ИСИДОРА СЕКУЛИЋ
била је српски прозни писац, романописац, есејист, полиглот, ликовни критичар и академик. Рођена је у Мошорину 16. фебруара 1877. године, а умрла у Београду 5. априла 1958. године.
Прва је жена чланица Српске академије наука и уметности.
Рођена је у Мошорину, селу у Војводини. Детињство је провела у Руми, Земуну и Новом Саду. Била је ћерка Љубице и Данила. Отац Данило био је општински бележник.
Исидору је крстио поп Зоља, брат Ђуре Даничића. Кум на крштењу био је др Милан Ђорђевић тадашњи уредник новосадске „Заставе“. У Новом Саду је похађала „Вишу девојачку школу“. У Сомбору се школовала на „Српској препарандији“.
„У школској торбици, долазећи кући, налазила сам поруке подсмех, своје карикатуре, и све се сводило на то да забијам нос у књигу и да се правим важна. Ја нисам забијала нос у књигу, али су ми они око мене придавали важност коју сама себи нисам давала. Напротив, увлачила сам се у себе и бежала у последње редове, у најтамније углове. Осећала сам да сметам, да изазивам својом жељом за знањем“,
Исидора Секулић је овако описала своје детињство. Са четрнаест година, захваљујући оцу који се сам бринуо за децу, јер је остао рано без жене, а и без једног мушког детета, већ је знала пет светских језика и била далеко изнад својих вршњака по знању. Осим књижевности добро је познавала природне науке и филозофију. Дипломирала је на Педагошкој школи у Будимпешти, математику и природне науке, 1892. године.
У Будимпешту на школовање послао ју је отац, који је тада био уважени градски капетан.
Године 1900. задесиле су је опет породичне трагедије: исте године умире јој отац, а затим брат Димитрије. Сахрањени су на земунском православном гробљу. На гробљу је проводила доста времена, виђали су је како сатима остаје тамо. Упознала је гробара Николу који јој је причао о животима људи који су сахрањени на земунском гробљу. Она је све Николине приче бележила у црну свеску, коју је носила са собом сваки пут када би ишла на гробље. Тако је настало Исидорино велико дело „Хроника паланачког гробља“.
|
|
|
Спомен-соба српске књижевнице Исидоре Секулић у Универзитетској библиотеци "Светозар Марковић" отворена је за посетиоце сваког радног дана од осам до 15 сати, а улаз је бесплатан.
Поред намештаја, у спомен-соби је и Исидорина библиотека, лични предмети и рукописи.
Поред намештаја, у спомен-соби је и Исидорина библиотека, лични предмети и рукописи.
Године 1922. је докторирала у Немачкој. Радила је као учитељ математике у Панчеву, Шапцу, Скопљу и Београду. Због њених учесталих здравствених проблема (она је патила од туберкулозе), често је била на боловању. У Норвешкој се удала за пољског лекара Емила Стремицког, који је умро убрзо након склапања њиховог брака (1914. године).
Исидора се никада више није удавала и није имала деце. Болест је рано однела све чланове њене породице и оставила је потпуно саму да се бори са учесталим мигренама и слабим здрављем. Све ове породичне трагедије дубоко су утицале на њену личност и стваралаштво и обликовале је као усамљену и затворену жену.
БУРЕ
Прву збирку приповедака Сапутници, која наликује на приповедну врсту исповедног дневника Исидора Секулић објављује 1913. године. Приповетка Буре, која је написана у првом лицу је први део од пет делова из ове збирке. У њој је насликана девојчица која живи у свом свету, старом бурету у коме руши географске границе и машта, а када се то буре уништи схвата шта је смрт и уочава пролазност живота, јер "има неко проклетство да ништа вољено не може остати".
Приповетка Буре почиње сликом веома радознале и маштовите девојчице, која је заробљена у свом свету. Њено слободно време нису могли да попуне школски задаци, књиге природних наука и лексикони, лутке и мали брат. Зато је желела да има своје скривено место у коме ће само она одређивати правила понашања. Она је изабрала старо шупљикаво и сасушено буре, пуно корова, гљивица, мрава и гуштера, од кога се плашила, али није одустала. Док су се деца играла напољу она је направила од бурета свој дворац у којем је бујала фантазија. У њему је сањала своје снове и уживала у сунцу и светлости. Сањала је о великим морима, о пределима где сунчани зраци у тешким дебелим витицама падају на земљу, о страшној студи и глечерима. Уживала је у друштву ситних инсеката, бубица, цврчака, лептира о којима је бринула, а највише је волела птичицу која је сваког јутра слетала на дашчицу крова, а напустила је када је порасла и пронашла друго друштво.
У том трулом бурету девојчица је научила да воли оно што не види, оно што нема, и оно што мора да прође. Једне септембарске ноћи дигла се страховита олуја, која је уништила буре. Отац девојчице је говорио да се буре не може поправити, а девојчица је "вриштала и дрхтала с оним болесним очајањем сирочета које комшијске матере љуби и у бурету летује". Ово место, заједно са кућом и двориштем, продато је. И Исидора Секулић каже: "Да ми је да га купим, да га узидам у кулу, да кулу забравим са девет кључева, да се могу зазидати трагови мртвих дана."
НЕПОЗНАТЕ РЕЧИ
ртењача – мравињак
презати – упрезати
кутић – угао, ћошак; заклоњено, тајанствено место
лексикон – речник; књига у којој су објашњени разни појмови;енциклопедија физиономија – изглед, лик
галија – старински брод на весла и једра; средњовековна ратна лађа
каца – врста дрвеног бурета које је уже при врху, а шире при дну и има отвор са горње стране
иставити – (од: из- + ставити), извадити
репув – чичак
резбарија – уметничка слика или шара, урезана у дрвету, камену
фантазија – замишљање, машта
тараба – дрвена ограда
робинзонијада – врста авантуристичког романа инспирисаног доживљајима Робинсона Крусоа
коралска – која се састоји од корала (светлоцрвеног или белог камена, насталог од скелета морских животиња)
котарица – корпица исплетена од прућа
симбол – знак
Разговор о делу
* Колико ти је блиско понашање девојчице из приче Исидоре Секулић?
Упореди своје и њено искуство у осамљивању.
* Објасни због чега се она осамљује.
* Како она гради свој свет? Опиши како од бурета настаје колиба.
** Присети се садржаја романа Робинсон Крусо. Шта значи реч робинзонијада? Због чега је девојчицина авантура доведена у везу са чувеним Дефоовим јунаком? ** Запази шта све чини њен свет. Шта она ради? О чему размишља?
** Како доживљава живи свет и природу и како се према њима односи? Шта нарочито заокупља њену пажњу? Према чему је осећала највећу љубав?
*** Шта закључујеш на крају о лику девојчице? Потруди се да наведеш њене главне особине и да их поткрепиш примерима из текста.
*** Процени вредност приповедања у првом лицу. Замисли да је приповетка исприповедана у трећем лицу. Колико би то утицало на твој доживљај девојчициног света? У чему би се састојала разлика?
* Поново прочитај текст, с оловком у руци. Обележи делове текста који су ти се нарочито допали. Објасни свој избор.
** Издвој реченице које су, по твом мишљењу, посебно значајне за унутарњи портрет девојчице. Закључи у чему се највише препознаје њена осетљивост и покушај да наслутиш који делови текста наговештавају њен будући позив писца.
*** Проучи стил и језик Исидоре Секулић. Истражи језичка и стилска средства (стилске фигуре) у овом тексту и образложи њихову улогу у дочаравању девојчициног света. Посебну пажњу посвети поређењима: истражи њихову сликовитост и поетичност; проучи у каквој су вези са интимним светом девојчице, са њеним субјективним виђењем и осећањима.
О псеудониму...
Приповетка „Буре” је први од пет делова прозне збирке Сапутници, објављене 1913. године.
Хрватски књижевни критичар Антун Густав Матош забележио је 1912. године у загребачком Савременику, где је објављен први прозни рад Исидоре Секулић „Буре”, следеће речи:
„У последње вријеме има много новости код Срба и Хрвата, али како их има мало, врло мало литерарних, прочитавши у овом листу ’Буре’, помислих: – За том тобожњом Исидором Секулић крије се јамачно мушкарац рафиниране осјећајности што нас мистифицира женским псеудонимом, јер данас нема жене што би могла написати... ’Телом својим сам осећала падање вечери.’ ’Тица, светла као распрснута звезда.’ ’Лептир, шарен као да је кроз дугу пролетео [...]’ ’Сива мелодија ћутања и тишине.’ (Која музика!)”
У историјском развоју књижевности дешавало се да жене објављују своја дела под мушким псеудонимом: тако је, на пример, Џорџ Елиот псеудоним енглеске списатељице Мери Ен Еванс (чувен је њен роман „Воденица на Флоси”). Узимање мушког имена у то време значило је и потребу књижевница да се њихово дело схвати „озбиљно”. Како разумеш обрнуту ситуацију коју критичар претпоставља у вези са прозом Исидоре Секулић: да се иза женског псеудонима крије мушкарац? „Наслови, и садржаји, у тој књизи су: самоћа, чежња, главобоља, круг, мучење, питања – увек питања, и увек стављање под питања ствари у себи, око себе. А све то заједно се зове и значи: Сапутници. И, тачно ће се догодити да, на пример, последњи прозни рад Исидоре Секулић буде кроника ’Деца’ и да то само у једном ширем казивању буде исти свет као, у већ поменутој, првој новели ’Буре’. [...]
Тема детињства пратиће Исидору Секулић и у њеним есејима, записима – у честим приликама кад буде залазила у корен карактера и судбине какве личности.”
Живорад Стојковић
Ерудиција, рафинирана осећајност, изграђен стил – главне су особине Исидоре Секулић као писца. Откриј значење тих речи и напиши их.
Напиши састав под насловом Моје тајно скровиште или Мој кутак.
ДА ЗАБЕЛЕЖИМО
