Милица Стојадиновић Српкиња
(1828–1878)
„Врдничка вила”, прва је наша модерна српска списатељица из епохе српског романтизма. За живота је била позната превасходно као песникиња и сакупљач народних умотворина. Најзначајније њено дело је дневник у три књиге под насловом У Фрушкој гори 1854. Дописивала се са ВукомКараџићем и његовом ћерком Мином. Идеали су јој били природа и борба за српство.
За време турског бомбрадовања Београда 1862. године, долазила је у Београд и одатле слала извештаје за Пештански дневник, и тако постала прва жена ратни извештач у Срба.
Дописивала се са Вуком и Мином Караџић, да би још већом брзином била заборављена, толико да је Љубомир Ненадовић описао њихов последњи сусрет на улици код Народног позоришта у Београду 1878, када је често виђана „једна висока, бледа и увела жена, која је посрћући и спотичући се ишла улицом праћена подсмехом уличне дечурлије“.
„Морам признати да сам био прилично збуњен кад она, утишаним гласом рече: ‘Дајдер ми четири гроша за ракију’“, записао је Ненадић, иначе, њена велика неостварена љубав. А у том тренутку имала је на себи прикачен брош који је добила од кнеза Михаила. Новац од продатог броша она никад није добила већ је новац стигао касније па је родбина исплатила њене дугове и сахранили је код цркве Светог Марка у Београду, граду који је за њу био појам слободе, али у којем је, изгледа, прекасно почела да живи.
„Ја сам своје песме почела певати још кад нисам знала ни писати друго до на плајваз пропис, и прва песма постала је баш при мотању конца“, писала је Вуку 1854. За њу је највећи песник био Гете, „евангелиста овог столећа“, затим, читала је Геснера, Хердера и Клопштока, Шилера и Бајрона, али и Јована Стерију Поповића, Николу Боројевића, Јована Суботића, Његоша, Бранка, Вука, Љубу Ненадовића, а са многима је била у преписци – Ђорђем Рајковићем, Јованом Хаџићем (Милошем Светићем), Вуковим противником, чиме је доказивала да не припада ни једној „књижевној партији“, затим са својим „песником од Авале“, Љубом Ненадовићем, и многим другима, али, нажалост, њихова писма нису сачувана. Била је пренумерант на многе књиге: Шилера, Његоша, Димитрија Аврамовића, Ђорђа Лазаревића, Вука.
Последњих десет година свој живота провела је у Београду, где је умрла 1878, потпуно заборављена и сиромашна.
ЈОШ НЕШТО...
Њен народ, једина њена љубав
„За приватни, свој, живот није знала. Као да се плашила да ће јој одузети време и заносе посвећене Србији, јунацима негдашњим и бојевима сутрашњим. [...]
О свом вољеном народу пише и Лудвигу Аугусту Франклу, песнику и свом бечком пријатељу: „Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, мада није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен тамом несреће, која још притискује понеки лепи део српскога народа...”
(Из текста Петра Милатовића у Политикином забавнику, број: 3077, 2011)
Присетите се оних ауторских лирских песама које говоре о песми и „певању“ (писању поезије), наведите њихове наслове и имена аутора. Издвојте теме о којима оне говоре, којој врсти лирских песама припадају?
Песницима (ствараоцима уопште) је важна њихова потреба да говоре о односу према сопственом делу.
Читали смо песме Бранка Радичевића и Јована Јовановића Змаја.
ПЕВАМ ПЕСМУ
Певам песму на коју ме
ово тамно облачито вече побуђује:
Звезде се крију
Небо је мутно,
Облаци с’ вију
По небу журно. Облаци страшни,
Ах, куда, куда?
Немојте небо
Наткрити свуда! У једном крају
Белога света
С надеждом блиста
Сад једна звезда. О, даље, даље
Од звезде оне,
Да ни облачак
На њу не клоне. Да њени зраци
У ноћи овој
Просипљу наду
Мајци тужећој. Која ј’ то мајка
Сви је ми знамо,
Јер њену тугу
Давно слушамо.
14. августа 1854.
Каква расположења и осећања песма изазива у вама?
О чему сте размишљали читајући песму?
Какав простор описује лирски субјект?
Где је његов поглед усмерен?
Коме се он обраћа?
Какво значење имају звезде у ноћном амбијенту?
Због чега се оне крију на хоризонту?
Шта би представљале звезде, а шта облаци?
Како су облаци приказани?
Размислите на који историјски догађај лирски субјект подсећа?
Како се мајка осећа размишљајући о томе?
Шта мислите, ко би била та свима позната „мајка тужећа”?
Песма почиње описом ноћи.
Поглед лирског субјекта усмерен је према ноћном небу. Но, то је небо пред олују. Сјај звезда скривају мутни облаци. Лирском субјекту изгледа да су се звезде уплашиле тамних облака и сакриле од њих. Већ у следећој строфи лирски субјект се директно обраћа облацима молећи их да не прекрију потпуно небо. У овом обраћању лирски субјект открива како доживљава облаке.
За њега су они страшни, чиме се он посредно идентификује са звездама, које их на исти начин доживљавају јер се скривају од њих. На тај начин песникиња облаке представља као моћне непријатеље који желе да помраче сјај звезда и заузму њихов простор. Драма која се дешава у природи у лирском субјекту евоцира историјску драму српског народа.
Посредно се алудира на Косовски бој и уопште на Србију, чију су средњовековну светлост и славу помрачили турски освајачи. Ова алузија је још јаче истакнута на крају песме, где песникиња помиње „мајку тужећу”. Најпознатија мајка у народној поезији је Мајка Југовића, чије је срце препукло од жалости због смрти синова. У лику Мајке Југовића посредно се крију све мајке чији су синови дали живот у одбрани домовине, од Косовског боја па до тренутка настанка песме.
ДА ЗАБЕЛЕЖИМО
