Генитивни знак правописни знак [^] који се пише над самогласником и који обележава да се тај самогласник изговара као дуг, знак дужине. Њиме се најчешће обележава генитив множине именице када се овај облик пише подударно с истом том именицом у генитиву једнине, а контекст није довољан да отклони недоумицу, нпр. школа без учитељâ (више њих).
Генитивни знак (^) је правописни знак. Користи у генитиву множине да би се разликовао од генитива једнине. Одлазим од једног наставника.
Такође, пише се (необавезно) да би се, у говорном језику или у поезији, обележио дуги самогласник који је настао сажимањем двају самогласника, нпр. кô (< као).

Послеакценатска дужина у стандардном језику може стајати само на слоговима иза акцентованог слога. Она се обавезно јавља у следећим случајевима:

1) у генитиву и инструменталу једнине именица које се завршавају на -а (жене, воде, руке; женом, водом, руком, слугом);
2) у генитиву множине имају дуга два крајња вокала ако је облик на -а (ученик - ученика, купина - купина); ако су у питању именице које у овом падежу имају само два слога, онда се мења природа акцента ако је претходно био кратак (пас - паса, жена - жена, кућа - кућа);
3) код придева неодређеног вида у вокативу и инструменталу мушког и средњег рода (зелен - зелени, зеленим); у свим падежима једнине женског рода сем акуѕатива и номинатива (зелена, зелене, зеленој, зелену, зелена, зеленом, зеленој); у множини свих родова у свим падежима осим у номинативу и акузативу (зеленима, зелених);
4) у одређеном виду свих родова и свих падежа дуги су крајњи слогови ако су завршеци једносложни, а претпоследњи ако су двосложни (зелени, зеленога, зеленоме);
5) као одређени придеви дужине имају и заменице које се мењају по придевској промени (сваки сваког, сваком);
6) у презенту свих глагола (осим јесам, хтети и моћи) дуг је последњи слог у облицима једнине и  у 3. л. мн. (говорим, говориш, говори, говоре), а претпоследњи у облицима првог и другог лица множине (говоримо, говорите);
7) у имперфекту испред наставка (иђаху, говораху);
8) у глаголском прилогу садашњем и глаголском прилогу прошлом испред наставка за облик (читајући, трчавши);
9) на завршним вокалима у 2. и 3. л. јд. аориста (чита, окова), али ако је вокал глаголске основе дуг, онда је и претходни слог дуг (похвалити - похвали);
10) у радном глаголском придеву у облицима женског и средњег рода једнине и у свим родовима у множини, ако ти облици имају краткосилазни акценат (глодао, глодала, глодале, глодала);
11) у трпном глаголском придеву дуги су вокали а и у испред наставка за облик и вокал е испред т као наставка за облик (
12) у неким речима (девојка, певач, младост).

Клитике

У српском језику постоје речи које немају свој акценат, већ чине акценатску целину са акцентованим речима испред или иза себе. То су енклитике и проклитике. 

Енклитике су речи које чине акценатску целину са речима испред себе. То су: краћи (ненаглашени) облици помоћних глагола (сам, си, је, смо, сте, су; ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће; бих, би, би, бисмо, бисте, би – у саставу потенцијала), личних заменица (у генитиву и акузативу: ме, те, га, је (ју), нас, вас, их; у дативу: ми, ти, му, јој, вам, нам, им) и заменице за свако лице (се), као и речца ли. 

У проклитике спадају предлози (у, на, о, по, при, од, с(а), кроз, ради, из, над, без и сл.), везници (и, па, те, нити, ни, али, него, или, јер, чим, да, док и сл.) и речца не (уз глагол). Ове речи чине акценатску целину са речима иза себе. Енклитике и проклитике се једном речју називају клитике. 

ВЕЖБА