ПРВА БРАЗДА
Милован Глишић
Милован Глишић је рођен 7/19. јануара 1847, у селу Градац поред Ваљева од оца Ђорђа и мајке Јевросиме. У његовом селу није било школе, али су га родитељи подучавали, и научили да пише. Овако припремљен, Милован Глишић је у Ваљеву одмах примљен у други разред основне школе. Кад је 1864. уписао Београдску нижу „теразијску“ гимназију, већ је имао седамнаест година. Због немаштине је сам морао да се сналази, а материјални положај се само погоршао кад му је 1865. године умро отац. Потом је започео да учи технику на Великој школи, но после две године оставља технику и учи филозофију на истој школи. Кад је прекинуо школовање, постављен је за коректора Државне штампарије. Глишић је радио разне послове, које је могао да нађе. Иако му је ово одузимало пуно времена, ипак је био добар ђак. Показивао је интересовање не само за школске предмете; пуно је читао и учио је руски, француски и немачки. Био је у два маха уредник званичних „Српских новина“, дуго време драматург Народног позоришта и крајем живота помоћник управника Народне библиотеке. Био је и главни уредник Новина Србских.
Био је ожењен једном од пет ћерки богатог београдског трговца Николе Стефановића, од осталих једна је била удата за Јована Авакумовића, друга за генерала Мостића, трећа Лепосава за Димитрија Новаковића, а четврта у Египат. Брак је разведен, после тога је живео у соби хотела „Национал“ испод Калемегдана. Његова сестра Станка Глишић је била професор и преводилац са француског и руског, написала је „Моје успомене“ 1933. године.
Умро је у Дубровнику 1. фебруара 1908. где је био ради лечења од туберкулозе. Сахрањен је 6. фебруара 1908. у Дубровнику. Његова најпознатија дела су: „Прва бразда“, „Глава шећера", „Рога“, „Свирач“ и друге.„Свирач“ и друге.
"Карактер се не може развити кроз лакоћу и мир. Једино кроз искушења и патњу се душа може ојачати, визија појаснити, амбиција инспирисати и успех постићи. Моји пријатељи испричали су причу живота. На безброј начина преокренули су моје мане у сјајне предности и омогућили ми да корачам смирено и срећно под сенком мог недостатка."
(Милован Глишић)
Приповетка „Прва бразда” објављена је први пут у листу Женског друштва „Домаћица”, 1885. године. Након српско-турских ратова (1876–1878) многе жене су се нашле у сличном положају као и главна јунакиња ове приповетке.
Потруди се да пажљивим читањем што детаљније проучиш ликове, ситуације, сцене и призоре о којима писац говори у сва четири поглавља ове приповетке. Смисли наслове који би им одговарали.
СРПСКО ОДЕЛО
Тематске целине:
Увод – Миона, самохрана мајка подиже троје деце сама и прихвата се тешких ратарских послова. Мужевљева родбина јој помаже, а Миона, поносна, неће да угаси огњиште. Одговорна је према својој деци, способна и паметна. Свесна је својих обавеза и решена да их школује.
Заплет – Деца расту добра, срећна и здрава. Миони замерају што је послала децу у школу, али она сматра да је то једини начин да им обезбеди бољи и лакши живот.
Врхунац – Јеленко је задивљен њеном снагом, одговорношћу, трудом: „Муж – жена“.
Перипетија – Мајка је пресрећна што чује да је њено дете одрасло и да има домаћина у кући. Срећна је што више неће ни од кога морати да тражи помоћ, што је њено дете довољно одговорно.
Расплет – Док Огњан оре своју прву бразду, показујући тиме да цени мајчин труд, Миона га посматра пуна љубави и среће. Захвална је и Богу и људима што су јој помогли да подигне своју децу (радосно кличе, грли и љуби сина, теку јој сузе радоснице).
ИСТРАЖИВАЧКИ ЗАДАЦИ
1. ЗАШТО СЕ У ПРИЧИ КАЖЕ ДА ЈЕ МИОНА МУЖ-ЖЕНА?
Миона је муж-жена, зато што је после смрти мужа прихватила све обавезе на себе. И мушке и женске, јер није хтела поново да се удаје, да јој деца не би одрастала на туђем имању.
2. КАКВА ЈЕ МИОНА КАО ЛИЧНОСТ?
Миона је изузетно позитивна личност. Пожртвована, вредна, осећајна мајка, чији је једини циљ у животу био да успе своју децу да васпита и одгаји, тако да израсту у поштене и вредне људе.
3. НА КОГА ЈЕ МИОНА МОГЛА ДА СЕ ОСЛОНИ?
За разлику од других жена, Миона није имала на кога да се ослони. Није хтела да се удаје након мужеве погибије, живела је за децу, водећи рачуна да иако је самохрана мајка, њена деца не буду ни по чему различита од деце која одрастају у газдинским кућама. За разлику од других жена, Миона није имала времена за себе.
4. КАКВА СУ МИОНИНА ОСЕЋАЊА?
Помешана су јој осећања. Навиру емоције, зато се смеје и плаче у исто време. То се огледа у ситуацији када је њен најстарији син узорао прву бразду. Поносна на њега, на себе, схватила је да је њена кућа ипак добила домаћина. Схватила је да је ишла правим путем, јер је своју децу одгајила и васпитала баш како треба, а они су знали да јој узврате за ту пожртвованост.
5. У ЧЕМУ СЕ ОГЛЕДА МИОНИН МОНОЛОГ?
Обузе је нека чудна радост. И плаче јој се и смеје јој се. Ни сама не зна зашто! Мало, па тек прозбори онако сама: „Та ред је једном да и мене Бог обрадује. И зар ја нисам срећна? Ко то каже? Те како сам срећна! Море, имам ја сина! Имам домаћина, хеј! Неће мени више пословати туђе руке. Аја! Нема нико оваквог детића! Ено га оре! Не може боље ни Јеленко! Момак је то! Још годину две па ћу га и оженити – ако Бог да! О, та и моја ће кућа пропевати!
(Ово jе сам крај приче када Миона враћајући се са њиве види сина који је узорао своју прву бразду, била је пресрећна.)
ДА ЗАБЕЛЕЖИМО
