ОБРЕДНЕ НАРОДНЕ ЛИРСКЕ ПЕСМЕ

Обредне песме су део нашег народног блага, део лирских народних песама, према Вуку, женских. Поред митолошких, обредне песме спадају у најстарије наше народне песме.  Садржај обредних песама везан је за магијска веровања и старе светковине. Тема обредних песама јесу природне промене у току године (рађање, зрење, старење и умирање у природи). Често су ове песме уско повезане са обележавањем црквених празника (Божић, Ускрс, Лазарева субота…)
Обредне лирске народне песме најлакше је везати за поједина годишња доба па се често зову и календарским обредним песмама.
​

Зимске обредне песме
→ КОЛЕДАРСКЕ ПЕСМЕ – Вук Караџић је у свом речнику записао да су коледари момци који су уочи Божића (6. јануар) ишли од куће до куће, играјући и певајући божићне песме. На тај начин би пожелели укућанима здравље и успешну годину. Певале су се од 22. 12. до 7. 1. Веровање казује да се на тај начин помагало младом Сунцу да победи мрак. Сунце је представљено као млади ратник на коњу који се враћа из боја и носи светлост и радост. – ВОЈЕВАО БЕЛИ ВИДЕ
​

​Реч КОЛЕДА, према мишљењу неких проучавалаца језика, потиче од латинске речи calendae кoja je преузета од романских народа који су пре Словена заузимали јужни део Европе. Према другим проучаваоцима језика – од речи коло, које симболизује круг.

​БОЖИЋНЕ ПЕСМЕ
(божићне песме ) – везују се за новогодишње и божићне празнике и певају се у кругу породице, уз разне обреде који славе рађање Сунца или младог Бога (Божића).
​

​
​Божић штапом бата:
носи сува злата
од врата до врата.
На чија ће врата
Дат’ благослов, злата?
На наша ће врата просут шаку злата.

БОГОЈАВЉЕНСКЕ ПЕСМЕ (или водичарске) – Певале су се о Богојављењу, 19. јануара. Верује се да се ноћу, уочи Богојављења, отвара небо и појављује се Бог који оном ко га угледа испуњава сваку жељу. Постоји обичај да се у воду посуту житом ставља босиљак или друго биље. Таква вода је лековита.
​

ПРОЛЕЋНЕ ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ

Пролећне обредне песме
​
→ ЂУРЂЕВСКЕ ПЕСМЕ – везане су за Ђурђевдан (6. мај). Њима се слави долазак пролећа. Свети Ђорђе је представник пролећа, топи снег и лед и захваљујући њему, обнавља се животињски и биљни свет. Са собом носи весеље и здравље људима. (Мајски празник: Ђурђевдан )

​„На Ђурђевдан ујутру, прије сунца, почињу се први пут купати. Мушкарци се понајвише купају у потоку, а жене и дјевојке донесу увече кући омаје (тј. воде с кола воденичкога, да се од њих свако зло и неваљалштина отресе и отпадне, као омаја од кола) и метну у њу свакојака биља, а особито селена, те преноћи, па се ујутру њом купају у градини код селена и код осталог цвијећа. Прије Ђурђева дне не ваља селена брати или мирисати, а на Ђурђевдан свако узме по један стручак те омирише и задјене за појас, или (дјевојке и младе) за ђердан. Гдјекоји се на Ђурђевдан љуљају о дријену, да би били здрави као дријен. А гдјекоји се ваљају по зеленој шеници”.
(Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник, одломак)

​ЛАЗАРИЧКЕ ПЕСМЕ – славе пролеће. Везане су за Лазареву суботу или Врбицу или Цвети. Девојке су у колу, док је једна Лазар. Све су девојке окићене биљкама и пешкирима. (Лазарице )
​

Соко лети високо,
крило држи широко,
под крилом му девојка.
Невестице, росице,
капни војну на лице –
да се војно пробуди,
да ти лице пољуби.

„Цвети су у недељу испред Ускрса, припадају кругу пролећних обичаја. То је дан празновања пробуђене природе. У суботу уочи Цвети, која се назива и Цветна субота, Лазарева субота, Врбица (по градовима), деца се такмиче ко ће највише набрати разноврсног цвећа. Она највише беру красуљак да би била красна, дреновину да би била јака, љубичицу да би била љубазна и врбове гранчице да би била напредна. Убрано цвеће и биље се не уноси под кров куће већ се држи у дворишту, у посуди с водом. Изјутра се деца грабе ко ће први да устане, умије се и искити цвећем”.
„Српски митолошки речник”

​ЛЕТЊЕ ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ
→ КРАЉИЧКЕ ПЕСМЕ
 
(или спасовске) – везују се за празник Тројице или Духове, седам недеља после Ускрса. Наликују драмском комаду јер учествују краљица, краљ, барјактар и дворкиња. Карактеристично за њих је да су увек испеване у шестерцу.

Бацала девојка
за облак јабуку.
Застала јабука
горе за облаком.
Братила девојка
све редом облаке:
„Облаци, облаци,
драга браћо моја,
вратите ми натраг
злаћану јабуку!”
​

ИВАЊСКЕ ПЕСМЕ - везују се за 24. јун, односно, 7. јул и посвећене су Светом Јовану Крститељу. Млади на овај празник пале ватру, котрљају точак и плету венчиће од цвећа, а то све симболизује сунце у пуном сјају. Чест је и обичај који се зове Ивањски кресови – прескакање ватре уз игру и песму.
„Ноћу уочи Ивањдана бере се ивањско цвеће. Од њега се вију венци и стављају по стреси испред куће или по плоту. Девојке, берући цвеће, певају, а жене благосиљају чељад, стоку, усеве и сваки домаћи напредак. Постоји, вероватно мишљење, да је ивањски венац симбол Сунца… У народу се верује да овога дана сунце на небу трипут застане или заигра од страха пред Богом… У Србији доскора се готово обавезно купало на Ивањдан у рекама да би се опрале болести и свако зло те их река однела; у њу су се бацали ивањско биље и венци. По народу, од тог дана сунце се враћа од севера на југ, почиње да кулминира све ниже и ниже и дани да краћају; људи пале ватре да му појачају снагу, купају се да би се озарили његовом снагом, употребљавају биље и венце да би одржали здравље”.
„Српски митолошки речник”

​Изузетак су ДОДОЛСКЕ ПЕСМЕ које се певају само у време суша. Девојке су додоле и дозивају кишу. Стилско обележје ових песама су осмерци, а обавезан је стих који се понавља, такозвани припев, који је у седмерцу. Вук Караџић је у свом Речнику писао о овој појави:

„Неколико дјевојака, кад је суша, иду по селу од куће до куће, те пјевају и слуте да удари киша. Једна се дјевојка свуче до кошуље са свијем, па се онако гола увеже и обложи различном травом и цвијећем тако, да се нигдје не види ни мало, и то се зове додола (начинила се као додола – реку дјевојци, или жени, која се много накитила по глави): па онда зађу од куће до куће. Кад дођу пред кућу, онда додола игра сама, а оне друге дјевојке стану у ред и пјевају различне пјесме; потом домаћица или друго какво чељаде узме пун котао или кабао воде, те излије на додолу, а она једнако игра и окреће се. У додолскијем се пјесмама припијева на крају уза сваку врсту: ој додоле, додоле!“ 

Постоји више објашњења како је реч ДОДОЛА настала:
1. од литванског глагола дундéтi што значи грмети.
2. од речи Додол – некадашњи бог влаге и растиња.
3. од припева (рефрена) „ој додо, ој додоле”.

​​Обичај призивања кише напуштен је  половином XIX века доласком Турака на Балкан. Развијањем друштва у XX  веку, као и масовним миграцијама  људи из села у градове, обред је готово ишчезао.

ОПЕТ КАД ИГРА ДОДОЛА

Наша дода Бога моли,
Ој додо, ој додо ле!
Да удари росна киша,
Ој додо, ој додо ле!
Да покисну сви орачи,
Ој додо, ој додо ле!
Сви орачи и копачи,
Ој додо, ој додо ле!
И по кући пословачи,
Ој додо, ој додо ле!

​Разликуј ОБИЧАЈЕ и ОБРЕДЕ!!!

​Ове песме имају ПРИПЕВ (врста рефрена).

​СИНКРЕТИЗАМ - јединство речи, музике и игре.