Душан Радовић
Душко Радовић је српски књижевник, писац, песник, афористичар, новинар, уредник дечјих емисија на радију и телевизији, дечјих часописа и ТВ серија. Рођен је 29. новембра 1922. године у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, у Прилепској улици у Нишу, а умро је 16. августа 1984. године у Београду, СФРЈ. Отац му Угљеша је по професији био железничар пореклом из Чачка, а мајка Софија је била домаћица пореклом из Ниша. Из обе породице је наследио њихове најбоље особине; са очеве стране образовање и просвећеност, а са мајчине топлину и марљивост. Био је треће од четворо деце. Обожавао је оца упркос томе што је био строг и са 9 година му је посветио своју прву песму. 1928. године се селе у Суботицу где Душко завршава основну школу и 6 разреда гимназије.
Школовање је наставио у Београду студирајући филозофију. По завршетку рата постао је извођач књижевних радова и писао је: скечеве, афоризме, најаве, ођаве, хумореске, песме, приче, сценарије за игране и документарне филмове.
Радио је у листовима: „Змај“, „Пионир“, „Кекец“, био је главни уредник „Пионирских новина“, уредник Програма за децу Радио-Београда, уредник Програма за децу Телевизије Београд, уредник једног од најбољих листова за децу у Европи, „Полетарац“, новинар „Борбе“ и од 1975.-1983. године уредник Студија Б.
Широким народним масама је познат по емисији „Београде, добро јутро“ у којој је од 1976.-1983. године публику забављао афоризмима који су објављени у три књиге и продати у 300.000 примерака.
Написао је велики број књига од којих су неке преведене на енглески, руски, немачки и друге светске језике. Његова позната дела су: 1953. године радио-игра „Капетан Џон Пиплфокс“, 1954. године песме „Поштована децо“, 1961. године песме „Смешне речи“, 1963. године песме и приче „Причам ти причу“ и „Тужибаба и још 9 једначинки“, 1963.-1965. године телевизијска серија „На слово, на слово“, 1969. године поема са Матијом Бећковићем „Че, трагедија која траје“, 1971. године песме „Вукова азбука“, 1972. године песме „Зоолошки врт Београд“, 1977. године афоризми „Београде, добро јутро 1“, 1981. године афоризми „Београде, добро јутро 2“, 1983. године поезија и проза за децу у четири књиге: „Понедељак“, „Уторак“, „Среда“ и „Четвртак“, 1984. године афоризми „Београде, добро јутро 3“. Друга мање позната дела су: „Зашто деца чачкају нос“, „Како је кит постао домаћа животиња“, „Где је земља Дембелија“, „Разбојник Кађа и принцеза Нађа“, „Црни дани“, „Доколице“, „Волимо Београд свакога дана по мало“, „Позив добрим људима“, „Никола Тесла“, „Није-јесте“, „Игре и играчке“, „Крокодокодил“, „Седи да разговарамо“, „Плави жакет“.
Након његове смрти објављене су књиге: „Вестерн“, „Женски разговори“, „О плакању“, „На слово, на слово“, „На острву писаћег стола“ и „Кратке приче“. Дечји хор Колибри у свом репертоару често изводи следеће песме Душка Радовића: „Мрак“, „Плави зец“, „Страшан лав“, „Шта је на крају“, „Песма о млеку“, „Татин музичар“, „Све што расте хтело би да расте“.
Добитник је многих престижних признања као што су Невен и Младо покољење, Награде змајевих дечјих играра, Награде стеријиног позорја, Седмојулске награде и диплому Ханс Кристијан Андерсен за дечју књижевност. Постхумно је добио БИГЗ-ову награду.
Најпознатији афоризми Душка Радовића су:
Лопта је као удавача. Не мувај се око ње ако немаш озбиљне намере. Ако не мислиш да је узмеш.
Ако решите све проблеме своје деце, они неће имати других проблема сем вас.
Тешко је бити дете и бити добар.
Кад неко нема шта да каже о томе шта јесте, најчешће говори о томе шта није: није блесав, није сисао весла, није мачији кашаљ, није наиван, није чувао овце…
Лоше књиге могао би писати свако. Међутим, писци су само они који их пишу.
Жене које су се добро удале, јутрос иду колима на посао. Возе их мужеви који су се лоше оженили.
Волите се када нисте заједно. То је права љубав. Ко уме да воли само кад је заједно, тај не прави питање с’ ким је.
Ако већ тучете децу, туците их без разлога, јер су сви други разлози глупљи.
Јуче је један родитељ завапио на родитељском састанку: Дајте ми добро дете, па ћете видети какав сам ја отац!
Душко Радовић је сматрао да поезија треба да радује, а не да збуњује читаоце. Према деци се односио с’ поштовањем пружајући им здраве, разумљиве поруке које дају машти на вољу. Неке од њих су:
Имати пријатеље, то значи пристати на то да има лепших, паметнијих и бољих од вас. Ко то не може да прихвати, нема пријатеља.
Ко уме да се радује – има чему да се радује.
Поштована децо, будите искрени и строги према свима које волите, до којих вам је стало, а лепо васпитани за све према којима сте равнодушни.
Неко из детињства понесе само успомене, а неко сачува у очима, ушима, у срцу још мало оне радозналости и немира па уме да се игра и радује малим стварима.
Постао је ноћна мора тадашњег режима због чега је његова емисија, „Београде, добро јутро“, укинута. Умро је 1984. године, само годину дана након одласка у пензију. Пред смрт је рекао: „Ко избегава да умре, тај је против прогреса и лепше будућности“.
Његов брат је познати атлетски тренер, Бранимир Брана Радовић, а син познати српски сценариста и режисер Милош Радовић.
У част Душка Радовића се дуго одржавала трка „Сећање на Душка Радовића“. Много је волео фудбал и био је ватрени навијач Партизана за који је рекао:
„За све се навија, Партизан се воли“,
„Није увек лако, али је увек лепо навијати за Партизан“,
„Да нема других – ни Партизан не би могао постојати. Да нема добрих – Партизан не би имао од кога да буде бољи“.
Деци је поручивао:
„Водите рачуна како се понашате на „југу“! Нисте у школи!“
Многи сматрају да је он извео модернистичку револуцију у српској књижевности. Био је елитни писац којег су обожавале масе, а елита игнорисала. Ипак, критика није успела у потпуности да га схвати. Колеге су га звале Тмуша, мргуд великог срца који је на посао долазио и одлазио са мраком.
www.biografija.org/knjizevnost/dusan-dusko-radovic/
Антологија српске поезије за децу
- Предговор -
НЕПРАВДА
Неко има деду, неко нема деду, неко има меду, неко нема меду, неко има и деду и меду, а ја немам ни меду ни деду. Ласло Блашковић ЗАШТО Не свлаче се птице, у реци рибице, у шуми лисице, на ливади цветићи, у кући пужићи, на грани врапчићи, ни медведи медоједи, ни овце у тору, ни шкољке у мору, ни жабе у бари, ни ноћни чувари - зашто да се Јоца свлачи, спаваћицу да облачи? Драган Лукић СТЕВА РАКОЛОВАЦ Неки чудан призор гледао сам с брега: хоће Стева рака, хоће и рак њега. Јован Јовановић Змај ЛЕПА КАТА Била једном једна Ката у Перлезу иза Ченте лепа као са плаката па и лепша на моменте Имала је очи плаве оригинал морска плавет носаше их посред главе тако да ти стане памет Имала је русу косу некад плаву некад црну као пласт у сенокосу као гнездо ал на трну Имала је лепа Ката уз лепоту сто дуката па је била тата-мата за све момке из Баната. Љубивоје Ршумовић |
Мали живот
Док неко пије – ја ПИЈУЦКАМ. Док неко гризе – ја само ГРИЦКАМ. Док неко глође – ја само ГЛОЦКАМ. Док неко боде – ја само БОЦКАМ. Док неко пева – ја ПЕВУЦКАМ. Док неко дрема – ја ДРЕМУЦКАМ. Док неко ради – ја РАДУЦКАМ… И тако мало, ситно ЖИВУЦКАМ. Татин музичар Једном тати у животу беше главна ствар да му синчић пошто-пото буде музичар засвираће лепо да га чује свет купиће му трубу или кларинет Кажи ми кажи рече тата сину да ли волиш трубу или виолину кажи ми кажи рече тата сину да ли волиш трубу или виолину У рукама татиног музикалног сина плакала је шкрипала тужна виолина закашља се труба поче да се гуши комшије и тата запушише уши Безброј пута срећни тата пита сина свог да ли жели тамбурицу, клавир или рог или можда воли јако дубок тон купиће му два три баса и тромбон Кажи ми кажи рече тата сину да ли волиш трубу или виолину кажи ми кажи рече тата сину да ли волиш трубу или виолину А син размишљао дуго па храброст најзад скупи и рече имам идеју грамофон ми тата купи У рукама татиног музикалног сина лепше свира грамофон него виолина у рукама татиног музикалног сина лепше свира грамофон него виолина него виолина, него виолина |
Шта је на крају
На крају неба, на крају мора, на крају пута? Шта је на крају деца би хтела да знају? Зато једу, зато спавају, Зато расту брже од капута. Шта је на крају среде? Четвртак. А шта – на крају четвртка? Петак. На крају свих крајева? Увек је један нови почетак. Крајеви се потроше, почеци увек трају. Почетак – ето шта је на крају! Кад је био мрак Кад је био мрак, кад је био мрак, појурила мачка миша чак, чак, чак. Појурила мачка миша чак, чак, чак, а да л’ га је прогутала, то ни она није знала – јер је био мрак, јер је био мрак… Кад седам веселих дечака Кад седам веселих дечака угази у седам пролећних бара – изађе седам пијаних чизмара. Кад седам пијаних чизмара прошета кроз седам пекара – изађе седам белих млинара. Кад седам белих млинара уђе код седам посластичара – изађе седам бркатих каплара. Кад седам бркатих каплара по седам тавана протумара – изађе седам црних оџачара. Кад седам црних оџачара умије седам стрпљивих бака – гле! зева седам сањивих дечака! Зелена мода У неваспитано време, у пролеће када зазвони сунце у врби, сви мисле: хоће, одолеће! — а сви се чешу где их сврби. Као каписле пупољци праште! Бубе радосне што ће се родити. Догодило се плаво, ал’ слуте баште: после плавог — зелено ће се догодити. Зелено је у моди!… Ко се сад роди — зелене биће му пелене меке, у зеленој окупаће се води тамо где зелена птица пева са смреке. |