Очију твојих да није
Васко Попа
29. јуна 1922. године рођен је један од најпознатијих песника са наших простора, академик Василе Васко Попа.
Попа је рођен у месту Гребенац у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а своје прве песме објавио је у листовима "Књижевне новине" и "Борба", одмах након завршетка Филозофског факултета, где је дипломирао на одсеку романских језика.
Његова прва издата збирка под називом "Кора" сматра се почетком послератне српске модерне поезије, а садржи чак 87 песама. Управо због ове збирке, Васко Попа је постао надалеко познат, јер су његове песме изазвале различите полемике и расправе, а оставиле су и снажан утисак на млађе песнике.
Његов стил писања био је једниствен - писао је једноставне стихове без риме и интерпункције, а био је волео је да се служи афоризмима и пословицама.
"ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ"
Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану
Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали
Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле
Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило
Васко Попа
„Очију твојих да није“
Песник пева о очима „њеним“ које имају посебно значење за лирског субјекта. Исказује своју јаку љубав снажним мотивима – очи, смех, славуј, руке. Све ово, уметнички уобличено, постепеним низањем дочарава безгранично племенито осећање, искрену љубав.
Песма садржи два субјекта, говори о особи која воли и оној која је вољена. Написана је у терцину, у игри су четири и сваки је посебна поетска слика. Песма обједињује мотиве који говоре о добрим особинама вољене особе.
Ова слика: „Очију твојих да није не би било неба у слепом нашем стану“ означава социјални простор, истиче лепоту очију и њихов значај за лепоту стана у коме бивствују. Говори о тескобном стану у коме се осећа непријатност, који би био усамљен без вољене. Епитет „слепом“ асоцира на таман простор, неприступачан, затвореног видика. Очи љубљене обасјавају стан, чине га пространим и светлим. А очи су синоним за дубину, истину, пространство, топлину, верност, љубав… Зато је овај мотив на првом месту, највреднији.
Небо представља ширину, бескрај, светлост. Док је смех метафора за радост, топлину, ведрину. Он улепшава ружан састав собе. Песник је толико очаран лепотом жениног осмеха, да је превидео тескобне зидове, као да их је потиснуо талас ведрог осмеха, са бића се скинуо терет тескобе. Лирски субјекат се не осећа усамљено јер се смех распе сваки пут при узајамном сусрету. Песник своју драгу пореди са славујем који означава песму, умилан глас, нежност, радост… Она својим умилим гласом очарава чак и врбу која жели да пређе праг и придружи им се, а врба је синоним младости, нежности и невиности.
На крају песме, песник говори о лепоти руку своје најмилије. Оне су симбол за загрљај. Идући поступно, овај инзванредан уметник је дошао до загрљаја као завршнице љубавне приче, односно до врхунца нежности и топлине. На самом крају, Васко Попа уводи мотив „Сунце“ које представља живот, здравље, светлост, топлину, драгост… Снага љубавног доживљаја, дивљења драгој и њеној лепоти подсећа на васионске размере.
Ова песма је модерна баш због тога што не робује никаквим правилима, али зато сама тема и осећања изражена у песми подсећају на природну правилност. Песма поседује унутрашњи склад и хармоничан садржај, ова песма је оаза лепоте. Носи одређени поучан смисао, говори о јачини љубави. Слика љубав која поништава тескобу, лечи усамљеност, јача дух и улепшава живот. Без ње живот губи дугине боје.
ДА ЗАБЕЛЕЖИМО
