МИТОЛОШКЕ НАРОДНЕ ЛИРСКЕ ПЕСМЕ

МИТОЛОШКЕ ПЕСМЕ су најстарија остварења народне књижевности. У њима се говори о женидби сунца и месеца, о сунчевој сестри, о дивовима, змајевима и вилама, о „змији младожењи“. Небеска тела имају људска својства (племенитост, гордост) и људски начин живота. Ове песме су оставиле трага у каснијим слојевима поезије (у јуначкој песми).
Најчешћи стих у овој врсти песама је осмерац.
​Примери: Вила зида град, Женидба мјесечева, Сунчева женидба…

Јунаци митолошких песама су:

митска бића – виле, змајеви, аждаје, анђели…
небеска тела – Сунце, Месец, звезде, а посебно звезда Даница
природне појаве – муња и гром свеци (са хришћанством) – Свети Илија, Свети Јован, Свети Петар…

Заједничко свим ликовима у народном стваралаштву је да су имали људске особине и моћ да утичу на људску судбину. Паганство је присутно и у схватањима да:

- све у окружењу има душу као и човек
- све је живо, са особина и осећањима (ватра, дрво, камен…) 

Чест мотив ове наподне лирске врсте су баш виле. Постоји три типа песама о вилама:

-оне у којима виле немају додира са људским светом
-оне у којима су виле непријатељи људима и
-оне у којима су људима виле пријатељи

Виле су митолошка бића која често налазе своје место у нашој народној књижевности, и у поезији и у прози. О вилама Вук Стефановић Караџић у Српском рјечнику каже: "Виле су младе и лепе, одевене у беле танке хаљине и са дугачким распуштеним косама. Живеле су у планинама и камењарима поред река. Нису зле, али ако их неко повреди, онда би чиниле људима зла дела: стрелом би раниле човека који би потом умирао".

​Вила зида град
Град градила б'jела вила 
Ни на небу ни на земљу, 
Но на грану од облака; 
На град гради тpoje врата: 
Jедна врата сва од злата, 
Друга врата од бисера, 
Tpeha врата од шкерлета. 
Што су врата суха злата, 
На њих вила сина жени; 
Што су врата од бисера, 
На њих вила кћep удава; 
Што су врата од шкерлета, 
На њих вила сама сjеди, 
Сама сjеди, погледуjе, 
Ђе се муњa с громом игра, 
Мила сестра су два брата, 
А невjеста с два ђевepa; 
Муња грома надиграла, 
Мила сестра оба брата, 
А невјеста два ђевера.

Тема ове песме дата је у наслову: Вила зида град.
​ Само је место необично - у облаку. Кад песник каже град, он не мисли на данашње значење ове речи кад град означава много улица и вишеспратница, него мисли на средњовековне градове, дворце, односно, замкове.

Двор што га гради вила има три улаза, троја врата:
-од злата,
-од бисера,
-од скерлета.

Слике су градацијски поређане према важности, а све три недвосмислено илуструју силно богатство, што га вила поседује, а обични смртници само могу да сањају.
Посебно је занимљив крај песме у којем је слика надметања између жене и мушкарца, и у овој песми народни певач је на страни лепшег пола. Наравно, у стварности тог времена, кад су ове песме настајале, жене су биле у незавидном положају, па је народни стваралац макар у машти давао боље и праведније место жени, баш као што је сањао о сјају и богатству које је својствено само натприродним бићима, а човек осуђен на тежак и мукотрпан живот.
​

​Да су виле откуп узимале
Што се оно на истоку сјаше?
Ја л’ је сунце, ја л’ је јасан мјесец;
Ја л’ Даница међу звјездицама,
Ја л’ су виле Мару уграбиле?
Нит’ је сунце, нит’ јасан мјесец,
Нит’ Даница међу звјездицама,
Већ су виле Мару уграбиле.
Бабо Мару на откупе иште,
Ал’ су виле бабу говориле:
„Да су виле откуп узимале,
Сву би гору златом позлатиле,
А коње би сребром потковале”.
​
Како је постала звезда Даница
Девојка је Сунцу говорила:
„Јарко, Сунце, љепша сам од тебе!
Ако ли се томе не вјерујеш,
Ти изађи на то равно небо,
Ја ћу изић’ за гору на воду”.
Када јутро ведро освануло,
Излазило на небо Сунашце,
А дјевојка за гору на воду.
Угледа је лијепо Сунашце,
Угледа је кроз јелово грање.
Кол’ко се је ашик учинило,
Три пут је се Сунце заиграло,
Па одвуче лијепу дјевојку
Да је узме себи за љубовцу.
Од ње поста звијезда Даница.

Сунце ће све огрејати
​Јарко Сунце на пут полазаше,
За њим мила мајка пристајаше:
„Јарко Сунце, куд ћеш на конаке,
Ко ће теби вечерицу дати,
Ко ће теби ложницу стерати,
Ко ће тебе рано пробудити
Да огријеш земљу и градове,
А и ону малу сиротињу,
Голу, босу и неопасану”.
„Не брини се, моја мила мајко,
У Бога ћу бити на конаку.
Божја мати, вечерицу дати,
Божја мати, ложницу стерати,
Божја мати, рано пробудити
Да огријем земљу и градове;
А и ону млогу сиротињу,
Голу, босу и неопасану”.

Прилози: Школаплус