Алекса Шантић
|
Жетва
(Надежда Петровић) На овој слици јој је врло блиска Ван Гогова визионарска чежња и његов генијални дар да од пар боја направи и саопшти идеју. Комбинацијом жуте, плаве, зелене платно као да исијава невероватном енергијом. Сунце као да заиста пржи, а небо у том жару бива још сјајније и „јаче“ плаво. Надежда прва подстиче аутономију боја. Смели потези „вангоговске“ четке и још смелији ход ка експресији нису јој непознати. На овој слици боје су „светлост“! Јасне, чисте, без мешања на палети. Оне стоје врло смело,једна до друге као у спектру. Једна „титрава“ жута светлост ,садржитељ је и главни мотив слике. Овде широка четка брише линију , губи се форма и утапа се у платно без облика али врло упечатљиво дочарава атмосферу летњег дана. |
|
О, класје моје
|
|
О класје моје испод голих брда,
|
ДА ЗАБЕЛЕЖИМО
О, КЛАСЈЕ МОЈЕ
Алекса Шантић
(1868. - 1924)
-песник, приповедач, драмски писац
Песма је написана 1910. године после анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске (1908)
Књижевни род: лирика
Књижевна врста: социјална песма
Социјална песма: песник исказује свој став према стању у друштву, друштвеним појавама и своје реаговање на те појаве...
Тема: тежак живот сељака под аустроугарском владавином
ЕМОЦИЈЕ: љубав, забринутост, тегоба
Мотиви: класје, црни хлеб, крв, сузе, гладне птице
Строфа: катрен (строфа од четири стиха)
Рима: обгрљена (римују се 1. и 4, 2. и 3. стих)
Апострофа: о, класје моје, мој црни хљебе
Апострофа: обраћање неживом као да је живо, увек у вокативу
Метафоре: гладне птице, мутни облак притиска ми чело Метафора: скраћено поређење, има пренесено значење. Заснива се на заједничкој особини двају предмета, али се истиче предмет који се пореди.
Поређење (компарација): И сноп до снопа као злато пане,
Поређење (компарација): два појма се пореде по сличности
Симбол: јарам = ропство
Симбол: материјална ознака за неки апстрактни појам
ИДЕЈА: искрени родољуб пату свог народа доживљава као своју личну патњу
Ђура Јакшић
Ђура Јакшић
(1832 – 1878)
био је један од наших највећих романтичара. Приповедач, сликар, песник и драмски писац иза себе је оставио 40 приповедака, три драме у стиху (од којих је најуспелија „Јелисавета, књегиња црногорска“), као и низ песама чији стихови представљају класичну ризницу српске поезије. Најпознатија сликарска дела су му „Ноћна стража“, „Девојка у плавом“ и „Цар Лазар“. Дуго је радио као сеоски учитељ и гимназијски наставник цртања. Занимљив је податак да је отац Ђуру три пута уписивао у трговачку школу из које је Ђура упорно три пута бежао, да би на крају уписао и завршио гимназију.
Остатак биографије можете пронаћи у уџбеницима, а ми ћемо вам овде открити духовите ситнице које нећете наћи у званичним списима.
* * *
Ђура Јакшић је често проводио време на Сави испред гостионице Гашпара кафеџије (ког помиње и у својим приповеткама). Једном приликом га неки познаник тамо срете и упита:
– Шта радите, господине Ђуро?
– Ето, угађам, па никако да угодим. – одговори Ђура.
– А шта то угађате?
– Још по ручку сишао сам овамо да се сунчам и пијем бело вино са киселом водом, али никако да угодим да истовремено попијем и вино и воду, па да идем. Претекне ми вина – ја наручим воду. После ми претекне воде – ја наручим вина. Тако неколико пута и ево, још нисам угодио!
* * *
Приликом једног путовања сврати Ђура Јакшић у једну крчму и шаљиво упита крчмара да ли би му дао вечеру, с тим да му Ђура напише песмицу која ће му се свидети. У случају да се крчмару песмица не свиди, Ђура ће му платити вечеру готовином. Крчмар је пристао, а када се Ђура добро најео, почео је да рецитује песмице једну за другом. Међутим, крчмару се ниједна песмица није свидела. Најзад је Ђура одрецитовао:
„Еј, кесо моја са много динара,
Изиђи из џепа, исплати крчмара!“
– Е, то ми се свиђа, то чекам! – рече крчмар.
– Е, вала, и ја једва дочеках! – рече Ђура и оде.
* * *
Један учитељ донео је Ђури Јакшићу гомилу својих песама да их погледа и каже своје мишљење. Ђура је брзо прочитао песме, али је био изненађен великим бројем песама које му је колега донео, па га је упитао како је могао толико да их напише.
– Не знам ни сам како сам то написао, – одговара учитељ – мало више сам попио, па ми дошло лепо у души, осетио сам неко божанско надахнуће, па све то ставио на папир… Горим од нестрпљења да чујем ваше цењено мишљење.
– Драги пријатељу, моје мишљење је, бар што се тиче ваше поезије, да се одмах упишете у трезвењаке.
Вече
Као златне токе, крвљу покапане,
Доле пада сунце за гору, за гране.
И све немо ћути, не миче се ништа,
Та најбољи витез паде са бојишта!
У срцу се живот застрашеном таји,
Само ветар хуји... То су уздисаји...
А славуји тихо уз песмицу жале,
Не би ли им хладне стене заплакале.
Немо поток бежи — ко зна куда тежи!
Можда гробу своме — мору хлађаноме?
Све у мртвом сану мрка поноћ нађе;
Све је изумрло. Сад месец изађе...
Смртно бледа лица, горе небу лети:
Погинули витез ено се посвети!...
ДА ЗАБЕЛЕЖИМО
