ЦИКЛУС ПЕСАМА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ ОД ТУРАКА
ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА
Инсерт из ТВ серије "Камионџије".
(кликни на линк)
Филип Вишњић
(1767 - 1834)
је један од најпознатијих српских гуслара и твораца српских народних песама. Филип Вишњић је рођен на Мајевици, у селу Горња Трнова, општина Угљевик. Ослепевши од великих богиња још као дете, Вишњић је постао професионални певач. С гуслама у рукама је путовао по читавом босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра. По селима и на манастирским саборима певао је Србима, а пролазећи кроз градове певао је на дворовима турских првака. Две публике тражиле су различите песме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце. Његове песме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагиографски репертоар слепих певача.
Најважнији моменат у животу Филипа Вишњића био је његов прелазак у Србију 1809. године. До тог момента он није био саставио ниједне нове песме. Непосредни додир с устаничким збивањима био је тренутак његовог рађања као песника. Некада је лутао по земљи, певајући песме од старине, а сада се налазио на месту где се стварала историја. Дружио се с устаничким војводама, добијао награде и признања.
Живео је највише у близини дринског бојишта. Понекад се налазио у самој ватри окршаја. Тако се нашао у опседнутој Лозници, међу њеним браниоцима, о чему пева Сима Милутиновић у својој Сербијанки песма Дика слијепаца.
После пропасти Првог српског устанка, Филип Вишњић је прешао у Срем и настанио се у селу Грку, данашњем Вишњићеву. У овом селу је живео на сличан начин као и пре устанка, али у сасвим другачијим приликама; ишао је по селима и градовима широм Срема, Славоније, Бачке, Баната, певајући песме. Али сада је његов репертоар био сасвим различит. У њему су главно место заузимале песме о српској буни које је сам испевао.
У манастиру Шишатовцу, 1815. године, се нашао са Вуком Караџићем који је записао његових седамнаест песама, четири старе и тринаест нових, устаничких. У Шишатовцу је и касније Филип Вишњић често бивао гост код тадашњег водећег српског песника Лукијана Мушицког. Тим сусретима "српског Хомера" и "српског Хорација" дугујемо неколико података о Вишњићевом животу и начину рада. Мушицком је испричао како је стварао песме: питао је ратнике, када су се враћали с бојишта, ко је предводио, где су се тукли, ко је погинуо, против кога су ишли итд.
Вишњић је по свему судећи, сам испевао песме о устанку. Те песме су забележене непосредно по свом настанку, нису доживеле процес преношења, „понародњавања", чак се веома тешко може претпоставити да су биле прихватане од стране других певача, односно да су певане. Захваљујући понајвише књишком, повратном дејству, оставиле су снажан траг у песмама других певача о устанку и бојевима за слободу. Впшњићев пресудан утицај на устаничку епику не огледа се само у томе што је највише песама у Вуковој збирци он сам спевао већ и у томе што је својим песмама, у тренутку док је устанак трајао, и он састављао нове устаничке хронике, утицао и на остале певаче. Градећи свој певачки израз, Вишњић је градио и општи израз народних певача, хроничара, те су Вукове песме о устанку у Србији, на овај или онај начин - Вишњићеве.
(1767 - 1834)
је један од најпознатијих српских гуслара и твораца српских народних песама. Филип Вишњић је рођен на Мајевици, у селу Горња Трнова, општина Угљевик. Ослепевши од великих богиња још као дете, Вишњић је постао професионални певач. С гуслама у рукама је путовао по читавом босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра. По селима и на манастирским саборима певао је Србима, а пролазећи кроз градове певао је на дворовима турских првака. Две публике тражиле су различите песме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце. Његове песме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагиографски репертоар слепих певача.
Најважнији моменат у животу Филипа Вишњића био је његов прелазак у Србију 1809. године. До тог момента он није био саставио ниједне нове песме. Непосредни додир с устаничким збивањима био је тренутак његовог рађања као песника. Некада је лутао по земљи, певајући песме од старине, а сада се налазио на месту где се стварала историја. Дружио се с устаничким војводама, добијао награде и признања.
Живео је највише у близини дринског бојишта. Понекад се налазио у самој ватри окршаја. Тако се нашао у опседнутој Лозници, међу њеним браниоцима, о чему пева Сима Милутиновић у својој Сербијанки песма Дика слијепаца.
После пропасти Првог српског устанка, Филип Вишњић је прешао у Срем и настанио се у селу Грку, данашњем Вишњићеву. У овом селу је живео на сличан начин као и пре устанка, али у сасвим другачијим приликама; ишао је по селима и градовима широм Срема, Славоније, Бачке, Баната, певајући песме. Али сада је његов репертоар био сасвим различит. У њему су главно место заузимале песме о српској буни које је сам испевао.
У манастиру Шишатовцу, 1815. године, се нашао са Вуком Караџићем који је записао његових седамнаест песама, четири старе и тринаест нових, устаничких. У Шишатовцу је и касније Филип Вишњић често бивао гост код тадашњег водећег српског песника Лукијана Мушицког. Тим сусретима "српског Хомера" и "српског Хорација" дугујемо неколико података о Вишњићевом животу и начину рада. Мушицком је испричао како је стварао песме: питао је ратнике, када су се враћали с бојишта, ко је предводио, где су се тукли, ко је погинуо, против кога су ишли итд.
Вишњић је по свему судећи, сам испевао песме о устанку. Те песме су забележене непосредно по свом настанку, нису доживеле процес преношења, „понародњавања", чак се веома тешко може претпоставити да су биле прихватане од стране других певача, односно да су певане. Захваљујући понајвише књишком, повратном дејству, оставиле су снажан траг у песмама других певача о устанку и бојевима за слободу. Впшњићев пресудан утицај на устаничку епику не огледа се само у томе што је највише песама у Вуковој збирци он сам спевао већ и у томе што је својим песмама, у тренутку док је устанак трајао, и он састављао нове устаничке хронике, утицао и на остале певаче. Градећи свој певачки израз, Вишњић је градио и општи израз народних певача, хроничара, те су Вукове песме о устанку у Србији, на овај или онај начин - Вишњићеве.
"ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА"
(народна епска песма)
Циклус коме припада епска народна песма Почетак буне против дахија је специфичан и битно се разликује у односу на остале циклусе српских епских народних песама по томе што се зна да је њих спевао слепи гусар, Филип Вишњић. Песме овог циклуса, како и сам назив каже певају о ослобођењу Србије и Црне Горе, те о борби народа против турских окупатора. Период о коме оне певају је период Првог српског устанка.
Поред епске народне песме Почетак буне против дахија која се, иначе сматра поетски најјачом песмом овог циклуса, у њега спадају између осталог и песме Бој на Мишару, Бој на Чокешини, Три сужња, Узимање Ужица и многе друге.
Тема и идеја песме Почетак буне против дахија је опис догађаја који је претходио подизању Првог српског устанка, а који је у историји познат као Сеча кнезова.
Филип Вишњић је у песми Почетак буне против дахија опевао све догађаје који су се заиста и десили. Али пре него што поменемо тадашње историјске прилике прво да објаснимо ко су биле дахије, јер без тога ће наша анализа бити непотпуна. Наиме, почетком 19. века су Београдским пашалуком управљеле вође јаничарских јединица, то јест дахије, али потпуно независно од централне турске власти. Њима је турска Порта издала указ, односно ферманом којим им је дозволила да се врате у Београдски пашалук 1798. године.
А они су потом убили тадашњег београдског везира Хаџи Мустафа пашу и поделили Београдски пашалук на 4 дела. Сваким од тих делова Пашалука је управљао по један дахија и то: Аганлија, Кучук – Алија, Мула Јусуф и Мехмед ага Фочић. Они су спроводили невероватан терор над становништвом Београдског пашалука, што је довело до и чувене Сече кнезова 1804. године. Тада су дахије, у страху од отпора становништва убили, то јест посекли све виђеније људе тадашње Србије. Између осталих страдали су: обор кнез Илија Бирчанин, обор кнез Алекса Ненадовић, кнез Теофан, многи други виђени људи, али и хајдуци и свештена лица.
Сматра се да је том приликом страдалао више од сто виђенијих људи из читаве Србије, а такође се сматра да је управо Сеча кнезова била непосредан повод за подизање Првог српског устанка. Познавање историјских прилика у којима је настала ће вам свакако помоћи када будете писали састав или есеј са темом песме Почетак буне против дахија, јер су историјске прилике основ на коме почива анализа и интерпретација овог дела.
Анализа песме Почетак буне против дахија почиње од њене историјске позадине, а то је наравно почетак борбе за ослобођење од турске власти, те подизање Првог српског устанка, уз опис догађаја који су му претходили.
Сам почетак песме нас већ уводи у тему, а Филип Вишњић нам описује какве су прилике у тадашњој Србији.
ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА - Филип Вишњић
Књижевна врста:
Епска песма из циклуса песама о ослобођењу Србије и Црне Горе
Књижевни род:
Епика
Тема:
Сеча српских кнезова и почетак буне српског народа против турских крвника
Место и време радње:
Србија непосредно пре Првог српског устанака 1804. године
Анализа
"Почетак буне против дахија" је најкрупнији бисер у круни наше епске поезије и представља најпознатију и најзначајнију песму слепог гуслара Филипа Вишњића. Историјска основа песме је Први српски устанак и погибија српских кнезова и виђенијих првака које су дахије погубиле у "сечи кнезова". Због насиља, пљачки, убистава 1804. године читава се Србија похајдучила и дигла на устанак. Ток догађаја даје се са обе супротстављене стране – и са српске и са турске. У уводним стиховима песник нам говори о немогућности српског народа да истрпи турски зулум и истиче с једне стране неодлучност српских кнезова да крену у борбу, а с друге непоколебиву одлучност потлачених и обесправљених сељака да пруже отпор суровим псвајачима.
Ту кнезови нису ради кавзи,
Нит су ради Турци изјелице,
Ал' је рада сиротиња раја,
која глоба давати не мозе,
ни трпити Турскога зулума.
Увод у даљи ток песме карактерише метафизички карактер. Божји свеци са неба послали су Србима поруку да је дошло време за дизање устанка у виду несвакидашњих прилика, а свака од њиј је уливала страх код појединца. Небеске прилике о којима говори песма, нису плод маште певача и нити их је он измислио. Оне су се стварно десиле, а певач их је песничким језиком кроз песму осликао. Реч је о феноменима који су се догодили непосредно пред устанак и током њега, а то су помрачење Сунца и Месеца, појава комете, грмљавина у зиму и земљотрес. Тотално помрачење Сунца које се јасно видело из Београда збило се почетком 1804. године, а неколико дан пре тога и помрачење Месеца. Годинама непосредно пред устанак, од 1802. до 1804. дешавале и друге необичне и веома ретке природне појаве, и то не само над Србијом већ и у околним земљама, о чему је извештавала тадашња штампа. Филип Вишњић је био сведок свих тих небеских појава, запамтио их и ефектно искористио у песми да снажном поетском сликом истакне судбинску предодређеност и неминовност подизања устанка. Према народном веровању помрачење Месеца најавио је скору пропаст турског царства док је помрачење Сунца био лош знак за српске владаре чиме је наговештена пропаст устанка и смрт вође српских устаника, Ђрорђа Петровића званог Карађорђе.
Небом свеци сташе војевати;
И прилике различне метати
Виш' Србије по небу ведроме;
'Ваку прву прилику вргоше:
Од Трипуна до светога Ђурђа
Сваку ноћцу месец се ваташе;
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.
Са једне стране песник описује рају и небеске прилике, а са друге стране сагледава Турке и њихову реакцију на све оно што се на небу дешава. Окупљени на ,,На Небојшу кули' Турци су гледали своју судбину и кукали, јер им се није свидело оно што су на небу видели.
Све седам се састало дахија;
Бијограду на Стамбол-капији,
Огрнули скерлетне бињише,
Сузе роне, а прилике гледе;
Описујући турске дахије како успаничено гледају шта им је чинити, песник их на неки начин исмејава и умањује њихову снагу и надмоћност у односу на српску рају. Значења природних појава на небу, дахије су тумачиле помоћу звезда ухваћених у стаклену тепсију и своје "књиге инџијеле". Увидевши да им се добро не пише, да би предухитрили Србе и спречили њихову побуну, одлучили су да посеку све српске кнезове и виђеније људе. Са оваквом одлуком се није слагао искусни старац Фочо, напомињући да ће сеча кнезова још више распламсати побуну.
,,Узми синко Фочић Мехмед-ага,
узми сламе у бијелу руку,
Мани сламом преко ватре живе,
Ил' ћеш са тим ватру угасити,
Или ћеш је већма распалити.
Мудри Фочо је био у праву. Покољ српских кнезова убрзао је припреме за устанак, цела земља се похајдучила, а многи мирољубиви Турци по градовима почели су да беже из Србије бојећи се освете расрђених Срба. Мудри Карађорђе је успео да утекне Тутцима и да узбуни читаву земљу:
Турци мисле да је раја шала,
ал’ је раја градовима глава;
уста раја ко из земље трава,
у градове саћераше Турке.
Врло брзо се народни устанак распламсао, а Филип Вишњић даје можда најлепши опис тадашње ситуације, чија анализа и интерпретација могу само да наруше лепоту једног од најлепших мотива у овој песми:
Кад је Ђорђе Србијом завладо
и Србију крстом прекрстио
и својијем крилом закрилио
од Видина пак до воде Дрине,
од Косова те до Биограда…
Песма се завршава стиховима о српским кнезовима и њиховом погубљењу, при чему је песник на веома леп и интересантан начин дао опис Бирчанин Илије, кнеза чији је лик створен по узору на неустрашивог српског јунака Марка Краљевича, кога су се и аге плашиле. У песми је посебно интересантан и део у коме Мехмед ага описује сваког кнеза понаособ и за сваког има разлог зашто би га погубио. За историју је врло важна нализа стихова у којима се помињу Илија Бирчанин и Алекса Ненадовић. Како пева Филип Вишњић, обојица српских великаша су тражили од Мехмед аге да им поштеди живот, а заузврат да му дају новац, што Мехмед ага није прихватио.
А кад виђе обор-кнез Алекса,
Да ће Турци оба погубити,
Тад он рече Фочић Мемед-аги:
"Господару Фочић Мехмед-ага!
Поклони ми живот на мејдану,
Ево теби шест кеса блага."
Мемед-ага говори Алекси:
"Не могу те, Алекса, пустити,
Да ми дадеш и сто кеса блага."
Ал' бесједи Бирчанин Илија:
"Господару, Фочић Мехмед-ага!
Ево теби и сто кеса блага,
Поклони ми живот на мејдану."
Вели њему Фочић Мехмед-ага:
"Не будали, Бирчанин Илија!
Тко би горског упустио вука?"
Поред посечених српских кнезова, врло важан лик песме је и вожд Карађорђе. Он се појављује у другом делу песме и Вишњић га описује као јунака и изузетно поштованог човека, што према постојећим историјским подацима и јесте било тако, истичучи његову храброст, одлучност, мудрост и жељу да коначно ослободи свој народ од турског освајача. Такође, у песми не треба занемарити ни опис турских дахија. Њихове особине су: бахатост, осионост и силеџијство над намученом српском народу. Иако су у једном тренутку осетили страх, он је брзо нестао, а заменила га је жеља за осветом коју су и спровели.. Иако их старац Фоча саветује шта треба да раде, упозоравајући их да ће ако посеку виђеније Србе, нестати и Срби и Турско царство, дахије се оглушују о његове савете и чине оно што највише воле, да муче и убијају.
Поред епске народне песме Почетак буне против дахија која се, иначе сматра поетски најјачом песмом овог циклуса, у њега спадају између осталог и песме Бој на Мишару, Бој на Чокешини, Три сужња, Узимање Ужица и многе друге.
Тема и идеја песме Почетак буне против дахија је опис догађаја који је претходио подизању Првог српског устанка, а који је у историји познат као Сеча кнезова.
Филип Вишњић је у песми Почетак буне против дахија опевао све догађаје који су се заиста и десили. Али пре него што поменемо тадашње историјске прилике прво да објаснимо ко су биле дахије, јер без тога ће наша анализа бити непотпуна. Наиме, почетком 19. века су Београдским пашалуком управљеле вође јаничарских јединица, то јест дахије, али потпуно независно од централне турске власти. Њима је турска Порта издала указ, односно ферманом којим им је дозволила да се врате у Београдски пашалук 1798. године.
А они су потом убили тадашњег београдског везира Хаџи Мустафа пашу и поделили Београдски пашалук на 4 дела. Сваким од тих делова Пашалука је управљао по један дахија и то: Аганлија, Кучук – Алија, Мула Јусуф и Мехмед ага Фочић. Они су спроводили невероватан терор над становништвом Београдског пашалука, што је довело до и чувене Сече кнезова 1804. године. Тада су дахије, у страху од отпора становништва убили, то јест посекли све виђеније људе тадашње Србије. Између осталих страдали су: обор кнез Илија Бирчанин, обор кнез Алекса Ненадовић, кнез Теофан, многи други виђени људи, али и хајдуци и свештена лица.
Сматра се да је том приликом страдалао више од сто виђенијих људи из читаве Србије, а такође се сматра да је управо Сеча кнезова била непосредан повод за подизање Првог српског устанка. Познавање историјских прилика у којима је настала ће вам свакако помоћи када будете писали састав или есеј са темом песме Почетак буне против дахија, јер су историјске прилике основ на коме почива анализа и интерпретација овог дела.
Анализа песме Почетак буне против дахија почиње од њене историјске позадине, а то је наравно почетак борбе за ослобођење од турске власти, те подизање Првог српског устанка, уз опис догађаја који су му претходили.
Сам почетак песме нас већ уводи у тему, а Филип Вишњић нам описује какве су прилике у тадашњој Србији.
ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА - Филип Вишњић
Књижевна врста:
Епска песма из циклуса песама о ослобођењу Србије и Црне Горе
Књижевни род:
Епика
Тема:
Сеча српских кнезова и почетак буне српског народа против турских крвника
Место и време радње:
Србија непосредно пре Првог српског устанака 1804. године
Анализа
"Почетак буне против дахија" је најкрупнији бисер у круни наше епске поезије и представља најпознатију и најзначајнију песму слепог гуслара Филипа Вишњића. Историјска основа песме је Први српски устанак и погибија српских кнезова и виђенијих првака које су дахије погубиле у "сечи кнезова". Због насиља, пљачки, убистава 1804. године читава се Србија похајдучила и дигла на устанак. Ток догађаја даје се са обе супротстављене стране – и са српске и са турске. У уводним стиховима песник нам говори о немогућности српског народа да истрпи турски зулум и истиче с једне стране неодлучност српских кнезова да крену у борбу, а с друге непоколебиву одлучност потлачених и обесправљених сељака да пруже отпор суровим псвајачима.
Ту кнезови нису ради кавзи,
Нит су ради Турци изјелице,
Ал' је рада сиротиња раја,
која глоба давати не мозе,
ни трпити Турскога зулума.
Увод у даљи ток песме карактерише метафизички карактер. Божји свеци са неба послали су Србима поруку да је дошло време за дизање устанка у виду несвакидашњих прилика, а свака од њиј је уливала страх код појединца. Небеске прилике о којима говори песма, нису плод маште певача и нити их је он измислио. Оне су се стварно десиле, а певач их је песничким језиком кроз песму осликао. Реч је о феноменима који су се догодили непосредно пред устанак и током њега, а то су помрачење Сунца и Месеца, појава комете, грмљавина у зиму и земљотрес. Тотално помрачење Сунца које се јасно видело из Београда збило се почетком 1804. године, а неколико дан пре тога и помрачење Месеца. Годинама непосредно пред устанак, од 1802. до 1804. дешавале и друге необичне и веома ретке природне појаве, и то не само над Србијом већ и у околним земљама, о чему је извештавала тадашња штампа. Филип Вишњић је био сведок свих тих небеских појава, запамтио их и ефектно искористио у песми да снажном поетском сликом истакне судбинску предодређеност и неминовност подизања устанка. Према народном веровању помрачење Месеца најавио је скору пропаст турског царства док је помрачење Сунца био лош знак за српске владаре чиме је наговештена пропаст устанка и смрт вође српских устаника, Ђрорђа Петровића званог Карађорђе.
Небом свеци сташе војевати;
И прилике различне метати
Виш' Србије по небу ведроме;
'Ваку прву прилику вргоше:
Од Трипуна до светога Ђурђа
Сваку ноћцу месец се ваташе;
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.
Са једне стране песник описује рају и небеске прилике, а са друге стране сагледава Турке и њихову реакцију на све оно што се на небу дешава. Окупљени на ,,На Небојшу кули' Турци су гледали своју судбину и кукали, јер им се није свидело оно што су на небу видели.
Све седам се састало дахија;
Бијограду на Стамбол-капији,
Огрнули скерлетне бињише,
Сузе роне, а прилике гледе;
Описујући турске дахије како успаничено гледају шта им је чинити, песник их на неки начин исмејава и умањује њихову снагу и надмоћност у односу на српску рају. Значења природних појава на небу, дахије су тумачиле помоћу звезда ухваћених у стаклену тепсију и своје "књиге инџијеле". Увидевши да им се добро не пише, да би предухитрили Србе и спречили њихову побуну, одлучили су да посеку све српске кнезове и виђеније људе. Са оваквом одлуком се није слагао искусни старац Фочо, напомињући да ће сеча кнезова још више распламсати побуну.
,,Узми синко Фочић Мехмед-ага,
узми сламе у бијелу руку,
Мани сламом преко ватре живе,
Ил' ћеш са тим ватру угасити,
Или ћеш је већма распалити.
Мудри Фочо је био у праву. Покољ српских кнезова убрзао је припреме за устанак, цела земља се похајдучила, а многи мирољубиви Турци по градовима почели су да беже из Србије бојећи се освете расрђених Срба. Мудри Карађорђе је успео да утекне Тутцима и да узбуни читаву земљу:
Турци мисле да је раја шала,
ал’ је раја градовима глава;
уста раја ко из земље трава,
у градове саћераше Турке.
Врло брзо се народни устанак распламсао, а Филип Вишњић даје можда најлепши опис тадашње ситуације, чија анализа и интерпретација могу само да наруше лепоту једног од најлепших мотива у овој песми:
Кад је Ђорђе Србијом завладо
и Србију крстом прекрстио
и својијем крилом закрилио
од Видина пак до воде Дрине,
од Косова те до Биограда…
Песма се завршава стиховима о српским кнезовима и њиховом погубљењу, при чему је песник на веома леп и интересантан начин дао опис Бирчанин Илије, кнеза чији је лик створен по узору на неустрашивог српског јунака Марка Краљевича, кога су се и аге плашиле. У песми је посебно интересантан и део у коме Мехмед ага описује сваког кнеза понаособ и за сваког има разлог зашто би га погубио. За историју је врло важна нализа стихова у којима се помињу Илија Бирчанин и Алекса Ненадовић. Како пева Филип Вишњић, обојица српских великаша су тражили од Мехмед аге да им поштеди живот, а заузврат да му дају новац, што Мехмед ага није прихватио.
А кад виђе обор-кнез Алекса,
Да ће Турци оба погубити,
Тад он рече Фочић Мемед-аги:
"Господару Фочић Мехмед-ага!
Поклони ми живот на мејдану,
Ево теби шест кеса блага."
Мемед-ага говори Алекси:
"Не могу те, Алекса, пустити,
Да ми дадеш и сто кеса блага."
Ал' бесједи Бирчанин Илија:
"Господару, Фочић Мехмед-ага!
Ево теби и сто кеса блага,
Поклони ми живот на мејдану."
Вели њему Фочић Мехмед-ага:
"Не будали, Бирчанин Илија!
Тко би горског упустио вука?"
Поред посечених српских кнезова, врло важан лик песме је и вожд Карађорђе. Он се појављује у другом делу песме и Вишњић га описује као јунака и изузетно поштованог човека, што према постојећим историјским подацима и јесте било тако, истичучи његову храброст, одлучност, мудрост и жељу да коначно ослободи свој народ од турског освајача. Такође, у песми не треба занемарити ни опис турских дахија. Њихове особине су: бахатост, осионост и силеџијство над намученом српском народу. Иако су у једном тренутку осетили страх, он је брзо нестао, а заменила га је жеља за осветом коју су и спровели.. Иако их старац Фоча саветује шта треба да раде, упозоравајући их да ће ако посеку виђеније Србе, нестати и Срби и Турско царство, дахије се оглушују о његове савете и чине оно што највише воле, да муче и убијају.