Бранко Радичевић
Радичевић је рођен у Славонском Броду 28. марта 1824. у породици Тодора и Руже Радичевић. Рођено име му је Алексије, али га је он посрбио у Бранко. Бранков отац Тодор је био чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са немачког језика Шилеровог „Виљема Тела“.
Његова породица се 1830. преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске и немачке основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија Ђачки растанак, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, где му је отац био премештен 1841. године.
Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство продице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем.
Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушљевљен Вуковим реформама се интезивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев “Рат за српски језик и правопис” и Његошев “Горски вијенац”, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.
Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда.
У то време је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку песама.
Радичевић је преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове ћерке Ане. Постухмно збирку песма је објавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча у Стражилово.
Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидијах умрети“ или „Ђачки растанак“ Радичевић је писао као елегије (тужне песме). У јеку Вукових расправа са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка песама је доказала да се и на народном језику могу испевати уметничке песме.
Најпознатије Радичевићево дело је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Сремске Карловце, ђачке игре и несташлуке. У поеми је такође испољио идеју југословенства. Елегија „Кад млидијах (размишљах) умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.
Поред лирских песама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића и на писање епских песама. Две епске песме изашле су 1851. као друга збирка песама. Остале необјављене песме су издане у збирци из 1862. Бранко Радичевић се првенствено угледао на народну десетерачку песму и местимично на Џорџа Бајрона, али није успео да створи озбиљнија уметничка дела, па његов рад није доживео славу његових лирских песама.
Као присталица Вукових схватања, Радичевић је написао алегоричну-сатиричну песму „Пут“, уперену против псеудокласичарске поезије и старог књижевног језика. У првом делу песме Радичевић исмева највећег Вуковог противника Јована Хаџића, а у другом делу песме се величају реформе Вука Караџића.
Бранко Радичевић је преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Постухмно збирку песама је објављавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча у Стражилово.
Његова породица се 1830. преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске и немачке основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија Ђачки растанак, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, где му је отац био премештен 1841. године.
Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство продице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем.
Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушљевљен Вуковим реформама се интезивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев “Рат за српски језик и правопис” и Његошев “Горски вијенац”, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.
Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда.
У то време је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку песама.
Радичевић је преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове ћерке Ане. Постухмно збирку песма је објавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча у Стражилово.
Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидијах умрети“ или „Ђачки растанак“ Радичевић је писао као елегије (тужне песме). У јеку Вукових расправа са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка песама је доказала да се и на народном језику могу испевати уметничке песме.
Најпознатије Радичевићево дело је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Сремске Карловце, ђачке игре и несташлуке. У поеми је такође испољио идеју југословенства. Елегија „Кад млидијах (размишљах) умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.
Поред лирских песама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића и на писање епских песама. Две епске песме изашле су 1851. као друга збирка песама. Остале необјављене песме су издане у збирци из 1862. Бранко Радичевић се првенствено угледао на народну десетерачку песму и местимично на Џорџа Бајрона, али није успео да створи озбиљнија уметничка дела, па његов рад није доживео славу његових лирских песама.
Као присталица Вукових схватања, Радичевић је написао алегоричну-сатиричну песму „Пут“, уперену против псеудокласичарске поезије и старог књижевног језика. У првом делу песме Радичевић исмева највећег Вуковог противника Јована Хаџића, а у другом делу песме се величају реформе Вука Караџића.
Бранко Радичевић је преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Постухмно збирку песама је објављавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча у Стражилово.
|
|
|
Бранкове лирске песме су пуне ведрог духа и лепршавости - Његош је за њега рекао да је био сличан пролећному лептиру – све је пуно описа природе, веселости, одушевљења наизглед обичним стварима, слављења живота, али и јаке туге и страха пред смрћу. Због необично изражене музикалности својих стихова, неке његове песме су много времена после Бранка добиле музику. Такве су и песме "Мини Караџић у спомен" ("Певам дању, певам ноћу") и "Ао, ноно бјела" ("Клетва"), обе у извођењеу Здравка Чолића.
Истраживачки задаци:
Пажљиво прочитајте одломак из поеме „Ђачки растанак”.
Обратите пажњу на опис Дунава и одредите стилске фигуре.
Поделите одломак по песничким сликама.
Размислите о понашању дечака.
Покушајте да се сетите неког вашег несташлука када сте могли озбиљно да се повредите.
Шта је ПОЕМА?
Поема је лирско-епска песма испевана у првом лицу, у којој се преплићу елементи лирске и епске поезије. Композиција поеме заснована је на развијању фабуле. Поема је настала у романтизму
Аутор овакве врсте епске песме је енглески песник Бајрон и многи песници су прихватили ову врсту епске поеме. Одликује се честим песниковим прекидањем епског излагања и уметањем личних емоција и размишљања, који некада нису имали непосредне везе са личностима и догађајима у делу, већ су изражавали песниково расположење у том тренутку. Поема је дужа песма у којој се уочава развијена фабула, али су догађаји и збивања прожети лириком.
Пажљиво прочитајте одломак из поеме „Ђачки растанак”.
Обратите пажњу на опис Дунава и одредите стилске фигуре.
Поделите одломак по песничким сликама.
Размислите о понашању дечака.
Покушајте да се сетите неког вашег несташлука када сте могли озбиљно да се повредите.
Шта је ПОЕМА?
Поема је лирско-епска песма испевана у првом лицу, у којој се преплићу елементи лирске и епске поезије. Композиција поеме заснована је на развијању фабуле. Поема је настала у романтизму
Аутор овакве врсте епске песме је енглески песник Бајрон и многи песници су прихватили ову врсту епске поеме. Одликује се честим песниковим прекидањем епског излагања и уметањем личних емоција и размишљања, који некада нису имали непосредне везе са личностима и догађајима у делу, већ су изражавали песниково расположење у том тренутку. Поема је дужа песма у којој се уочава развијена фабула, али су догађаји и збивања прожети лириком.
"Ђачки растанак"
(поема, одломак)
Најлепши период свог живота Бранко је провео у Сремским Карловцима, као гимназијалац. Своју најпознатију поему „Ђачки растанак“ посветио је управо овим данима, када је са пријатељима безбрижно уживао у природним благодатима фрушкогорских падина, нарочито брда Стражилова. Поема има 737 стихова, испевана је у лирској нарацији, а главна тема је опроштај од ђачког начина живота и од Стражилова, али дуг је низ тематских рукаваца којим кривудају Бранкова мисао и осећање: ту су и описи ђачких дружења и набрајања другова, коло које се уплиће у ток поеме, понекад неповезана сећања, ласцивни детаљи, српска прошлост која се одједном јавља са јунацима који су се у њој прославили итд. Познато је Бранково коло из Ђачког растанка — виловито, плаховито, наплетено, навезено, окићено, зачињено — у које Бранко сазива "браћу са свију страна" да се у њему окупе: Србијанце, Сремце, Босанце, Црногорце, Херцеговце, Далматинце, Банаћане итд.
________________________________
Ђачки растанак сматра се најпознатијом песмом овог великана српске књижевности. Снажна елегична, али и родољубива осећања су уткана у ову песму, насталу јануара 1844. године.
Основна тема песме „Ђачки растанак“ Бранка Радичевића је песников растанак са градом у коме је провео најлепше тренутке свог детињства.
У песми Ђачки растанак Бранко Радичевић одаје својеврсну оду граду и свим лепим догађајима који су се збили у њему. Напомиње да је у Карловцима провео лепо детињство и доживео бројне згоде.
Користећи различите стилске фигуре песник дочарава атмосферу. При том, како и сам каже, жели да загрли свој вољени град и пољуби га, како би показао колико га воли.
Занимљиво је и његово директно обраћање граду, али и реци, којима се захваљује на свему. На врло интересантан начин наглашава идеју српства, помињући славне јунаке који су пострадали, нарочито у Боју на Косову.
Кроз читаву песму провејава свест Бранкова да мора да крене у свет, иако силно жели да остане у својим Карловцима. Иако зна да мора, свестан је да ће љубав према вољеном граду носити заувек у срцу, где год се налазио. Иако је читава песма налик опроштају, тек на њеном крају читамо стихове који директно казују о песниковом опраштању од свега што је видео и доживео у Карловцима (песме, винограде, веселе момке и девојке, бербе грожђа, али и чудесну реку Дунав и сам град).
У песми „Ђачки растанак“, Бранка Радичевића се осећају све песникове емоције: и туга и сета и носталгија, када се присећа незаборавних тренутака које је доживео у свом вољеном граду, али и радост што је све то доживео управо у овом граду.
Захваљујући наизменично римованом десетерцу, који повремено смењују краћи стихови (осмерци и четверци) песма је изузетно динамична.
Мотиви у песми Ђачки растанак се живо преплићу, а има их заиста много. Неки од њих су: мотив природе, мотив завичаја, мотив детињства, мотив бербе грожђа, мотив националне прошлости...
Смењују се и осећања: велике радости, сете, туге, снажног родољубивог осећаја и одушевљења, у појединим тренуцима. Први пут управо у овој песми, Бранко исказује и жељу да буде сахрањен управо у Сремским Карловцима. Жеља ће му бити испуњена, али тек 1883. године, када омладина тадашње Србије испуњава песникову жељу и преноси његове земне остатке из Беча на Стражилово, где се и данас налазе. А на њему су исклесани стигови управо из ове песме:
„Млого хтео, млого започео,
час умрли њега је помео.“
Бранко Радичевић је преминуо 01. јула 1853. године у болници у Бечу и то на рукама Ане, супруге Вука Стефановића Караџића, чији је био велики пријатељ и верни поштовалац и следбеник његове реформе.
________________________________
Ђачки растанак сматра се најпознатијом песмом овог великана српске књижевности. Снажна елегична, али и родољубива осећања су уткана у ову песму, насталу јануара 1844. године.
Основна тема песме „Ђачки растанак“ Бранка Радичевића је песников растанак са градом у коме је провео најлепше тренутке свог детињства.
У песми Ђачки растанак Бранко Радичевић одаје својеврсну оду граду и свим лепим догађајима који су се збили у њему. Напомиње да је у Карловцима провео лепо детињство и доживео бројне згоде.
Користећи различите стилске фигуре песник дочарава атмосферу. При том, како и сам каже, жели да загрли свој вољени град и пољуби га, како би показао колико га воли.
Занимљиво је и његово директно обраћање граду, али и реци, којима се захваљује на свему. На врло интересантан начин наглашава идеју српства, помињући славне јунаке који су пострадали, нарочито у Боју на Косову.
Кроз читаву песму провејава свест Бранкова да мора да крене у свет, иако силно жели да остане у својим Карловцима. Иако зна да мора, свестан је да ће љубав према вољеном граду носити заувек у срцу, где год се налазио. Иако је читава песма налик опроштају, тек на њеном крају читамо стихове који директно казују о песниковом опраштању од свега што је видео и доживео у Карловцима (песме, винограде, веселе момке и девојке, бербе грожђа, али и чудесну реку Дунав и сам град).
У песми „Ђачки растанак“, Бранка Радичевића се осећају све песникове емоције: и туга и сета и носталгија, када се присећа незаборавних тренутака које је доживео у свом вољеном граду, али и радост што је све то доживео управо у овом граду.
Захваљујући наизменично римованом десетерцу, који повремено смењују краћи стихови (осмерци и четверци) песма је изузетно динамична.
Мотиви у песми Ђачки растанак се живо преплићу, а има их заиста много. Неки од њих су: мотив природе, мотив завичаја, мотив детињства, мотив бербе грожђа, мотив националне прошлости...
Смењују се и осећања: велике радости, сете, туге, снажног родољубивог осећаја и одушевљења, у појединим тренуцима. Први пут управо у овој песми, Бранко исказује и жељу да буде сахрањен управо у Сремским Карловцима. Жеља ће му бити испуњена, али тек 1883. године, када омладина тадашње Србије испуњава песникову жељу и преноси његове земне остатке из Беча на Стражилово, где се и данас налазе. А на њему су исклесани стигови управо из ове песме:
„Млого хтео, млого започео,
час умрли њега је помео.“
Бранко Радичевић је преминуо 01. јула 1853. године у болници у Бечу и то на рукама Ане, супруге Вука Стефановића Караџића, чији је био велики пријатељ и верни поштовалац и следбеник његове реформе.
Ана Краус и Мина Караџић
На самом почетку песме Бранко се враћа у рано детињство, описујући свој долазак у Карловце. Када је песник имао 6 година, његова породица се преселила у Србију. Он говори о безбрижности дечачких дана. Чини се, тада је све било врло једноставно, све је могао да уради и то управо у Сремским Карловцима. Уз то, песник говори и о својим осећањима, описујући како је био весео и срећан, напомињући да је и сада срећан али не као тада.
Затим говори о српским обичајима, помињући страдале српске борце, који се и данас поштују.
Врло је занимљив део у коме се песник директно обраћа великој реци, захваљујући се при том Дунаву што га није потопио приликом једног немилог догађаја који се одиграо у његовом детињству.
У песми Ђачки растанак, Бранко Радичевић се потом директно обраћа сремским виноградима, описујући бербу грожђа, те вредне и веселе момке и девојке. Такође се види да је песник свестан да ће можда доживети још много берби грожђа, али да ниједна неће бити као та у Карловцима. По његовом мишљењу, грожђе у Карловцима је најлепше на свету и ко њега види и проба, може слободно да умре после тога, јер је све видео. Кроз ту персонигикацију, песник изражава своја јака осећања према вољеном месту, које нажалост мора да напусти.
На крају се песник и "званично" опрашта са свим што је описано у песми, те на почетку последња четири стига понавља реч "збогом".
Затим говори о српским обичајима, помињући страдале српске борце, који се и данас поштују.
Врло је занимљив део у коме се песник директно обраћа великој реци, захваљујући се при том Дунаву што га није потопио приликом једног немилог догађаја који се одиграо у његовом детињству.
У песми Ђачки растанак, Бранко Радичевић се потом директно обраћа сремским виноградима, описујући бербу грожђа, те вредне и веселе момке и девојке. Такође се види да је песник свестан да ће можда доживети још много берби грожђа, али да ниједна неће бити као та у Карловцима. По његовом мишљењу, грожђе у Карловцима је најлепше на свету и ко њега види и проба, може слободно да умре после тога, јер је све видео. Кроз ту персонигикацију, песник изражава своја јака осећања према вољеном месту, које нажалост мора да напусти.
На крају се песник и "званично" опрашта са свим што је описано у песми, те на почетку последња четири стига понавља реч "збогом".
КЊИЖЕВНОТЕОРИЈСКА АНАЛИЗА:
© КЊИЖЕВНИ РОД: лирика / лирска поезија
© КЊИЖЕВНА ВРСТА: поема (уметничка лирско-епска врста)
© ТЕМА овог одломка је песников доживљај Дунава и опраштање од њега у време када је био ђак.
© ИДЕЈА: песникова жеља да се опрости са свим најлепшим успоменама које су обележиле његов краткотрајни живот.
© ПОРУКА одломка:
Од колевке па до гроба, најлепше је ђачко доба.
Песма Ђачки растанак је написана 1844. године. Она је објављена у Радичевићевој првој збирци песама која је објављена 1847.
© КЊИЖЕВНИ РОД: лирика / лирска поезија
© КЊИЖЕВНА ВРСТА: поема (уметничка лирско-епска врста)
© ТЕМА овог одломка је песников доживљај Дунава и опраштање од њега у време када је био ђак.
© ИДЕЈА: песникова жеља да се опрости са свим најлепшим успоменама које су обележиле његов краткотрајни живот.
© ПОРУКА одломка:
Од колевке па до гроба, најлепше је ђачко доба.
Песма Ђачки растанак је написана 1844. године. Она је објављена у Радичевићевој првој збирци песама која је објављена 1847.
Бранко Радичевић и Мина Караџић
Бранко Радичевић и Мина Караџић
Вилхелмина Мина Караџић рођена је 1828. године у Бечу као седмо дете Вука Стефановића Караџића и његове супруге Ане Марије Краус. Мина и њен брат Димитрије били су једина Вукова деца која су преживела детињство. Вуку и Ани је умрло једанаесторо деце.
Као једина кћи која му је остала, уживала је велику пажњу и љубав свог оца. Иако јој у детињству родитељи нису могли пружити материјалне ствари, дани проведени са њима и њихова несебична подршка били су добра основа да у историји српске уметности Мина остави велики траг.
Песник Бранко Радичевић је био добар пријатељ Мининог оца. Она је често била у друштву очевих пријатеља и утицај тих умних људи на њу и њено стваралаштво је велики. Бранко је за Мину био другачији од осталих, па су постали добри пријатељи. То пријатељство је трајало све до песникове преране смрти.
Неки историчари књижевности и Бранкови биографи тврде да је он све време гајио велике симпатије и љубав према Вуковој ћерки. Сматрају да је та љубав инспирисала песника, те да су многе његове песме написане у том љубавном заносу. Такође, тврде да песник није желео да јој призна своју љубав зато што је имао велико поштовање према њеном оцу, али и зато што је сматрао да није достојан њене љубави будући да потиче из угледне и познате породице.
Боловао је од туберкулозе па је и то био један од разлога због кога није желео да некога везује за себе.
Како кажу, Бранко никада није јавно признао љубав према Мини Караџић већ је то снажно осећање преносио у своје песме. Мина је постала његова муза.
Њој је посветио песму која почиње стиховима „Певам дању, певам ноћу“, а која је пронађена у њеном дневнику као песникова посвета.
После његове смрти Мина је написала текст „Сећање на Бранка“, а у њеној сликарској колекцији се такође налазило неколико његових портрета.
УДАЈА, ПРАВОСЛАВЉЕ И ЖИВОТ У СРБИЈИ
Године 1858. Мина Караџић у Београду прелази у православље и удаје се за братанца књегиње Љубице, Алексу Вукомановића. Он је био цењени професор на београдском Лицеју. Њој је јако пријало време проведено са њим. Помагала му је у његовом раду, путовала са њим по Србији.
У том браку је добила сина Јанка. Међутим, та срећа је кратко трајала. Пар месеци после рођења детета, Алекса Вукомановић умире, а Мина остаје удовица. Тако сама са дететом одлучује да се врати својим родитељима и одлази у Беч.
ТУГА, РАД, СТАРОСТ И СМРТ
Иако јој се чинило да ће побећи од туге ако се врати у Беч, туга је кренула за њом и пратила је до краја живота.
Неколико година касније јој умиру отац и мајка, затим јој умире једини брат, да би на крају доживела највећу тугу када јој јављају да јој је на фронту погинуо син Јанко.
Тада је већ била успешна и богата, имала је могућност да путује, али је била уништена огромном тугом те је ништа није испуњавало.
Утеху је налазила у делима која су остала после њеног оца па је стално радила. Распоређивала је његове списе ,писма и све оно што је остало после његове смти. Вукову заоставштину је поклонила Краљевини Србији. Тако је оформљена музејска збирка која се данас налази у Меморијалном музеју посвећеном Вуку Караџићу и Доситеју Обрадовићу у Београду.
Поред тога је писала, преводила и сликала све до смрти.
У Бечу је и умрла 1894. године. Сахрањена је у Београду. Нешто касније су мошти њеног супруга, сина и ње пренесене у породичној цркви Вукомановића близу Горњег Милановца. Вилхелмина Мина Караџић и данас овде почива.
Њеном смрћу је заувек угашена лоза Вука Стефановића Караџића.
Извор ЛОЛАмагазин: http://lolamagazin.com/2016/11/08/
Материјал: Школаплус
ЧУДЕСНИ СВЕТ ПРИРОДЕ
Наредних дана уживаћемо у стиховима наших познатих песника. Ради се о "летњим песмама" пуним сунца и лепоте. Пре него што погледате прилоге о песмама које ћемо читати, уживајте у чудесном свету природе, а затим погледајте како се човек према њему односи. Размислите шта можемо урадити да сачувамо овај дивни свет природе којем припадамо.
Наредних дана уживаћемо у стиховима наших познатих песника. Ради се о "летњим песмама" пуним сунца и лепоте. Пре него што погледате прилоге о песмама које ћемо читати, уживајте у чудесном свету природе, а затим погледајте како се човек према њему односи. Размислите шта можемо урадити да сачувамо овај дивни свет природе којем припадамо.
|
|
|
|
|
|
|
