ИСТОРИЈА ЈЕЗИКА
Језик свакодневне комуникације.
(главне особине говорног језика)
Реч комуникација је пореклом из латинског језика (од глагола communicare што значи саопштити или учинити заједничким). Она, пре свега, представља непрекидан процес размене порука помоћу одређених симбола и остваривања контаката између чланова друштва. Све што у животу радимо повезано је са комуникацијом и она је основно средство у изградњи међуљудских односа. То је активност која се често обавља и несвесно, и која је непрестано присутна у нашем животу, тако да се неретко дешава да остварујемо комуникацију са одређеним људима или појавама, а да то ни не примећујемо. Поруке које се размењују могу имати различита значења и сврхе: да информишу, забаве, поуче, убеде итд.
Вербална и невербална комуникација
Под вербалном комуникацијом се подразумева оно што се изговори или напише и она представља свеснији део комуникације, јер људи у односу са другима много више обраћају пажњу на оно шта ће рећи, него на то какву ће поруку њихово тело и покрети да упуте саговорнику, тј. шта ће саопштити невербалном комуникацијом. Главна функција вербалне комуникације је да пренесе информацију, конкретну идеју. Она се остварује у усменом или у писменом облику.
Невербалном комуникацијом се показује емоционални однос према особи са којом разговарамо или став о некој информацији коју примамо. Невербална комуникација се може назвати и језик тела. Она може да представља замену за говор, као и да помогне и допуни га, или искаже тренутно расположење и осећања. Ова врста комуникације је веома сложена и подразумева свеукупно људско понашање изузев говора. Човек свакодневно шаље сигнале свету око себе и тиме утиче на околину.
Ту главну улогу играју мимика и гестикулација. Посматрањем говора тела и израза лица прималац добија много потпунију информацију него када само слуша речи. Чак и ако не говоримо, немогуће је да не шаљемо невербалне поруке. Тако је, на пример, контакт очима једно од најважнијих средстава невербалне комуникације. Начин на који неко гледа у саговорника док разговара може много тога да каже о тој особи.
Невербалном комуникацијом се показује емоционални однос према особи са којом разговарамо или став о некој информацији коју примамо. Невербална комуникација се може назвати и језик тела. Она може да представља замену за говор, као и да помогне и допуни га, или искаже тренутно расположење и осећања. Ова врста комуникације је веома сложена и подразумева свеукупно људско понашање изузев говора. Човек свакодневно шаље сигнале свету око себе и тиме утиче на околину.
Ту главну улогу играју мимика и гестикулација. Посматрањем говора тела и израза лица прималац добија много потпунију информацију него када само слуша речи. Чак и ако не говоримо, немогуће је да не шаљемо невербалне поруке. Тако је, на пример, контакт очима једно од најважнијих средстава невербалне комуникације. Начин на који неко гледа у саговорника док разговара може много тога да каже о тој особи.
Израз лица помаже саговорнику да протумачи реакцију или емоцију коју неко осећа. Страх и туга се углавном осликавају у очима, изненађење на челу, уснама и очима, а љутња се манифестује целокупним изразом лица. Положај тела такође много говори о емотивном стању особе. Оно нам показује да ли је особа самоуверена или стидљива, депресивна или задовољна, поносна или уплашена итд. Када желимо да искажемо симпатије према некоме, то ће се манифестовати благим нагињањем унапред, док нагињање уназад показује супротно. Тако се и став са прекрштеним рукама може протумачити као одбојност, а опуштено држање руку поред тела као приступачност. Покрети тела тј. гестикулација су посебно значајни у невербалној комуникацији и они се углавном односе на покрете руку. Специјална форма невербалне комуникације између људи су плач и смех. Они представљају растерећење од напетости.
Комуникација је процес подложан променама. Због великог утицаја друштва и културе, начини комуникације се мењају из дана у дан. Развој технологије омогућио је нове видове комуникације путем електронских медија. Интернет је постао главни начин комуницирања у многим сферама живота. Промене које је он унео у комуникацију међу људима могу се посматрати на два начина. С једне стране захваљујући интернету проширујемо видике, информишемо се о свим дешавањима око нас, упознајемо нове људе и контактирамо са особама широм света и тако на неки начин допуњујемо и надокнађујемо време које нисмо успели да одвојимо за стваран друштвени контакт. С друге стране, пошто људи све више комуницирају путем интернета, самим тим проводе много мање времена са другима у физичком свету. Друштвени живот и директни контакти се смањују на минимум и ширење овог вида комуникације ствара проблем друштвене изолације и отуђења индивидуе.
Главне особине говорног језика
Живот у заједници заснива се на међусобној комуникацији њених чланова. Комуникација постоји и међу људима и међу животињама. Људи се углавном споразумевају природним људским језиком, а животиње звуцима, покретима тела или додирима. Нико са сигурношћу не може да каже како и када су се развили природни људски говор и језик. Ноам Чомски, чувени светски лингвиста, тврди да се људи рађају са урођеном способношћу говора. Језик спада у више човекове менталне функције и у рангу је са мишљењем. Осим што служи при саопштавању мисли и што је основно средство споразумевања међу људима, језик је и оруђе стваралаштва и човекове креативности. Сматра се да у свету има близу 5000 различитих живих језика.
За језичку комуникацију неопходни су следећи елементи:
1.пошиљалац поруке (говорник),
2.порука и
3.прималац поруке (саговорник).
За језичку комуникацију неопходни су следећи елементи:
1.пошиљалац поруке (говорник),
2.порука и
3.прималац поруке (саговорник).
Говорни језик (разговор) се оствараје међу људима у неформалним условима – у кругу пријатеља, познаника, рођака. Необавезан је, обично пријатан и за њега се никада посебно не припремамо (спонтаност и природност). Он је најчешћи облик комуникације међу људима. Разговорни језик се претежно сусреће у усменој форми, мада може бити и у писаном облику (приватна писма, Фејсбук, СМС поруке итд.).
Основне одлике говорног језика |
Основне одлике писаног језика |
|
|
Укратко (прилог: ОКЦ Бор)
РАЗВОЈ СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА
ПОЈАВА СЛОВЕНСКЕ ПИСМЕНОСТИ
Људи су насељавали различите просторе и природно је да је постојао велики број различитих прајезика. И као што свако од нас има своју породицу, тако и језици имају своју породицу. Једна велика породица језика је праиндоевропска – имала је много „потомака”. Ова породица језика дала је словенске, германске, романске и још многе друге језике.
СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ→ имају многе заједничке особине које показују да су сва словенска племена живела на истом простору и у једној заједници. Мисли се да су Словени живели између река Одре и Лаба на западу и Волге на истоку.
ВЕЛИКА СЕОБА→ Стари Словени, наши далеки преци, кренули су из своје прапостојбине пре око хиљаду и петсто година у велику сеобу. Тако се распала и словенска језичка заједница која је дала три групе језика:
ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ→ српски, хрватски, македонски, бугарски, словеначки и старословенски (изумрли језик);
ЗАПАДНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ→ чешки, пољски, словачки и лужичкосрпски (горњи и доњи);
ИСТОЧНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ→ руски, белоруски и украјински.
ДОСЕЉАВАЊЕ НА БАЛКАН→ Наши преци, Стари Словени, дошли су на Балкан у 6. и 7. веку. Населили су простор између Византије (Источног римског царства) и Западног римског царства. Цариград, велики центар хришћанства, ширио је свој утицај проповедајући хришћанство на грчком језику. Рим, такође велики центар хришћанства, свој утицај је ширио проповедајући хришћанску веру на латинском језику.
КНЕЗ РАСТИСЛАВ→ Кнез Растислав владао је Великом Моравском (данашња Чешка) у 9. веку. Он је, желећи да избегне германски утицај, затражио од византијског цара Михаила да му пошаље учене људе који ће проповедати хришћанство на словенском језику.
ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ→ Цар Михаило шаље у Моравску најученије људе тог времена, браћу Ћирила и Методија. Пре него што су кренули у Моравску, браћа Ћирило и Методије, превели су Свето писмо са грчког на словенски дијалекат (којим се говорило у околини Солуна). Солун је тада био други по величини град у Византији и у њему је живело много Словена.
863. ГОДИНА→ Ћирило и Методије долазе у Моравску 863. године и ова година се узима као година када су Словени примили писменост.
СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК→ Ћирило и Методије су створили први књижевни језик Словена – старословенски језик. Старословенски језик био је четврти језик на коме се могло читати Свето писмо, после хебрејског, грчког и латинског.
ГЛАГОЉИЦА→ Прво словенско писмо је глагољица. Глагољицу је саставио Ћирило по угледу на грчко писмо. Ћирило и Методије су 860. године као мисионари посетили Хазаре у јужној Русији. Ово путовање је било важно за Ћирила јер се тада упознаје са културама које су утицале на стварање глагољице. Браћа су се на Криму упознала са јеврејским и самарићанским писмом чије трагове налазимо у глагољици.
Глагољица је имала 38 знакова, од тога 36 слова и 2 диграма (слова од два словна знака). Свако слово глагољице је имало своје име, а назив је добила по глаголу глаголати који значи говорити.
ЋИРИЛИЦА→ Ћирилица је друго, млађе словенско писмо. Настала је крајем 9. века по угледу на грчку азбуку. Мисли се да је ово писмо створио ученик Ћирила и Методија, Климент Охридски. Имала је 42 слова. Свако слово је имало своје име.
ЦРНОРИЗАЦ ХРАБАР→ Црноризац Храбар је живео крајем 9. и почетком 10. века. Познат је по томе што је написао прву филолошку расправу на словенском језику, ћирилицом – “Слово о писменима”.
ПРЕПИСИ→ Оригинални рукопис (споменици) из времена Ћирила и Методија нису сачувани. Најстарији споменици потичу из 10. и 11. века и то су преписи.
РЕДАКЦИЈЕ (РЕЦЕНЗИЈЕ) → Сви преписи садрже извесне промене које су својствене ономе ко их је преписивао. Тако су настале редакције (или измене) старословенског језика. Све редакције старословенског језика (руска, српска, хрватска, чешка) у науци су познате под именом ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК.
СРПСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК→ Овај језик је био књижевни језик Срба од краја 12. до прве половине 18. века. Он се развијао и богатио у складу са развојем и јачањем српске средњовековне државе. Целокупна средњовековна српска књижевност написана је српскословенским језиком.
У српскословенском језику постојала су три функционална стила:
1. ЛИТУРГИЈСКИ СТИЛ→ текстови намењени за богослужења,
2. ОРИГИНАЛНИ КЊИЖЕВНИ СТИЛ→ житија, повеље ...,
3.ПРЕВОДНА ДЕЛАТНОСТ→ летописи и витешки романи.
СПОМЕНИЦИ→ Најстарији сачувани споменик писан српскословенским језиком и ћирилицом је Мирослављево јеванђеље, настало крајем 12. века.
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ→ Мирослав је био рођени брат Стефана Немање. Он је наручио да се препише Јеванђеље (део Светог писма), па је овај споменик тако добио име. Ово је најлепши и најзначајнији српски средњовековни ћирилични споменик. Написан је на пергаменту и украшен минијатурама и иницијалима у боји и злату.
Значајно је рећи да је Мирослављево јеванђеље најстарији сачувани ћирилични споменик, а не први који је настао. Данас се Мирослављево јевађеље чува у Народном музеју у Београду.
ПОВЕЉА КУЛИНА БАНА→ Повеља Кулина бана (крај 12. века) најстарији је српски споменик писан народним језиком.
ДУШАНОВ ЗАКОНИК→ Најзначајнији је правни документ писан ћирилицом. Настао је 1349. године.
НАЈЕЗДА ТУРАКА→ Најездом Турака у 15. веку и падом српске средњовековне државе прекинут је вишевековни културни развој Срба. Од тада је развој књижевности био скоро потпуно ограничен на црквене потребе. Цркве и манастири су били једина места где се одвијао књижевни рад.
АУСТРО−ТУРСКИ РАТ→ Крајем 17. века Аустрија води рат против Турске на нашој територији. Срби, желећи да коначно протерају Турке из Србије, учествују у овом рату на страни Аустрије. Аустријска и српска војска побеђују Турке и 1689. године улазе у Ниш. Међутим, аустријска војска се убрзо повлачи како би заштитила своју западну границу од напада Француза. Тако су Срби остављени на милост и немилост Турцима.
ВЕЛИКА СЕОБА СРБА 1690. ГОДИНЕ→ Народ је, бојећи се сурове турске одмазде, кренуо у Велику сеобу под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића. Тако су Срби дошли на просторе данашње Војводине и јужне Мађарске. Српски свештеници и монаси понели су са собом и црквене књиге.
СРБУЉЕ→ Кад су стигли у јужну Угарску, Срби су наставили да преписују књиге на српскословенском језику. Србуље су старе књиге настале у 15. и 16. веку.
ЖИВОТ СРБА У АУСТРИЈИ→ Срби у аустријском царству нису добили обећање олакшице. Напротив, били су изложени великом културном, верском и политичком притиску. Србима је највећа опасност претила од унијаћења (покатоличења).
РУСИЈА→ Да би сачували своје национално обележје, Срби поново обнављају и ојачавају везе са православном Русијом. У то време Русијом је владао цар Петар Велики.
МАКСИМ СУВОРОВ→ На позив српског митрополита 1726. године у Сремске Карловце стиже Максим Суворов и оснива Славјанску школу.
ЕМАНУЕЛ КОЗАЧИНСКИ→ Долази у Карловце 1733. године и отвара Латинску школу.
РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК→ Доласком руских учитеља у Србију почиње нова фаза у развоју језика позната као фаза рускословенског језика. Овај језик брзо потискује дотадашњи српскословенски и постаје књижевни језик српских писаца.
ЈОВАН РАЈИЋ→ Јован Рајић је написао на народном језику еп “Бој змај с орлови”, а рускословенским језиком дело “Историја разних словенских народов” 1794. године.
Крајем 18. века рускословенски језик је потпуно потиснут. Уместо њега се, у књижевности и науци, употребљава славеносрпски језик. Рускословенски језик се одржао у Српској православној цркви. Овај језик, уз неке мање измене, има и данас функцију богослужбеног језика.
СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК→ Рускословенски језик је био неразумљив обичним људима и већ половином 18. века настаје један мешовит језик познат као славеносрпски језик. Овај језик је настао мешањем рускословенског и народног језика. Овај језик је био неразумљив обичним људима; био је неуједначен и међу самим писцима. Било је скоро немогуће написати граматику овог језика, јер је све зависило од укуса писца.
ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИН→ Он је први почео да пише славеносрпским језиком и 1768. године објавио “Славеносрпски магазин”.
ВУКОВИ ПРЕТХОДНИЦИ→ Вукова борба за стварање књижевног језика на основама народног није без корена. Сличан филолошки програм изнео је Доситеј Обрадовић, али се у пракси њега није придржавао. Народним језиком, али без теоријског утемељења, писао је Гаврил Стефановић Венцловић.
Доситеј Обрадовић је био Вуков претходник и велики део свог живота посветио је борби за увођење народног језика у књижевност. Своје идеје изложио је у програмском тексту “Писмо Харалампију”.
САВА МРКАЉ→ Почетком 19. века, 1810. Сава Мркаљ пише свој кратки спис Сало дебелога јера. Он се залагао за реформу ћирилице и избацивање непотребних слова. Мркаљевим идејама оштро се супротставила Црква. Мркаљ је од постојећих 48 слова одбацио 20 и, својим реформаторским радом, припремио терен Вуку Караџићу.
Вук ће 1814. године, Мркаљевом реформисаном азбуком, написати прву штампану граматику српског језика, тј. Писменицу.
Људи су насељавали различите просторе и природно је да је постојао велики број различитих прајезика. И као што свако од нас има своју породицу, тако и језици имају своју породицу. Једна велика породица језика је праиндоевропска – имала је много „потомака”. Ова породица језика дала је словенске, германске, романске и још многе друге језике.
СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ→ имају многе заједничке особине које показују да су сва словенска племена живела на истом простору и у једној заједници. Мисли се да су Словени живели између река Одре и Лаба на западу и Волге на истоку.
ВЕЛИКА СЕОБА→ Стари Словени, наши далеки преци, кренули су из своје прапостојбине пре око хиљаду и петсто година у велику сеобу. Тако се распала и словенска језичка заједница која је дала три групе језика:
ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ→ српски, хрватски, македонски, бугарски, словеначки и старословенски (изумрли језик);
ЗАПАДНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ→ чешки, пољски, словачки и лужичкосрпски (горњи и доњи);
ИСТОЧНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ→ руски, белоруски и украјински.
ДОСЕЉАВАЊЕ НА БАЛКАН→ Наши преци, Стари Словени, дошли су на Балкан у 6. и 7. веку. Населили су простор између Византије (Источног римског царства) и Западног римског царства. Цариград, велики центар хришћанства, ширио је свој утицај проповедајући хришћанство на грчком језику. Рим, такође велики центар хришћанства, свој утицај је ширио проповедајући хришћанску веру на латинском језику.
КНЕЗ РАСТИСЛАВ→ Кнез Растислав владао је Великом Моравском (данашња Чешка) у 9. веку. Он је, желећи да избегне германски утицај, затражио од византијског цара Михаила да му пошаље учене људе који ће проповедати хришћанство на словенском језику.
ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ→ Цар Михаило шаље у Моравску најученије људе тог времена, браћу Ћирила и Методија. Пре него што су кренули у Моравску, браћа Ћирило и Методије, превели су Свето писмо са грчког на словенски дијалекат (којим се говорило у околини Солуна). Солун је тада био други по величини град у Византији и у њему је живело много Словена.
863. ГОДИНА→ Ћирило и Методије долазе у Моравску 863. године и ова година се узима као година када су Словени примили писменост.
СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК→ Ћирило и Методије су створили први књижевни језик Словена – старословенски језик. Старословенски језик био је четврти језик на коме се могло читати Свето писмо, после хебрејског, грчког и латинског.
ГЛАГОЉИЦА→ Прво словенско писмо је глагољица. Глагољицу је саставио Ћирило по угледу на грчко писмо. Ћирило и Методије су 860. године као мисионари посетили Хазаре у јужној Русији. Ово путовање је било важно за Ћирила јер се тада упознаје са културама које су утицале на стварање глагољице. Браћа су се на Криму упознала са јеврејским и самарићанским писмом чије трагове налазимо у глагољици.
Глагољица је имала 38 знакова, од тога 36 слова и 2 диграма (слова од два словна знака). Свако слово глагољице је имало своје име, а назив је добила по глаголу глаголати који значи говорити.
ЋИРИЛИЦА→ Ћирилица је друго, млађе словенско писмо. Настала је крајем 9. века по угледу на грчку азбуку. Мисли се да је ово писмо створио ученик Ћирила и Методија, Климент Охридски. Имала је 42 слова. Свако слово је имало своје име.
ЦРНОРИЗАЦ ХРАБАР→ Црноризац Храбар је живео крајем 9. и почетком 10. века. Познат је по томе што је написао прву филолошку расправу на словенском језику, ћирилицом – “Слово о писменима”.
ПРЕПИСИ→ Оригинални рукопис (споменици) из времена Ћирила и Методија нису сачувани. Најстарији споменици потичу из 10. и 11. века и то су преписи.
РЕДАКЦИЈЕ (РЕЦЕНЗИЈЕ) → Сви преписи садрже извесне промене које су својствене ономе ко их је преписивао. Тако су настале редакције (или измене) старословенског језика. Све редакције старословенског језика (руска, српска, хрватска, чешка) у науци су познате под именом ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК.
СРПСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК→ Овај језик је био књижевни језик Срба од краја 12. до прве половине 18. века. Он се развијао и богатио у складу са развојем и јачањем српске средњовековне државе. Целокупна средњовековна српска књижевност написана је српскословенским језиком.
У српскословенском језику постојала су три функционална стила:
1. ЛИТУРГИЈСКИ СТИЛ→ текстови намењени за богослужења,
2. ОРИГИНАЛНИ КЊИЖЕВНИ СТИЛ→ житија, повеље ...,
3.ПРЕВОДНА ДЕЛАТНОСТ→ летописи и витешки романи.
СПОМЕНИЦИ→ Најстарији сачувани споменик писан српскословенским језиком и ћирилицом је Мирослављево јеванђеље, настало крајем 12. века.
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ→ Мирослав је био рођени брат Стефана Немање. Он је наручио да се препише Јеванђеље (део Светог писма), па је овај споменик тако добио име. Ово је најлепши и најзначајнији српски средњовековни ћирилични споменик. Написан је на пергаменту и украшен минијатурама и иницијалима у боји и злату.
Значајно је рећи да је Мирослављево јеванђеље најстарији сачувани ћирилични споменик, а не први који је настао. Данас се Мирослављево јевађеље чува у Народном музеју у Београду.
ПОВЕЉА КУЛИНА БАНА→ Повеља Кулина бана (крај 12. века) најстарији је српски споменик писан народним језиком.
ДУШАНОВ ЗАКОНИК→ Најзначајнији је правни документ писан ћирилицом. Настао је 1349. године.
НАЈЕЗДА ТУРАКА→ Најездом Турака у 15. веку и падом српске средњовековне државе прекинут је вишевековни културни развој Срба. Од тада је развој књижевности био скоро потпуно ограничен на црквене потребе. Цркве и манастири су били једина места где се одвијао књижевни рад.
АУСТРО−ТУРСКИ РАТ→ Крајем 17. века Аустрија води рат против Турске на нашој територији. Срби, желећи да коначно протерају Турке из Србије, учествују у овом рату на страни Аустрије. Аустријска и српска војска побеђују Турке и 1689. године улазе у Ниш. Међутим, аустријска војска се убрзо повлачи како би заштитила своју западну границу од напада Француза. Тако су Срби остављени на милост и немилост Турцима.
ВЕЛИКА СЕОБА СРБА 1690. ГОДИНЕ→ Народ је, бојећи се сурове турске одмазде, кренуо у Велику сеобу под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића. Тако су Срби дошли на просторе данашње Војводине и јужне Мађарске. Српски свештеници и монаси понели су са собом и црквене књиге.
СРБУЉЕ→ Кад су стигли у јужну Угарску, Срби су наставили да преписују књиге на српскословенском језику. Србуље су старе књиге настале у 15. и 16. веку.
ЖИВОТ СРБА У АУСТРИЈИ→ Срби у аустријском царству нису добили обећање олакшице. Напротив, били су изложени великом културном, верском и политичком притиску. Србима је највећа опасност претила од унијаћења (покатоличења).
РУСИЈА→ Да би сачували своје национално обележје, Срби поново обнављају и ојачавају везе са православном Русијом. У то време Русијом је владао цар Петар Велики.
МАКСИМ СУВОРОВ→ На позив српског митрополита 1726. године у Сремске Карловце стиже Максим Суворов и оснива Славјанску школу.
ЕМАНУЕЛ КОЗАЧИНСКИ→ Долази у Карловце 1733. године и отвара Латинску школу.
РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК→ Доласком руских учитеља у Србију почиње нова фаза у развоју језика позната као фаза рускословенског језика. Овај језик брзо потискује дотадашњи српскословенски и постаје књижевни језик српских писаца.
ЈОВАН РАЈИЋ→ Јован Рајић је написао на народном језику еп “Бој змај с орлови”, а рускословенским језиком дело “Историја разних словенских народов” 1794. године.
Крајем 18. века рускословенски језик је потпуно потиснут. Уместо њега се, у књижевности и науци, употребљава славеносрпски језик. Рускословенски језик се одржао у Српској православној цркви. Овај језик, уз неке мање измене, има и данас функцију богослужбеног језика.
СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК→ Рускословенски језик је био неразумљив обичним људима и већ половином 18. века настаје један мешовит језик познат као славеносрпски језик. Овај језик је настао мешањем рускословенског и народног језика. Овај језик је био неразумљив обичним људима; био је неуједначен и међу самим писцима. Било је скоро немогуће написати граматику овог језика, јер је све зависило од укуса писца.
ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИН→ Он је први почео да пише славеносрпским језиком и 1768. године објавио “Славеносрпски магазин”.
ВУКОВИ ПРЕТХОДНИЦИ→ Вукова борба за стварање књижевног језика на основама народног није без корена. Сличан филолошки програм изнео је Доситеј Обрадовић, али се у пракси њега није придржавао. Народним језиком, али без теоријског утемељења, писао је Гаврил Стефановић Венцловић.
Доситеј Обрадовић је био Вуков претходник и велики део свог живота посветио је борби за увођење народног језика у књижевност. Своје идеје изложио је у програмском тексту “Писмо Харалампију”.
САВА МРКАЉ→ Почетком 19. века, 1810. Сава Мркаљ пише свој кратки спис Сало дебелога јера. Он се залагао за реформу ћирилице и избацивање непотребних слова. Мркаљевим идејама оштро се супротставила Црква. Мркаљ је од постојећих 48 слова одбацио 20 и, својим реформаторским радом, припремио терен Вуку Караџићу.
Вук ће 1814. године, Мркаљевом реформисаном азбуком, написати прву штампану граматику српског језика, тј. Писменицу.
СРПСКИ ЈЕЗИК ДО ВУКА
Најстарији ћирилски споменици су писани на пергаменту, који се користио до 15.в. Крајем 13.в. почиње да се користи папир, јефтинији и лакши материјал за писање. Књиге су преписиване ручно, па сваки преписивач уноси понешто из свог говора (прилагођавају гласове, уносе речи из свог краја). Тако стсл. почиње да се мења, па у 12.в. настају његове рецензије, редакције (измене): чешка, руска, македонска, бугарска и српска. Црквенословенски језик је заједнички назив за све редакције старословенског језика.
СРПСКОСЛОВЕНСКИ
- од XII до прве половине XVIII века. Старословенски је, иако канонизован, временом почео примати особине блиског, српског народног језика и српскословенски потискује од XII в.старословенски. Служи потребама православне цркве и државе.
Српска ћирилица од 12.в. разликује се од ћирилица других словенских језика.
Споменици:
- Мирослављево јеванђеље (крај 12.века), најстарији ћирилични споменик на српскословенском писан за потребе литургије по наруџби хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање; 350 страна, украшено минијатурама и иницијалима; чувано је у Хиландару до 1896. када је поклоњено краљу Александру Обреновићу; данас се чува се у Народном музеју у Београду; (писала су га два писара; један није оставио писани траг о свом имену, али су га звали Варсемелон по грчком називу за материју која се користила за израду рукописа- балзамовог уља; други писар је у два кратка записа на маргинама рукописа оставио сведочанство о своме имену и жељама-"грешни Глигорије (Григорије) дијак" (писар)
-Житије Светог Симеона од Светог Саве, 13.век
-Повеља бана Кулина ( ћирилица,крај 12. века, 1189),
-Душанов законик ( 1349.), правни акт, закон; права и обавезе сељака и властеле на територији српске државе ( на народном језику са елементима српскословенског)
- Стефан Првовенчани "Житије Светог Симеона"
- Доментијан "Житије Светог Саве", "Житије Светог Симеона"
-Теодосије "Житије Светог Саве", "Житије Светог Петра Коришког" (прве деценије 14.в.)
- последњи пише српскословенским Гаврил Стефановић Венцловић, мада проповеди држи на чистом народном језику
-Деспот Стефан Лазаревић (1378-1427), син кнеза Лазара Хребељановића, у народу познат као Високи Стеван написао "Слово љубве", химну љубави, једно од најлепших поетских дела на српском језику; оснивач монашке преписивачке школе у Манасији.
-граматик - синоним за дијака или писара, преписивача уопште
Ова редакција у почетку је искључиво1. језик цркве, 2.богослужбених књига, али временом постаје и 3.језик у оригиналној и преведеној књижевности. Један облик ове редакције, српскословенски са примесама народног, користи се за више функције (књижевност- од 15.в. витешки романи и летописи, администрација, повеље, закони, уговори,пословна писма, право, школство...), а други облик истог језика за ниже (свакодневна, неформална комуникација).
- од краја 14. до половине 16.века, српски је дипломатски језик у југоисточној Европи ( турски, мађарски и румунски владари се служе њиме)
Од средине 16. до краја 17. века под турском влашћу, књижевни рад је углавном ограничен на црквене потребе и одржава се само по црквама и манастирима.
србуље - рукописне и штампане књиге на српскословенском језику ћирилицом, које су Срби користили од почетка писмености до прве половине 18.в.; умножавање књига штампањем у српској средини и држави је почело за време Ђурђа Црнојевића, где је 1494. штампан "Октоих" (осмогласник), прва ћирилична штампана књига код Јужних Словена; током 16.в. србуље су штампане у Венецији, Горажду, Грачаници, Милешеви, у Мркшиној цркви у Београду...
РУСКОСЛОВЕНСКИ
- прва половина XVIII до краја XVIII века
Дугу епоху у развоју српскословенског језика прекинула је Велика сеоба Срба.
У аустријско-турском рату Срби се боре на страни АУ, плашећи се одмазде Турака, Срби под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића крећу у Велику сеобу Срба 1690.године. Са народом селе и калуђери и свештеници, који настављају књижевни рад у јужној Угарској, преписујући црквене књиге које су били понели, али почињу и сами да пишу дела религиозно-поучног карактера на српскословенском језику.Срби у АУ изложени су католичким културним притисцима, гуше се њихова верска и национална права. Траже се учитељи који ће ширити православље на словенском језику, како би се Срби заштитили од притисака и губитка идентитета.
1726.на позив српског митрополита Петровића, долази учитељ Максим Суворов и у Карловцима отвара "Славјанску школу".
1733. долази и Емануел Козачински и отвара "Латинску школу". Те школе негују руску редакцију стсл.језика, рускословенски језик. Рускословенски је потиснут у другој половини 18.в. када га замењује славеносрпски језик.
1. на рускословенском су штампана и преписивана црквена дела
2. користио се у црквеној и школској администрацији
3. био је језик богослужења ( уз неке измене, у нашој цркви се и данас овај језик користи за службу)
-половином18.в. у српској књижевности писало се на: рускословенском, народном, па чак и на руском језику; Захарије Орфелин, Јован Рајић писали су на сва три језика
- Орфелинова песма "Плач Сербији" објављена је у две верзије, на народном и на рускословенском језику (1761-1763)
-1772. Захарије Орфелин је написао биографију Петра Великог на руском језику
-1791. Јован Рајић на народном језику пише спев "Бој змаја с орлови", о рату "орлова" (Русије и Аустрије) са "змајем" ( Турском)
- 1794. Јован Рајић објављује "Историју разних словенских народов" на рускословенском језику
- неки наши писци у 18.в. писали су и на народном језику, али само када су се обраћали народу: Гаврил Стевановић Венцловић, Захарије Орфелин и Јован Рајић
По одласку руских учитеља, многи писци уносе елементе народног језика у своја дела на рускословенском језику. Средином 18.в. настаје мешавина рускословенског и народног српског језика позната као славеносрпски језик.
СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК
- друга половина 18.в. до половине 19.в. (до победе Вукове реформе)
Настаје мешавином рускословенског са народним, српскословенског и руског језика са намером да дела буду разумљива већем броју читалаца.
- прво дело "Славеносрпски магазин" Захарија Орфелина из 1768, први српски часопис, штампан у Венецији
- писци тог периода који су писали славеносрпским језиком: Павле Соларић, Милован Видаковић, Сава Мркаљ, Јован Хаџић, Атанасије Стојковић, Јован Стерија Поповић...
У том периоду није била написана граматика славеносрпског језика, у писању нису морала да се поштују никаква правила, па су могли да пишу и они који су били мање образовани.
- од друге половине 18.в. све чешће се јавља идеја о писању на народном језику
- за ту идеју се залаже Доситеј Обрадовић, иако се сам никада није у потпуности ослободио рускословенских речи и он припада писцима који су стварали на славеносрпском језику
- Доситеј Обрадовић 1783. у делу " Писмо љубезном Харалампију" говори о потреби да учени људи пишу на народном језику како би дела читало и разумело што више људи; о томе пише и у свом делу "Живот и приклученија"
- пре Доситеја на народном језику пише Гаврил Стефановић Венцловић (1680-1749), беседник, плодан песник и сакупљач умотворина
- у време у којем живи и ствара Захарије Орфелин (1726-1785), је време у којем Доситеј Обрадовић (1739-1811) објављује своја дела; 1783. Орфелин објављује "Искусни подрумар" и "Вечни календар", који су посвећени популаризацији природних наука, а исте године Доситеј објављује дела "Живот и прикљученија" и "Писмо Харалампију", дела која означавају почетак нове српске књижевности
- претеча Вука Кaраџића на плану реформе азбуке и правописа био је Сава Мркаљ (1785-1835); 1810.године у Будиму објављује дело, расправу, "Сало дебелога јера либо азбукопотрес" писано азбуком од 26 слова уместо ранијих 40, у којем се залаже за реформу језика и правописа; ово дело утицаће на Вука Караџића; Сава Мркаљ у предложеној реформи полази од начела немачког филолога Јохана Аделунга "Пиши као што говориш" (на крају расправе стоји Аделунгово начело), које ће Вук Караџић касније доследно спровеси; већ Сaва Мркаљ изоставиће из азбуке укупно 16 слова, а Вук ће касније тај посао завршити
- поред Доситеја за идеју о писању на народном језику залагали су се и Јован Рајић и Аврам Мразовић, али до појаве Вука Караџића нико неће ту идеју успети да до краја преточи у живот
Најстарији ћирилски споменици су писани на пергаменту, који се користио до 15.в. Крајем 13.в. почиње да се користи папир, јефтинији и лакши материјал за писање. Књиге су преписиване ручно, па сваки преписивач уноси понешто из свог говора (прилагођавају гласове, уносе речи из свог краја). Тако стсл. почиње да се мења, па у 12.в. настају његове рецензије, редакције (измене): чешка, руска, македонска, бугарска и српска. Црквенословенски језик је заједнички назив за све редакције старословенског језика.
СРПСКОСЛОВЕНСКИ
- од XII до прве половине XVIII века. Старословенски је, иако канонизован, временом почео примати особине блиског, српског народног језика и српскословенски потискује од XII в.старословенски. Служи потребама православне цркве и државе.
Српска ћирилица од 12.в. разликује се од ћирилица других словенских језика.
Споменици:
- Мирослављево јеванђеље (крај 12.века), најстарији ћирилични споменик на српскословенском писан за потребе литургије по наруџби хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање; 350 страна, украшено минијатурама и иницијалима; чувано је у Хиландару до 1896. када је поклоњено краљу Александру Обреновићу; данас се чува се у Народном музеју у Београду; (писала су га два писара; један није оставио писани траг о свом имену, али су га звали Варсемелон по грчком називу за материју која се користила за израду рукописа- балзамовог уља; други писар је у два кратка записа на маргинама рукописа оставио сведочанство о своме имену и жељама-"грешни Глигорије (Григорије) дијак" (писар)
-Житије Светог Симеона од Светог Саве, 13.век
-Повеља бана Кулина ( ћирилица,крај 12. века, 1189),
-Душанов законик ( 1349.), правни акт, закон; права и обавезе сељака и властеле на територији српске државе ( на народном језику са елементима српскословенског)
- Стефан Првовенчани "Житије Светог Симеона"
- Доментијан "Житије Светог Саве", "Житије Светог Симеона"
-Теодосије "Житије Светог Саве", "Житије Светог Петра Коришког" (прве деценије 14.в.)
- последњи пише српскословенским Гаврил Стефановић Венцловић, мада проповеди држи на чистом народном језику
-Деспот Стефан Лазаревић (1378-1427), син кнеза Лазара Хребељановића, у народу познат као Високи Стеван написао "Слово љубве", химну љубави, једно од најлепших поетских дела на српском језику; оснивач монашке преписивачке школе у Манасији.
-граматик - синоним за дијака или писара, преписивача уопште
Ова редакција у почетку је искључиво1. језик цркве, 2.богослужбених књига, али временом постаје и 3.језик у оригиналној и преведеној књижевности. Један облик ове редакције, српскословенски са примесама народног, користи се за више функције (књижевност- од 15.в. витешки романи и летописи, администрација, повеље, закони, уговори,пословна писма, право, школство...), а други облик истог језика за ниже (свакодневна, неформална комуникација).
- од краја 14. до половине 16.века, српски је дипломатски језик у југоисточној Европи ( турски, мађарски и румунски владари се служе њиме)
Од средине 16. до краја 17. века под турском влашћу, књижевни рад је углавном ограничен на црквене потребе и одржава се само по црквама и манастирима.
србуље - рукописне и штампане књиге на српскословенском језику ћирилицом, које су Срби користили од почетка писмености до прве половине 18.в.; умножавање књига штампањем у српској средини и држави је почело за време Ђурђа Црнојевића, где је 1494. штампан "Октоих" (осмогласник), прва ћирилична штампана књига код Јужних Словена; током 16.в. србуље су штампане у Венецији, Горажду, Грачаници, Милешеви, у Мркшиној цркви у Београду...
РУСКОСЛОВЕНСКИ
- прва половина XVIII до краја XVIII века
Дугу епоху у развоју српскословенског језика прекинула је Велика сеоба Срба.
У аустријско-турском рату Срби се боре на страни АУ, плашећи се одмазде Турака, Срби под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића крећу у Велику сеобу Срба 1690.године. Са народом селе и калуђери и свештеници, који настављају књижевни рад у јужној Угарској, преписујући црквене књиге које су били понели, али почињу и сами да пишу дела религиозно-поучног карактера на српскословенском језику.Срби у АУ изложени су католичким културним притисцима, гуше се њихова верска и национална права. Траже се учитељи који ће ширити православље на словенском језику, како би се Срби заштитили од притисака и губитка идентитета.
1726.на позив српског митрополита Петровића, долази учитељ Максим Суворов и у Карловцима отвара "Славјанску школу".
1733. долази и Емануел Козачински и отвара "Латинску школу". Те школе негују руску редакцију стсл.језика, рускословенски језик. Рускословенски је потиснут у другој половини 18.в. када га замењује славеносрпски језик.
1. на рускословенском су штампана и преписивана црквена дела
2. користио се у црквеној и школској администрацији
3. био је језик богослужења ( уз неке измене, у нашој цркви се и данас овај језик користи за службу)
-половином18.в. у српској књижевности писало се на: рускословенском, народном, па чак и на руском језику; Захарије Орфелин, Јован Рајић писали су на сва три језика
- Орфелинова песма "Плач Сербији" објављена је у две верзије, на народном и на рускословенском језику (1761-1763)
-1772. Захарије Орфелин је написао биографију Петра Великог на руском језику
-1791. Јован Рајић на народном језику пише спев "Бој змаја с орлови", о рату "орлова" (Русије и Аустрије) са "змајем" ( Турском)
- 1794. Јован Рајић објављује "Историју разних словенских народов" на рускословенском језику
- неки наши писци у 18.в. писали су и на народном језику, али само када су се обраћали народу: Гаврил Стевановић Венцловић, Захарије Орфелин и Јован Рајић
По одласку руских учитеља, многи писци уносе елементе народног језика у своја дела на рускословенском језику. Средином 18.в. настаје мешавина рускословенског и народног српског језика позната као славеносрпски језик.
СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК
- друга половина 18.в. до половине 19.в. (до победе Вукове реформе)
Настаје мешавином рускословенског са народним, српскословенског и руског језика са намером да дела буду разумљива већем броју читалаца.
- прво дело "Славеносрпски магазин" Захарија Орфелина из 1768, први српски часопис, штампан у Венецији
- писци тог периода који су писали славеносрпским језиком: Павле Соларић, Милован Видаковић, Сава Мркаљ, Јован Хаџић, Атанасије Стојковић, Јован Стерија Поповић...
У том периоду није била написана граматика славеносрпског језика, у писању нису морала да се поштују никаква правила, па су могли да пишу и они који су били мање образовани.
- од друге половине 18.в. све чешће се јавља идеја о писању на народном језику
- за ту идеју се залаже Доситеј Обрадовић, иако се сам никада није у потпуности ослободио рускословенских речи и он припада писцима који су стварали на славеносрпском језику
- Доситеј Обрадовић 1783. у делу " Писмо љубезном Харалампију" говори о потреби да учени људи пишу на народном језику како би дела читало и разумело што више људи; о томе пише и у свом делу "Живот и приклученија"
- пре Доситеја на народном језику пише Гаврил Стефановић Венцловић (1680-1749), беседник, плодан песник и сакупљач умотворина
- у време у којем живи и ствара Захарије Орфелин (1726-1785), је време у којем Доситеј Обрадовић (1739-1811) објављује своја дела; 1783. Орфелин објављује "Искусни подрумар" и "Вечни календар", који су посвећени популаризацији природних наука, а исте године Доситеј објављује дела "Живот и прикљученија" и "Писмо Харалампију", дела која означавају почетак нове српске књижевности
- претеча Вука Кaраџића на плану реформе азбуке и правописа био је Сава Мркаљ (1785-1835); 1810.године у Будиму објављује дело, расправу, "Сало дебелога јера либо азбукопотрес" писано азбуком од 26 слова уместо ранијих 40, у којем се залаже за реформу језика и правописа; ово дело утицаће на Вука Караџића; Сава Мркаљ у предложеној реформи полази од начела немачког филолога Јохана Аделунга "Пиши као што говориш" (на крају расправе стоји Аделунгово начело), које ће Вук Караџић касније доследно спровеси; већ Сaва Мркаљ изоставиће из азбуке укупно 16 слова, а Вук ће касније тај посао завршити
- поред Доситеја за идеју о писању на народном језику залагали су се и Јован Рајић и Аврам Мразовић, али до појаве Вука Караџића нико неће ту идеју успети да до краја преточи у живот
Развој језика, мапа: Ивана Цекић
Развој писма,мапа: Ивана Цекић
ЗНАЧАЈ ВУКОВОГ РАДА НА РЕФОРМИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ПРАВОПИСА
Вукова борба за увођење народног језика у књижевност има дубоке корене.
Писање на народном језику своју традицију има још од 12. века (Мирослављево јеванђеље, Повеља Кулина бана), од Душановог законика (14. век), дела дубровачке књижевности, па до Јована Рајића (Бој змаја с орлови) и Захарија Орфелина (песма Плач Сербии). Али у Вуковом делу је први пут филолошки програм, заснован на нормирању народног језика, остварен у потпуности.
Два су основна правца Вуковог рада:
А) реформа језика и правописа и
Б) сакупљање и објављивање народних умотворина.
Важније године:
1787. → 6. новембра у Тршићу рођен Вук Караџић.
1808. → Отвара се Велика школа у Београду (претеча данашњег Београдског универзитета).
1809. → Вук одлази на лечење у Пешту и тамо упознаје Саву Мркаља и Луку Милованова.
1813. →Одлази у Беч, упознаје Јернеја Копитара.
1814. → Уз сарадњу и стручну помоћ Луке Милованова, Вук објављује Писменицу сербскога језика писану Мркаљевом реформисаном азбуком. Била је ово прва штампана граматика српског језика; с њом Вук уводи народни језик у књижевност. Исте године штампа и Малу простонародну славеносербску пјеснарицу, прву штампану збирку српских народних песама.
1818. → Штампа Српски рјечник са граматиком. Дело је штампао реформисаном азбуком. Речник је имао преко 26000 речи. Углавном су то биле речи из његовог родног краја. На изради овог дела помогао му је Јернеј Копитар који преводи речи на немачки и латински језик.
ВИШЕ О ВУКОВОМ РЕЧНИКУ
ДИГИТАЛНО ИЗДАЊЕ РЕЧНИКА
1821. → Изашле су из штампе Српске народне приповијетке.
1823∕1824. → У Лајпцигу штампа три књиге Српских народних пјесама.
1833. → У Бечу излази четврта збирка епских песама.
1836. → Почиње да пише слово Х и штампа Српске народне пословице
1839. → Одустаје од ијекавског јотовања (дјевојка, тјерати - уместо ранијег ђевојка, ћерати)
1847. → Година незваничне победе Вукове реформе − штампана су четири значајна дела на народном језику:
Вук Стефановић Караџић − превод Новог завјета (религиозно дело)
Петар Петровић Његош − Горски вијенац (књижевноуметничко и филозофско религиозно дело)
Бранко Радичевић − Песме (уметничка поезија)
Ђуро Даничић − Рат за српски језик и правопис (научна расправа)
1850. → Бечки књижевни договор − споразум о јединственом језику будуће књижевности Срба и Хрвата. Иако ни код Срба, а поготову код Хрвата, договор није одмах остварен, он је поставио програм који ће се развијати у наредним деценијама.
1852. → Друго издање Српског рјечника (око 47000 речи), помогао му је Ђуро Даничић. Овај речник је синтеза целог Вуковог рада. У њему су заступљени сви правци Вукове делатности: филологија, етнологија, историја, народне умотворине.
У заједничкој држави, створеној1918. године, ствара се заједнички језик који се назива српскохрватски у Србији, хрватскосрпски и хрватски или српски у Хрватској. У тој држави Срби су почели да се служе и латиницом. Ипак, иако је том језику дијалекатска основа била иста, он никад није био идентичан код Срба и Хрвата.
Најозбиљнији покушај да се он усклади на обема странама учињен је Новосадским договором 1954. године. Тај договор, међутим, Хрвати нису никад заиста прихватили.
Распадом Југославије 1991. године распада се и заједнички језик: српски и хрватски постају засебни књижевни језици.
1852. → Друго издање Српског рјечника (око 47000 речи), помогао му је Ђуро Даничић. Овај речник је синтеза целог Вуковог рада. У њему су заступљени сви правци Вукове делатности: филологија, етнологија, историја, народне умотворине.
1864. → У Бечу умире Вук.
1868. → Званично прихваћена Вукова реформа језика и правописа.
1897. → Његов прах је донет у Београд и, уз највеће почасти, сахрањен у порти Саборне цркве, где је сахрањен и Доситеј Обрадовић.
Коначну реформу српске ћирилице извршио је Вук Караџић 1818. године. Вук је прихватио начело немачког лингвисте Јохана Аделунга “Пиши као што говориш” и избацио све сувишне знакове старе ћирилице. Већину слова је задржао, а увео је и нека нова. Захваљујући Вуку и његовим претходницима српаки језик има фонетско писмо.
Слово Ђ је унео према нацрту Лукијана Мушицког; Љ и Њ је добио спајањем Л и Н са “меким знаком” (Ь); Џ је узео из старих румунских ћириличних књига, а Ј из латинице; док је Ћ преузео из старих средњовековних споменика. Слово Х је унео у азбуку тек 1836. године.
Процеси стварања модерног књижевног језика тиме нису били завршени.
Вукови следбеници Ђуро Даничић, Стојан Новаковић, Љубомир Стојановић и други допринели су даљем развијању и богаћењу књижевног језика.
Писање на народном језику своју традицију има још од 12. века (Мирослављево јеванђеље, Повеља Кулина бана), од Душановог законика (14. век), дела дубровачке књижевности, па до Јована Рајића (Бој змаја с орлови) и Захарија Орфелина (песма Плач Сербии). Али у Вуковом делу је први пут филолошки програм, заснован на нормирању народног језика, остварен у потпуности.
Два су основна правца Вуковог рада:
А) реформа језика и правописа и
Б) сакупљање и објављивање народних умотворина.
Важније године:
1787. → 6. новембра у Тршићу рођен Вук Караџић.
1808. → Отвара се Велика школа у Београду (претеча данашњег Београдског универзитета).
1809. → Вук одлази на лечење у Пешту и тамо упознаје Саву Мркаља и Луку Милованова.
1813. →Одлази у Беч, упознаје Јернеја Копитара.
1814. → Уз сарадњу и стручну помоћ Луке Милованова, Вук објављује Писменицу сербскога језика писану Мркаљевом реформисаном азбуком. Била је ово прва штампана граматика српског језика; с њом Вук уводи народни језик у књижевност. Исте године штампа и Малу простонародну славеносербску пјеснарицу, прву штампану збирку српских народних песама.
1818. → Штампа Српски рјечник са граматиком. Дело је штампао реформисаном азбуком. Речник је имао преко 26000 речи. Углавном су то биле речи из његовог родног краја. На изради овог дела помогао му је Јернеј Копитар који преводи речи на немачки и латински језик.
ВИШЕ О ВУКОВОМ РЕЧНИКУ
ДИГИТАЛНО ИЗДАЊЕ РЕЧНИКА
1821. → Изашле су из штампе Српске народне приповијетке.
1823∕1824. → У Лајпцигу штампа три књиге Српских народних пјесама.
1833. → У Бечу излази четврта збирка епских песама.
1836. → Почиње да пише слово Х и штампа Српске народне пословице
1839. → Одустаје од ијекавског јотовања (дјевојка, тјерати - уместо ранијег ђевојка, ћерати)
1847. → Година незваничне победе Вукове реформе − штампана су четири значајна дела на народном језику:
Вук Стефановић Караџић − превод Новог завјета (религиозно дело)
Петар Петровић Његош − Горски вијенац (књижевноуметничко и филозофско религиозно дело)
Бранко Радичевић − Песме (уметничка поезија)
Ђуро Даничић − Рат за српски језик и правопис (научна расправа)
1850. → Бечки књижевни договор − споразум о јединственом језику будуће књижевности Срба и Хрвата. Иако ни код Срба, а поготову код Хрвата, договор није одмах остварен, он је поставио програм који ће се развијати у наредним деценијама.
1852. → Друго издање Српског рјечника (око 47000 речи), помогао му је Ђуро Даничић. Овај речник је синтеза целог Вуковог рада. У њему су заступљени сви правци Вукове делатности: филологија, етнологија, историја, народне умотворине.
У заједничкој држави, створеној1918. године, ствара се заједнички језик који се назива српскохрватски у Србији, хрватскосрпски и хрватски или српски у Хрватској. У тој држави Срби су почели да се служе и латиницом. Ипак, иако је том језику дијалекатска основа била иста, он никад није био идентичан код Срба и Хрвата.
Најозбиљнији покушај да се он усклади на обема странама учињен је Новосадским договором 1954. године. Тај договор, међутим, Хрвати нису никад заиста прихватили.
Распадом Југославије 1991. године распада се и заједнички језик: српски и хрватски постају засебни књижевни језици.
1852. → Друго издање Српског рјечника (око 47000 речи), помогао му је Ђуро Даничић. Овај речник је синтеза целог Вуковог рада. У њему су заступљени сви правци Вукове делатности: филологија, етнологија, историја, народне умотворине.
1864. → У Бечу умире Вук.
1868. → Званично прихваћена Вукова реформа језика и правописа.
1897. → Његов прах је донет у Београд и, уз највеће почасти, сахрањен у порти Саборне цркве, где је сахрањен и Доситеј Обрадовић.
Коначну реформу српске ћирилице извршио је Вук Караџић 1818. године. Вук је прихватио начело немачког лингвисте Јохана Аделунга “Пиши као што говориш” и избацио све сувишне знакове старе ћирилице. Већину слова је задржао, а увео је и нека нова. Захваљујући Вуку и његовим претходницима српаки језик има фонетско писмо.
Слово Ђ је унео према нацрту Лукијана Мушицког; Љ и Њ је добио спајањем Л и Н са “меким знаком” (Ь); Џ је узео из старих румунских ћириличних књига, а Ј из латинице; док је Ћ преузео из старих средњовековних споменика. Слово Х је унео у азбуку тек 1836. године.
Процеси стварања модерног књижевног језика тиме нису били завршени.
Вукови следбеници Ђуро Даничић, Стојан Новаковић, Љубомир Стојановић и други допринели су даљем развијању и богаћењу књижевног језика.
ИЗГОВОРИ, ДИЈАЛЕКТИ И НАРЕЧЈА СРПСКОГ ЈЕЗИКА
Говор наших предака није био на свим насељеним територијама исти, али су разлике биле незнатне и могли су се разумети.
У различитим областима су људи на свој начин мењали српски језик, прилагођавали га, стварали нове речи. Зато се сада говори у различитим крајевима Србије разликују, некад чак толико да неко ко дође са севера на југ Србије или обрнуто, готово да не зна значење великог броја речи. Као када је старословенски језик био први заједнички књижевни језик свих Словена, а онда се почео мењати. Данас, када су људи више упућени једни на друге, чини се да се разлике полако смањују, али ипак се задржава локални карактер говора. Језик је жив и непредвидив.
Српским језиком говоре Срби у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и у Хрватској. Иако сви говоре истим језиком, постоје разлике у говорима одређеног краја. Приметићемо да се и у Новом Саду и у Нишу говори истим језиком, али ћемо уочити и разлике које у њиховим говорима постоје. Ове говоре, који имају посебне особине, називамо дијалектима српског језика.
Уочићемо разлике према:
- изговору некадашњег гласа „јат“(Ѣ)
- граматичким особинама (да ли имају четири акцента, да ли имају свих седам падежа, како се граде глаголски облици и сл.).
ЕКАВСКИ И (И)ЈЕКАВСКИ ИЗГОВОР:
Према томе којим се гласовима заменио стари глас "јат" (Ѣ), у српском језику постоје три изговора:
1) екавски (млеко, дете),
2) ијекавски (млијеко, дијете),
3) икавски (млико, дите).
Екавски и (и)јекавски су књижевни изговори, а икавски изговор то није.
Кратком Е у екавском одговара ЈЕ у (и)јекавском, а дугом Е у екавском ИЈЕ уијекавском.
Према наведеним правилима, упоређивањем екавског и ијекавског изговора, имамо следећу ситуацију:
место : мјесто девојка : дјевојка дело : дјело (кратко Е)
век : вијек река : ријека свет : свијет (дуго Е)
У Србији су заступљени говори екавског и ијекавског изговора (икавски изговор се може чути на северу Војводине код Буњеваца).
Напомена:
Понекад се у (и)јекавском изговору јавља као правилно И према Е у екавском (цио, дио, вијавица, желио, волио, смијати се и сл.), што је последица позиције у којој се некадашњи глас „јат“ налазио у речи.
У различитим областима су људи на свој начин мењали српски језик, прилагођавали га, стварали нове речи. Зато се сада говори у различитим крајевима Србије разликују, некад чак толико да неко ко дође са севера на југ Србије или обрнуто, готово да не зна значење великог броја речи. Као када је старословенски језик био први заједнички књижевни језик свих Словена, а онда се почео мењати. Данас, када су људи више упућени једни на друге, чини се да се разлике полако смањују, али ипак се задржава локални карактер говора. Језик је жив и непредвидив.
Српским језиком говоре Срби у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и у Хрватској. Иако сви говоре истим језиком, постоје разлике у говорима одређеног краја. Приметићемо да се и у Новом Саду и у Нишу говори истим језиком, али ћемо уочити и разлике које у њиховим говорима постоје. Ове говоре, који имају посебне особине, називамо дијалектима српског језика.
Уочићемо разлике према:
- изговору некадашњег гласа „јат“(Ѣ)
- граматичким особинама (да ли имају четири акцента, да ли имају свих седам падежа, како се граде глаголски облици и сл.).
ЕКАВСКИ И (И)ЈЕКАВСКИ ИЗГОВОР:
Према томе којим се гласовима заменио стари глас "јат" (Ѣ), у српском језику постоје три изговора:
1) екавски (млеко, дете),
2) ијекавски (млијеко, дијете),
3) икавски (млико, дите).
Екавски и (и)јекавски су књижевни изговори, а икавски изговор то није.
Кратком Е у екавском одговара ЈЕ у (и)јекавском, а дугом Е у екавском ИЈЕ уијекавском.
Према наведеним правилима, упоређивањем екавског и ијекавског изговора, имамо следећу ситуацију:
место : мјесто девојка : дјевојка дело : дјело (кратко Е)
век : вијек река : ријека свет : свијет (дуго Е)
У Србији су заступљени говори екавског и ијекавског изговора (икавски изговор се може чути на северу Војводине код Буњеваца).
Напомена:
Понекад се у (и)јекавском изговору јавља као правилно И према Е у екавском (цио, дио, вијавица, желио, волио, смијати се и сл.), што је последица позиције у којој се некадашњи глас „јат“ налазио у речи.
Дијалекат је регионална варијанта једног језика, која се одликује специфичним скупом речи, граматичких правила, посебним изговором (акцентом). По томе се дијалекат, као народни говор, разликује од књижевног језика. Ове разлике у говору људи из истог народа настају због сметњи у комуникацији – географска удаљеност, политички фактори и сл.
Вук је за основу књижевног језика одабрао један дијалекат екавског и један дијалекат ијекавског изговора, а то значи да их је прогласио “правилним” говорима, према којима су настали граматика и правопис српског језика.
Екавски изговор:
1 – Призренско-тимочки (јужни и југоисточни део Србије)
2 – Косовско – ресавски (источни и централни део Србије)
3 – Шумадијско – војвођански (северни део Србије)
Ијекавски изговор:
4 – Зетско – јужносанџачки (црногорско приморје)
5 – Источнохерцеговачки (западни део Србије, Црна Гора)
Подвучени дијалекти су у основи српског књижевног језика (“правилни”, нормирани говори).
ДИЈАЛЕКТИ
ДИЈАЛЕКТИ
НАРЕЧЈА СРПСКОГ ЈЕЗИКА
Подела на НАРЕЧЈА на просторима Балкана (територија Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске) заснована је на облику упитно-односне заменице за ствари:
што / шта? - штокавско наречје
кај? - кајкавско наречје
ча? - чакавско наречје
Штокавско наречје је најраспрострањеније, односно њиме говори највише људи, и зато је Бечким договором 1850. године оно узето за наречје књижевног језика.
Да закључимо:
ОСНОВУ СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА ЧИНЕ ШУМАДИЈСКО-ВОЈВОЂАНСКИ И ИСТОЧНОХЕРЦЕГОВАЧКИ ДИЈАЛЕКАТ ЕКАВСКОГ И ИЈЕКАВСКОГ ИЗГОВОРА И ШТОКАВСКОГ НАРЕЧЈА. ЋИРИЛИЦА ЈЕ СЛУЖБЕНО ПИСМО, АЛИ СЕ У ПИСАЊУ РАВНОПРАВНО КОРИСТИ И ЛАТИНИЦА.
Подела на НАРЕЧЈА на просторима Балкана (територија Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске) заснована је на облику упитно-односне заменице за ствари:
што / шта? - штокавско наречје
кај? - кајкавско наречје
ча? - чакавско наречје
Штокавско наречје је најраспрострањеније, односно њиме говори највише људи, и зато је Бечким договором 1850. године оно узето за наречје књижевног језика.
Да закључимо:
ОСНОВУ СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА ЧИНЕ ШУМАДИЈСКО-ВОЈВОЂАНСКИ И ИСТОЧНОХЕРЦЕГОВАЧКИ ДИЈАЛЕКАТ ЕКАВСКОГ И ИЈЕКАВСКОГ ИЗГОВОРА И ШТОКАВСКОГ НАРЕЧЈА. ЋИРИЛИЦА ЈЕ СЛУЖБЕНО ПИСМО, АЛИ СЕ У ПИСАЊУ РАВНОПРАВНО КОРИСТИ И ЛАТИНИЦА.
Народни језик (дијалекти) |
Књижевни језик (нормирани језик) |
-користи се на ограниченој територији
-у незваничним приликама -у говору -неуједначен је и разнолик |
-користи се на целокупној територији
-у званичној је употреби -у говору и у писању -устаљен је, правилан (има нормативну граматику, речник, правопис) |
Jeзици националних мањина у Србији
У Републици Србији већинско становништво чине Срби, па је зато званични језик српски, а званично писмо ћирилица. На подручју АП Војводине и АП Косова и Метохије у складу са Уставом поред српског користе се и језици националних мањина:
мађарски, словачки, хрватски, румунски, русински, ромски и албански.
Национална мањина представља део припадника једне нације (народа) који не живи у својој матичној држави, већ у некој другој, заједно са другим нацијама. Тако у нашој држави живе многи припадници других народа (националне мањине). Најбројније националне мањине у Србији су Албанци, Мађари и Бошњаци, а поред њих, у Србији живе и Хрвати, Румуни, Словенци, Русини, Буњевци, Јевреји, Македонци, Бугари, Турци, Роми и многи други. Националне мањине уче српски језик као нематерњи, а у крајевима где живе у службеној су употреби њихови језици и писма (школе и администрација), имају радијске/телевизијске емисије и новине на свом језику.
мађарски, словачки, хрватски, румунски, русински, ромски и албански.
Национална мањина представља део припадника једне нације (народа) који не живи у својој матичној држави, већ у некој другој, заједно са другим нацијама. Тако у нашој држави живе многи припадници других народа (националне мањине). Најбројније националне мањине у Србији су Албанци, Мађари и Бошњаци, а поред њих, у Србији живе и Хрвати, Румуни, Словенци, Русини, Буњевци, Јевреји, Македонци, Бугари, Турци, Роми и многи други. Националне мањине уче српски језик као нематерњи, а у крајевима где живе у службеној су употреби њихови језици и писма (школе и администрација), имају радијске/телевизијске емисије и новине на свом језику.
Највећи број припадника различитих националних мањина живи у Војводини, док у осталом делу наше државе националне мањине живе у пограничним деловима са другим државама.
Бугари живе у деловима Србије који се граниче са Бугарском, а Македонци у оним деловима који су најближи Македонији. Македонско, бугарско и русинско писмо је ћирилица, а остале националне мањине користе латиницу.
Турски језик (и мађарски) је језик који не припада индоевропској породици језика. Сви остали језици националних мањина у нашој држави су индоевропског порекла. Турски језик се може чути у југозападним деловима Србије, према граници са Црном Гором и Косовом и Метохијом (Санџак).
Роми су народ који нема своју матичну државу, па зато овај језик можемо чути на читавој територији наше државе, јер Роми живе у свим крајевима. Ромски језик потиче из Индије и има много различитих дијалеката (варијанти).
Бошњачки језик је језик Бошњака којих највише има у деловима наше земље који се граниче са Босном и Херцеговином,
Албански језик најчешће чујемо на територији Косова и Метохије и у деловима Србије који се граниче са Косовом и Метохијом.
Бугари живе у деловима Србије који се граниче са Бугарском, а Македонци у оним деловима који су најближи Македонији. Македонско, бугарско и русинско писмо је ћирилица, а остале националне мањине користе латиницу.
Турски језик (и мађарски) је језик који не припада индоевропској породици језика. Сви остали језици националних мањина у нашој држави су индоевропског порекла. Турски језик се може чути у југозападним деловима Србије, према граници са Црном Гором и Косовом и Метохијом (Санџак).
Роми су народ који нема своју матичну државу, па зато овај језик можемо чути на читавој територији наше државе, јер Роми живе у свим крајевима. Ромски језик потиче из Индије и има много различитих дијалеката (варијанти).
Бошњачки језик је језик Бошњака којих највише има у деловима наше земље који се граниче са Босном и Херцеговином,
Албански језик најчешће чујемо на територији Косова и Метохије и у деловима Србије који се граниче са Косовом и Метохијом.
СЛУЖБЕНА УПОТРЕБА ЈЕЗИКА И ПИСМА У СРБИЈИ, званични документ
РЕЧНИЦИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
(srpskijezickiatelje)
Општи дескриптивни (нормативни) речници
Речници нових речи
Речници страних речи
Етимолошки речници
Речници синонима
Фразеолошки речници
Речници жаргона
Обратни речници
Фреквенцијски речници
Асоцијативни речници
Семантичко-деривациони речник
Састављено на основу:
http://www.scribd.com/doc/20881640/Predavanja-iz-leksikologije-Rajna-Dragicevic
- Речник српскохрватског књижевног и народног језика. (1959–). Београд: Српска академије наука и уметности. (Досад објављено 18 томова, до речи оцарити.)
- Речник српскохрватскога књижевног језика I–VI. (1967–1976). Нови Сад: Матица српска. (У прва два тома и Матица хрватска, из Загреба.)
- Речник српскога језика [једнотомни]. (2007, 2011). Нови Сад: Матица српска.
- Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I–XXIII. (1880–1976). Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti.
Речници нових речи
- Оташевић, Ђорђе. (2004). Велики речник нових и незабележених речи. Београд: Алма.
- Васић, Вера, Прћић, Твртко, Најгебауер, Гордана (2001). Du yu speak anglosrpski? Rečnik novijih anglicizama. Нови Сад: Змај.
- Ћирилов, Јован. (1991). Нови речник нових речи. Речи, изрази и значења преузетииз других језика или настали у српскохрватском језику после Другог светског рата. Београд: Бата.
- Клајн, Иван. (1992). Речник нових речи. Нови Сад: Матица српска.
Речници страних речи
- Клајн, Иван, Шипка, Милан. (12006…). Велики речник страних речи и израза. Нови Сад: Прометеј.
- Вујаклија, Милан. (1991). Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета. [И бројна друга, старија и новија издања.]
- Klaić, Bratoljub (1990). Rječnik stranih riječi. Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske. [И бројна друга, старија и новија издања.]
- Škaljić, Abdulah. (1966). Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo: Svjetlost.
Етимолошки речници
- Skok, Petar. (1971–1974). Etimologijski rjčenik hrvatskoga ili srpskoga jezika I–IV. Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti.
- Бјелетић, М., Влајић Поповић, Ј., Лома, А., Петровић, С. (2003–). Етимолошки речник српског језика. Београд: Српска академија наука и уметности. [Досад објављена 2 тома.]
Речници синонима
- Lalević, Miodrag. (11974, 22004). Sinonimi i srodne reči srpskohrvatskoga jezika. Beograd: Nolit.
- Ћосић, Павле и сарадници. (2008). Речник синонима. Београд: Корнет.
Фразеолошки речници
- Оташевић, Ђорђе. (2012). Фразеолошки речник српског језика. Нови Сад: Прометеј.
- Matešić, Josip. (1982). Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. Zagreb: Školska knjiga.
Речници жаргона
- Andrić, Dragoslav. (11976). Dvosmerni rečnik srpskog žargona i žargonu sličnih reči i izraza. [(22005). Београд: Zepter Book World.]
Обратни речници
- Николић, Мирослав. (2000). Обратни речник српскога језика. Нови Сад: Матица српска, Београд: Институт за српски језик САНУ, Палчић.
- (Matešić, Josip. (1965–1967). Ruckläufiges Wörterbuch des Serbokroatischen. Wiesbaden: Harrassowitz.)
Фреквенцијски речници
- Васић, Смиљка, Васић, Драгољуб. (2004). Фреквенцијски речник савременог српског језика : полазне основе новије српске прозе. Београд : Институт за педагошка истраживања.
- …
Асоцијативни речници
- Пипер, Предраг, Драгићевић, Рајна, Стефановић, Марија. (2005). Асоцијативни речниксрпскога језика. Београд: Београдска књига, Филолошки факултет, Службенилист.
Семантичко-деривациони речник
- Гортан Премк, Даринка, Васић, Вера, Недељков, Љиљана. (2003). Семантичко-деривациони речник. Свеска 1: Човек — делови тела. Нови Сад: Филозофски факултет.
- Гортан Премк, Даринка, Васић, Вера, Недељков, Љиљана. (2006). Семантичко-деривациони речник. Свеска 1: Човек — унутрашњи органи и ткива, психофизиолошка стања и радње, психофизичке особине, сродство. Нови Сад: Филозофски факултет.
Састављено на основу:
http://www.scribd.com/doc/20881640/Predavanja-iz-leksikologije-Rajna-Dragicevic