Иво Андрић
Андрић својим делом покушава да докучи смисао живота и постојања.
У делима постоје теме којима се враћао целог живота:
-мостови (симбол спајања, незаустављивост пред препрекама...)
-"Аска и вук" (улога и снага уметности у човековом животу)
-"Јелена, жена које нема" (потрага и чежња за љубављу и лепотом)
Јелена, жена које нема
"У сваком мом књижевном делу има понешто лично, помало и биографско. На свакој књизи која значи добро уметничко дело могло би се записати: отето од живота, мога и вашега".
Иво Андрић
Ово Андрићево дело можемо посматрати као "виртуелну реалност".
Андрићева исповест о имагинарној жени саткана је од три дела:
-Од самог почетка,
-На путовању и
-До дана данашњег,
чији је први део настао 1934, други и трећи објављени су 1958, 1959. и 1961, док поента додата у завршној верзији приповетке потиче из 1962. године.
Фигуративно, ово сновиђење могли бисмо упоредити са елементима дана у којем би први део представљао јутро, други - подне, а трећи вече.
Могуће је и поређење са годишњим добима: пролеће, лето и јесен, односно, младост, зрело доба и старост.
Иако је сврстана у приповетке, Андрићева Јелена, жена које нема противи се основној карактеристици епског дела - не да се препричати, тј. - нема фабулу. Она је као леп сан који упркос силном труду никако не можете описати. Јер, чим напишете неколико реченица, видите и осећате да то није то.
Андрић, у првом лицу једнине, прича да своју Јелену најчешће виђа од пролећа до јесени, док седи у соби крај отвореног прозора, на путовањима, на празном седишту купеа, у предсобљу међу стварима, на улици. За ту визију неопходне су посебне околности, у Андрићевом случају то је пригушена светлост:
- Кад сам ушао у предсобље, владао је у њему већ полумрак са којим се немоћно борио једини прозор, још црвен од вечерњег неба. На поду је лежао мој пртљаг већ спремљен за пут. Међу коферима са главом на највећем од њих, са лицем окренутим ка земљи, лежала је Јелена.
Међутим, чим се укључи светлост, јава избрише имагинацију и "привиђење" нестаје. (Андрић каже да не воли ову реч "привиђење" јер је за њега то највећа стварност, али користи ту реч због оних којим прича).
-Претрнуо сам и у истом тренутку несвесно посегнуо за прекидачем поред врата. Планула је бела светлост и тренутно угасивши црвен прозор обасјала предсобље и све што је у њему. На поду су лежали кофери, два мала и један велики, и по њима попреко бачена моја планинска пелерина од тамнозеленог сукна.
Јелена је измаштано биће које даје смисао приповедачевом животу. Он је у првом одељку „Од самог почетка" виђа неочекивано, али врло често. У другом - На путовањима, сусреће је само у овим приликама, па је то један од разлога што воли путовања.
-Последње моје виђење са њом ( чудно и незаборавно) било је, истина на једном путовању.
Андрић прича да се то десило у Цариграду, у продавници крзна:
-Преда мном се просу девичански , обасјан предео и у њему, велик и издужен Јеленин лик у ходу. Није била нага, али одевена, као заниханом мрежом, само пределом кроз који се кретала: таласима, трепутавом светлошћу сунца и воде, младим лишћем. У том тренутку угледао сам је, као никад, у свој њеној величини и лепоти... Од тог дана више се није јавила никад.
За песника је то знак да улази у доба када смо, како народ каже, једном ногом у гробу. Нестанак Јелене за Андрића је наговештај краја пута у овом животу на овој планети.
-Жив сам, али у свету поремећених односа и димензија, без мере и видела. И Јелена је присутна, али само утолико што знам да негде пружа руку којом нешто хоће да ми дода.
Лирски субјект, као сав нормалан свет, тешко се мири са својим нестанком на овој планети. Нестанак Јелене наговештава крај и песник очајнички жели да је поново сретне. (Приповетка је објављена први пут 1962. - 13. година пре његове смрти).
Једном на игранци, у лицу непознате жене угледао је Јелену, али од силне гужве не успева да јој приђе ближе, и она се губи у маси.
Други пут, слична ситуација понавља се на стадиону. И он из тог разлога све чешће посећује таква места. Једанпут је чак почео разговор с Јеленом, али од галаме није могао разабрати њене речи. Напокон схвата да је нема.
-Будим се у свету свога садашњег живота, значи: у свету без Јелене. Живим са људима, крећем се међу предметима, али њу не може ништа више да дозове... Могло би се рећи да сам увек живео од сећања на једно привиђење, а сада живим од успомена на та своја сећања.
Али, он се не предаје - очекује њено писмо. Опседнут том мишљу, презао се на изговорену реч "писмо".
-Никад неће писати? Не постоји? ... Добро, неће и не може писати. Никад. Али кад би сутра освануло њено писмо са поруком....
И то се десило док је шетао, пред њим је искрсла бела хартија пуна црних слова, и он чита Јеленино писмо које никад није примио.
-У писму Јелена ми јавља сваки пут нешто радосно. Предлаже ми да се негде сретнемо или ме позива да свратим на дан-два у мало место на мору, где она летује.
Читање се прекидало чим би дошло до неког одређеног податка. Имена места или датума. Мучење са Јелениним писмом одједном је нестало исто неочекивано као и кад се први пут појавило. Једног пролећног дана иза њега стала је Јелена и спустила руку на његово раме.
-То је више била помисао на женску руку. Као сенка је почивала на мом рамену, али као сенка која има своју немерљиво малу, па ипак стварну тежину и исто такву мекоћу и тврдину. А ја сам стајао занесен и свечано крут.
На крају песник констатује:
-Опет (је) пролеће. Богат сам, миран, и могу да чекам... Знам да се свуда и свагда може јавити Јелена, жена које нема. Само да не престанем да је ишчекујем.
Неки теоретичари сматрају да је Андрић пишући причу о жени Јелени на уму имао своју будућу супругу Милицу Бабић, прву школовану костимографкињу, удату Јовановић, на коју је чекао пуних 30 година.
Други мисле да је Јелена била једна Пољакиња заносне лепоте…
-Могли бисмо упоредити и са годишњим добима: пролеће, лето и јесен
-Ово Андрићево сновиђење могли бисмо упоредити са деловима дана: јутро, подне и вече...
-А могло би бити и живот сваког човека: младост, зрело доба и старост...
