Војислав Илић: Свети СаваВојислав Илић (1860 - 1894)
Рођен је у Београду као син песника Јована Илића. Њихова кућа увек је била отворена за песнике и уметнике оног доба. Ту су се често састајали: Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Ненадовић, Лаза Костић, Лаза Лазаревић, Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Симо Матавуљ, Стеван Сремац, Алекса Шантић, Радоје Домановић, Бранислав Нушић... Због тога је кућа Илића названа "ковницом стихова". Бранислав Нушић је записао: Песничка кућа Илића била је осамдесетих година једини књижевни клуб у престоници. Кроз ту кућу, на којој су и дању и ноћу врата била отворена, прошло је неколико генерација књижевника. Мене је у кућу Илића увео Војислав, с којим сам још од 1880. године друговао, пошто смо се раније већ сретали радовима у појединим листовима. Улазак у песничку кућу Илића за мене је тада имао нарочиту драж. У машти шеснаестогодишњег младића, та кућа ми је изгледала као неки чаробни замак, или као недокучно гнездо где станује стари орао, а орлићи излећу у свет и враћају се с вечери на легало. Стари Јово Илић – „таткана” како су га звала деца, а крај њих и сви ми остали – био је тада још врло крепак старац.
Војислав Илић са мајком и братом
Војислав је био болешљив од детињства, те је након трећег разреда гимназије напустио школу. Касније самостално одлази на предавања у Велику школу, учествује у књижевном и политичком животу студентске омладине, иако није полагао испите. Тамо упознаје Ђуру Јакшића и касније се жени једном од његових кћери, Тијаном. Врло брзо му умиру и жена и деца, те се касније жени други пут. Са другом женом Зорком имао је једну ћерку, Светлану. Рано је научио руски језик и дела руских писаца читао је у изворном облику. Учествовао је као добровољац у српско-бугарском рату. Био је отпуштен из службе као политички противник режима, а годину дана пред смрт радио је као писар конзулата у Приштини, где му је претпостављени био Бранислав Нушић. Поживео је свега 34 године, али је оставио много тога иза себе. Још као школарац писао је песме. Илићеве описне песме су исечци из сеоске стварности. Нарочито је познат по својим описним песмама у којима слика два годишња доба-јесен и зиму. У 5. разреду смо читали његову дескриптивну песму „Зимско јутро“. Природа у његовој поезији не живи самосталним животом, она је пре свега позадина на којој се одигравају призори из живота. Његова дескриптивна поезија је само део његовог стваралачког опуса. Његово дело треба посматрати као комплексну целину која се састоји од низа различитих мотива и идеја. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892). Биле су запажене у оно време због новина у њима: богатства слика и музике, али и језичког богатства. Војислав Илић био је узор многим нашим песницима, а његов утицај на друге песнике представља својеврсну књижевну школу названу "војиславизам". Многе његове песме су објављене у разним часописима, неке су остале само у његовим белешкама. Имао је и неколико прозних покушаја, али је првенствено био песник.
ТЕМА: долазак младог Растка Немањића у светогорски манастир
ИДЕЈА: песникова жеља да овековечи животну одлуку младог Растка и да покаже да ни време не може нарушити значај Савиног дела
ПОРУКЕ: Увек се треба сетити Светог Саве и његове духовне задужбине, која живи у српском народу.
Кључни стихови:„Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру, / и сад ево светлост тражим у скромноме манастиру” представљају јасну поруку: небеско је важније од земаљског.
Ко је ноћни посетилац на капији светогорског манастира? Ноћни посетилац је Растко који бежи са очевог двора и стиже у манастир.
Песник песму започиње питањем:
- Ко удара тако позно у дубини ноћног мира На капији затвореној светогорског манастира?
Овим питањем песник изазива знатижељу читаоца. На вратима се појављује тајанствени непозвани гост у глуво доба ноћи. Врата су затворена, али се њему жури да уђе кроз њих. Обраћајући се манастирским оцима он вапи да му отворе капије једног новог и другачијег живота. Његово тело је клонуло, ноге су уморне али душа тражи светлост. (контраст)
Какву светлост тражи незнанац?
Он тражи СВЕТЛОСТ- као сазнање о Богу и човеку. Светлост као извор племенитости и доброте, новог духовног живота, у коме ће духовно и небеско бити изнад земаљског, материјалног и пролазног. То он хоће и зато је иза себе оставио богатство славу и све што је пролазно. Уместо свега тога, он се опредељује за скромност, самоћу, мир, молитве Богу, доброту, истину јер само је то светлост, али она унутрашња и духовна.
Сусрет настојника (старешине) манастира и незнанца
Старешина манастира се појављије са свећом у руци. Отвара капију. Она је зашкрипала и у том тренутку сова је полетела хукнувши у ноћ. Њено оглашавање изазива језу. Сова која оличава смрт наговештава да је незнанац покопао претходни живот и определио се за нови. Старешина с пуно љубави прима незнанца љубећи га у чело.
контраст (светло-тама) ономатопеја (хукну, шкрипа) симбол (свећа, сова)
Како изгледа незнанац?
Још је дете, бос је, има високо и бледо чело, има густу косу, делује безазлено, изгледа мудро и узвишено.(портрет)
Прошли су векови а то дете још живи
У трећој строфи нема слике. уместо тога само мисао о томе како време пролази а то дете што је једне ноћи закуцало на врата манастира, још живи и у народу траје. У задњем стиху нам песник даје одговор ко је био незнанац на капији манастира. То је Растко, син Немањин, Свети Сава.
ВЕРСИФИКАЦИЈА
Песма има 26 стихова, распоређених у три строфе (целине). Последња строфа има само 4 стиха.
Рима: женска
Стих: шеснаестерац – дуги стих од шеснаест слогова. Један стих има по шест стопа или шест акценатских целина. Такав стих зове се ХЕКСАМЕТАР. Потиче из старе грчке књижевности и њиме су испевана чувена Хомерова дела „Илијада” и „Одисеја”. Војислав Илић га је увео у српску поезију јер је посебно ценио и волео дела античке књижевности.
Пронађи у песми примере за нарацију и дескрипцију.
Пронађи и обележи (или препиши у свеску): -епитете -персонификацију -градацију -ономатопеју -метафору -поређење -контраст (поређење по супротности)
Размислите:
"Јер ако човек и сва блага стече, а изгуби душу - каква корист?" (цитат из Библије)