедије пише да је то Гогољијада у два чина. Нушић је преузео само основну идеју од Гогоља и на том темељу написао веома оригинално дело. Већина ликова, попут капетана Јеротија, његовог писара Виће, полицајца Јосе и осталих писара и практиканата у делу, представљају скуп покварених бирократа, којима сопствени интереси стоје пре свега. Ови ликови одраз су Србије у време Обреновићеве владавине, зато је ова сатира морала да чека преко 40 година да би напокон била постављена на сцену.
   Сумњиво лице је друштвено-сатирична комедија, чија је главна идеја исмејати државни апарат, а тиме и све корумпиране и бахате државне чиновнике, заједно с њиховом неспособности, неписмености и нестручности у обављању државних послова. Радња се одвија за време династије Обреновић, а место радње је једно село у Србији. Главни ликови у комедији представници су власти какве сусрећемо у целој Србији: верни су династији, али само због сопствене користи, уз то су умишљени и неморални. Уз главне ликове, јављају се и други ликови, који у потпуности допуњавају слику тадашње Србије. Остали ликови су полицијски писар Милисав, шпијун Алекса Жунић, газде Спаса и Миладин, полицајац Јоца и практикант Таса. Једини позитивни ликови у овом делу су капетанова кћерка Марица и њен момак Ђока.
   Књижевна критика је Гогољу пребацивала да у својој комедији није створио ниједну позитивну личност, а, Гогољ је рекао да је створио једну ретку позитивну личност — смех. Сматрао је да би књижевност требало да прикаже реалност сурову каква јесте да би таква реалност морала да се мења.
​

КО ЈЕ ОВДЕ СУМЊИВ?
​

Разговор о читалачким утисцима и доживљености дела:
– Шта те је у овој комедији највише насмејало? На каква размишљања о људској
природи те је ова комедија подстакла?
– Композиција дела:
– Како изгледа увод (експозиција) Сумњивог лица?
– Шта представља драмски сукоб?
– У ком моменту кулминира заплет?
– Када наступа преокрет у развоју радње?
– Шта би представљало расплет у комедији?
– Анализа ликова:
– Које су моралне особине капетана Јеротија? У којим ситуацијама / размишљањима
их испољава?
– Скицирај морални лик писара Жике.
– Које су Вићине моралне особине и у којим ситуацијама их испољава?
– Како бисте окарактерисали лик Марице? По чему је она посебна?
– Које особине одликују Анђу? Како разумеш њену попустљивост према Марици?
– Како је Нушић у Сумњивом лицу осликао ликове? Нијансирано или у црно-белој
техници? Какве ликове обично срећемо у осталим комедијама? Шта можеш из тога
да закључиш? Зашто пуније оцртани ликови не би изазвали смех?
– Слика света у Сумњивом лицу:
– Како изгледа канцеларија?
– Шта можемо да закључимо на основу ентеријера канцеларије о чиновницима и
власти коју они представљају?
– Какав је положај писара и чиновника? Како се међусобно односе? А како се односе
према капетану? Шта из тога можеш да закључиш о њима?
– Како су у комедији приказани власт и режим?
– Какво је било друштво у коме главну реч воде људи као што су Јеротије, Вића, Жика,
Алекса Жунић?
– Какав је Нушићев став према таквом друштву? На који начин он исказује такав свој
став?
– Које је особине народа / друштва писац исмејао?
– Типови комике:
– Које типове комике је Нушић користио? На којим примерима то видимо?
– Који је најчешћи извор комике код Нушића?
– Нушићев хумор се у овој комедији креће од сатире до ведре шале. Покажи то на
примерима из дела. Шта више преовлађује?
– Језичко-стилска анализа дела:
– Каква је уметничка вредност некњижевних речи у овом делу?

Објасни зашто комедија носи наслов "Сумњиво лице".

Према начину на који комедиограф гради комичне ефекте и заплете могу се издвојити
најчешћи типови комедије:

- комедија карактера – гради комичне ефекте на типовима карактера који су смешни
због неке своје мане или претераности у наглашавању једног типа осећања или
карактерног несклада;
- комедија интриге – ствара основне ефекте на заплетима произашлим из неспоразума,
непажње или неразумевања;
- комедија ситуације – гради комичне ефекте на темељу неочекиваних, па чак и
немогућих, положаја у које долазе ликови током развијања драмске радње;
- комедија конверзације – битне елементе комичног заснива на досеткама, духовитим
разговорима лица на сцени.
 
Ком типу комедије припада комедија "Сумњиво лице"?

 Нушићеви представници паланачке власти
 
− мане појединаца и мане друштва
– мане власти и поданика (малодушност, учмалост, покорност, користољубивост)
– мане бирократског апарата (полтрони, шићарџије, незналице)
− Сумњиво лице – мане среског капетана и његових чиновника (не бирају средства да дођу до класе, да стекну имовину или да задовоље друге своје потребе);
− Власт – мане министра Тозе и оних који га окружују (разметљивост, подмитљивост, уображеност)
− Аналфабета – начелниково незнање (недовољно образовање, умишљеност)
– морал паланке и њених грађана прилагођен је моралу бирократизоване власти

​​ДА ЗАБЕЛЕЖИМО

Бранислав Нушић
(1864–1938)
 Сумњиво лице

Алкибијад Нуша, псеудоним Бен Акиба
 
Књижевни род: драма

Књижевна врста: комедија (сатирична)
Комедија забуне, интриге, ситуације, нарави

комедија нарави, друштвена комедија – критика на рачун друштва, власти и бирократије
комедија карактера – мане појединаца
комедија интриге/ситуације – комичну ситуацију изазива неспоразум

Композиција (два тока)
– увод (експозиција): Ђокино писмо / Марица воли Ђоку
– заплет: шифровани телеграм о сумњивом лицу / план о сусрету Ђоке и Марице у хотелу
– кулминација: саслушавање Ђоке (сумњивог лица) / Ђокино придржавање Маричиних упутстава
– преокрет: Маричино писмо Ђоки / Марица утрчава у собу за саслушање
– расплет: Јеротије се спрема да министру објасни забуну / Марица и Ђока остварују срећу
 
Мотиви: власт, борба за класу, мито, злоупотреба положаја, љубав, породични живот...

Лица – црно-бели ликови
Ликови као комичне маске
Јеротије Пантић – маска власти и новца
Анђа – маска патријархалне оданости
Вића и остали полицијски писари, практиканти, шпијуни и пандури – маска активног помагача
Марица и Ђока – маска тзв. позитивног јунака
 
Психолошка, социолошка и етичка карактеризација главног јунака
Јеротије Пантић, срески капетан:
– у пошти је нешто „забрљао”;
– волео је да чита туђа писма;
– нечасно отпуштен из службе;
– примитиван и ограничен човек;
– уме да се додвори властима како би напредовао;
– воли власт, каријериста је;
– има извитоперену свест о власти;
– послушничким ставом покрива своју неспособност и кукавичлук;
– цени Вићу зато што успешно музе династију;
– јавно хвали туђе пороке и говори без стида о својим;
– не бира средства да дође до класе, вишег нивоа власти;
– његова амбиција је у несразмери са његовим способностима;
– у жељи да се дочепа класе, брзоплето и непромишљено поступа;
– спреман је на самовољу: „Похапсићу пола среза ако не може другаче, па ћу онда решето, па сеј...”
– гледа кроз прсте својим службеницима и дозвољава им да искоришћавају народ;
– склон је ситним и крупним прекршајима;
– друге наговара на акцију, а сам је кукавица;
– спреман је да изнуди признање како би се домогао класе;
– окрутан је кад прети куршумом у чело, а претњу правда својим родитељским старањем о жртвиној будућности;
– себичан је и подао;
– када се задужи, нема намере да врати новац;
– да би заштитио себе, спреман је да оптужи друге – „све је то замесио господин Вића из љубоморе.”;
– личне интересе изједначава са вишим државним интересима;
– „ти ћеш признати јер ја сам већ телеграфисао министру да си признао. Не можеш ти ваљда сад мењати наводе власти.”;
– глупост и каријеризам разобличила је његова ћерка Марица у писму.

Анђа, његова жена
– посредник је између мужа и ћерке;
– забринута је због тврдоглаве и непослушне кћери;
– углавном се слаже са мужем, али има своје ставове;
– строга је;
– има утицаја у срезу, Жика предлаже да госпођа капетаница иде у срез;
Жика: Ње се највише боје председници општина.

Марица, њихова кћи
– размажена је и хировита;
– тврдоглава је и непослушна;
– очекује да све буде по њеној вољи;
– разбија по кући уколико јој нешто не одговара;
– одлучна је у остваривању својих циљева;
–  жели да се уда из љубави, а не због богатства;
– предузимљива је, прави план сусрета са Ђоком;
– супротставља се оцу када угрожава њено право на срећу;
– стрпљиво је чекала од деветнаесте до  двадесет прве да јој родитељи нађу мужа;
– нема длаке на језику – говори шта мисли;
– добро процењује људе и не устручава се да их окарактерише.

Вића, срески писар
– брзо напредује;
– има о себи високо мишљење;
– веома је самољубив, сујетан;
 „Преиспољни је клипан који личи на петла, а иначе је нитков и лопов првокласан па цео свет пишти од њега...”
– стекао је доста новца захваљујући политици;
– само „накрупно хвата”;
– склон је лажима и преварама;
– не враћа своје дугове;
– циљ му је да напредује у класи;
– спреман је на женидбу из интереса;
– његове мане најбоље приказује Јеротије који их истиче као врлине.

Жика,  срески писар
– пијаница и нерадник;
– прљав је, запуштен и неуредан;
– на послу је увек мамуран, нерасположен за рад;
– „Ја вршим своју дужност!” изговара „одебљалим језиком”;
– толика је пијаница да често „иде у срез”, што значи да је веома мало на послу;
– на послу седи раскопчан, са хладним облогама на глави што је недопустиво за државну службу; 
– површан је и мало зна о прописима;
– „прља се за ситнице”, странке могу да га подмите флашом вина;
– иако не познаје закон, ауторитативно се понаша као да од њега зависи правда;
– странке грди због своје неодговорности и неажурности: „ови чиновници падоше с ногу радећи...”
– не одбија ситне послове који доносе малу корист као Вића;
– закон, као кантар, прилагођава свом интересу пошто може да „удари мало језичак малим прстом”;
– хвали се својим злоупотребама, непоштењем и слабостима;
– поносно истиче колико је пута понављао исти разред  док није „испекао науку”;
– задужује се, али не враћа новац.

Ђока, апотекарски помоћник, „сумњиво лице”
– покорно прати инструкције које добија од Марице;
– романтичан је и заљубљен;
– збуњен је и преплашен;
– супротставља се кад је требало да се чита Маричино писмо;
– приватне ствари не жели да дели с другима;
– одбија да прихвати наметнуте ставове.

Милисав
– бивши официр „улицкане косе и уфитиљених бркова”;
– воли војнички ред;
– лојалан је претпостављенима пошто размишља и понаша се као у војсци;
– има полицијске афинитете (Алекса треба да говори „као на саслушању”);
– представник је среске бирократрије јер се по бирократизму не разликује много од осталих.

Таса, практикант
– најнижи је по рангу;
– тридесет година службе без унапређења;
– вечити практикант јер није способан да напредује у служби;
– снисходљив је према претпостављенима;
– све би тајне одао за полић ракије;
– млађи чиновници му се подсмевају и неумесно се шале са њим.

Алекса Жуњић, срески шпијун
– ужива у тајном посматрању и прислушкивању;
– бивши жандар;
– ставља се у службу власти ради аванзовања;
– не стиди се срамног занимања и штампа своју визит-карту;
– његово јавно доушничко занимање упућује на склоност народа да пријављује властима.

Јоса, пандур
– приглуп и послушан.
Газда Спаса протура рђаво вино и лажни новац.
Газда Миладин не жели правду него протекцију.
Газде Спаса и Миладин – трпељивост и спремност да прихвате преваре ради личних интереса.
Трпе Жикино понашање због својих зеленашких марифетлука (двострука наплата дуга и сл.)
Жика: Бре, баш си ти нека стока, газда-Миладине.
Сведоци су у монтираном процесу – својим угледом покривају незаконите поступке полиције..
Грађани се суде и туже, подмићују власт, подмећу лажне доказе, клевећу се и денунцирају.
Морал паланке и њених грађана прилагођен је моралу бирократизоване власти.
 
Среска власт поседује неограничена овлашћења и моћ.
Мир и ред у паланци се спроводи  полицијским методама: ућуткивањем, претњама, прикривањем, изнуђивањем, доставама, интригама и батинама.
Бирократски ауторитет је нарушио етичке норме: не морају никоме да полажу рачуне за бешчашће.
Не стиде се својих мана, махинација и порока, а неке туђе похвално вреднују јер су изгубили меру.
Виша власт толерише морално расуло својих чиновника ради својих интереса и позиција.
​