ПОКОШЕНО ПОЉЕ
Бранимир Ћосић
(1903-1934)

ДА ЗАБЕЛЕЖИМО

Бранимир Ћосић
(1904–1934), 
ПОКОШЕНО ПОЉЕ

Књижевни род: епика
Књижевна врста: роман
 
Пролог (предговор, увод) „Крај и почетак”
Прва књига „Читава једна младост”− симболика страдања младе генерације (Ђачки батаљон)
− живот у окупираној земљи из угла једног дечака,
− слике живота у позадини рата,
− актуелне теме ратног и послератног Београда,
− критика суровости и бескрупулозности богаташког света и политичара,
− мука српског сељака и унижене сиротиње.
 
Тема одломка: слике детињства  у време окупације Београда
 
План текста:
Дечја игра у парку
Потрага за лоптом
Боравак у склоништу
Бомбардовање
 
Мотиви и слике детињства и рата:
− Све мирише на велики школски распуст.
− Хука се разбија о склоп кућа, што навучених застора и завеса ћуте у полукругу.
− Нагло су се појавили гимназисти, и пре него што су малишани стигли да побегну, докопали се лопте.
− Крупне сузе круниле су се Ненаду низ лице.
− „Видиш, оно су Швабе.”
− Трчале су мајушне људске прилике, смешно мале и глупих покрета.
− Уче се да беже.
− Заглушан тутањ.
− Он се сети да није понео лопту; и би га жао.
− Отворише врата. Дотрчаше нове избеглице.
− Ненад је већ распознавао гранате обичних топова, што фијучу промукло и лете споро;
– Обучени, на душецима су спавали жене и деца.
– Један малишан нађе једну шрапнелску куглицу. Други парче гранате.
– Ненад се нађе сам, пред замрзлим кућама, у празном, изривеном дворишту.
– Ходник је био пун шрапнелских куглица.
– Пред њим се још пушио окрњен торањ Саборне цркве.
– Јасна је лежала без свести, расуте косе.
– Било га је стид што га сви теше, мислећи да он то плаче због поцепаног јастука
 
Tри врсте мотива у делима из Првог рата:
-страдање ратника (Плава гробница),
-раздвајање породице (Међу својима) и
-детињство пуно опасности (Покошено поље).

​ВЕЖБА

Сугестивне  реченице са примерима зависних реченица; одреди врсте зависних реченица у примерима:

Лепа жута кожа једва се видела под блатом; где није било блата, виделе су се широке огреботине од грања и грубог шљунка.

Између зеленила блеснула би по која зрака, и Ненад разумеде да су то ножеви на пушкама.

Бојао се да у празној кући не затекне кога.

Онда се сети да би могао понети бар један јастук, кад је већ ту.

Разумеде да је одавно требало бити у подруму.

Ненад је већ распознавао гранате обичних топова, што фијучу промукло и лете споро; онда оштро фијукање шрапнела; онда јасан, звонак, мелодичан полазак метака са монитора и лен, некако округао (Ненад га је замишљао као крупно, масно О), пун звук наших топова са бедема града.

Он зграби јастук, али није могао да трчи, јер му је јастук сметао.