Епско – лирске песме
За ову врсту песама Вук Караџић каже да су „На међи између женскије и јуначкије, да човек не зна за које би и’ узео“. У њима има елемената лирских песама – то су снажно изражена осећања, радосна или изразито тужна. Емоције су много видљивије него у јуначким песмама. У њима има и епског – радње, приповедања које је убрзано, без епизода, имају фабулу, конфликтне ситуације. Писане су, као и епске песме, у десетерцу. Емотивно и епско даје посебно својство овим песмама које ће и условити њихов назив: епско – лирске или лирско – епске песме.
Деле се на:
1. баладе и
2. романсе
БАЛАДЕ
Баладе припадају кругу краћих песама, чија је основна одлика да у себи носе епске, лирске и драмске елементе. У великом броју њих, радња је испричана у трећем лицу, а улога наратора је готово неприметна, те су по овој одлици баладе сличне епским песмама. С друге стране посматрано, свака од ових песама има изразито емотиван тон и радња увелико зависи од емоција, па су због тога баладе блиске и лирским песмама. Драмски елемент је остварен путем дијалога и монолога, који пре свега служе да што верније насликају сукоб и опишу карактер јунака. Балада се усредсређује на једну ситуацију "у којој се човек стицајем околности и удесне неизбежности изненада затекао". Углавном их одликује напрегнута и динамична радња, која је сведена само на најбитније делове. С обзиром на врсте догађаја опеваних у баладама, запажа се да оне или опевају нечију личну несрећу, или личну несрећу као део опште.
Баладе припадају кругу краћих песама, чија је основна одлика да у себи носе епске, лирске и драмске елементе. У великом броју њих, радња је испричана у трећем лицу, а улога наратора је готово неприметна, те су по овој одлици баладе сличне епским песмама. С друге стране посматрано, свака од ових песама има изразито емотиван тон и радња увелико зависи од емоција, па су због тога баладе блиске и лирским песмама. Драмски елемент је остварен путем дијалога и монолога, који пре свега служе да што верније насликају сукоб и опишу карактер јунака. Балада се усредсређује на једну ситуацију "у којој се човек стицајем околности и удесне неизбежности изненада затекао". Углавном их одликује напрегнута и динамична радња, која је сведена само на најбитније делове. С обзиром на врсте догађаја опеваних у баладама, запажа се да оне или опевају нечију личну несрећу, или личну несрећу као део опште.
Мотив женске лепоте у песми "Женидба Милића Барјактара"
У народној песми “Женидба Милића Барјактара” опевана је превелика и чуду равна девојачка лепота, која прелепој девојци и њеном будућем супругу ништа добро није донела. Мотив девојачке лепоте дат је као мотив уклете лепоте која изазива љубомору и завист митских бића, а самим тим и трагичну судбину несуђених младенаца.
Једино су их могли сачувати свеци заштитници у њиховим кућама. Због тога прекрасна Љепосава умире у природи, тамо где нема никога да је заштити од трагичног исхода. Али и после њене смрти, њена лепота и даље траје кроз цвећем украшен девојачки гроб.
Све што је претерано лепо, што се издваја од уобичајеног и свакодневног, према народном веровању, привлачи натприродне силе и мора бити кажњено. У складу са оваквим народним веровањем смрт Љепосаве и њеног несуђеног младожење биле су судбински неминовне и неизбежне.
ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА
Књижевна врста:
Балада
Књижевни род:
Епско-лирска песма
Тема:
Женидба Милића Барјактара прелепом Љепосавом и њихова трагична судбина
Анализа
Народна песма "Женидба Милића Барјактара" у себи садржи епске и лирске елементе, па спада у епско-лирске песме, тачније баладе. Испевана је у десетерцу са честим епским понављањима и богата је поређењима и епитетимам нарочито у сликању чудесне лепоте девојке Љепосаве.
Епски елементи (и композиција) ове баладе су:
- Милић узалуд тражи девојку за женидбу
- Милић се среће са војводом Малетом.
- Милић купи сватове и одлази по девојку.
- Младина породица дарује младожењу.
- „Саранише лијепу ђевојку / откуда се јасно сунце рађа”.
- „Саранише Милић барјактара / куда јарко смирује се сунце”.
Лирски елементи ове баладе:
- Љепосавин опис
- Милићево одушевљење Љепосавином лепотом
- Љепосавина мајка предосећа трагедију
- Љепосавин опроштај од живота
- Милићева тужбалица и предосећање сопствене смрти
- Милићев сусрет са мајком и смрт
- Снага Милићеве мајке у болу и губитку
Драмски елементи баладе:
„Главит јунак свакој ману нађе”. (увод/ експозиција)
„Чудо људи за ђевојку кажу”. (заплет)
„Ја каква је цура Љепосава”. (кулминација/ врхунац)
„Стиже урок на коњу ђевојку”. (преокрет/обрт или перипетија)
„Оста јадна саморана мајка”. (расплет)
Основна тема песме је надземаљска лепота девојке и све оно што ту лепоту прати. Мотива има неколико. То су мотив девојачке лепоте, мотив урока и зле коби који је уско повезан са њим и мотив храбрости главног јунака, који се оглушује о уобичајене друштвене норме. На првом месту је мотив девојачке лепоте и веровање да надземаљска лепота носи са собом злу коб. Према неписаном правилу у српској народној традицији свака особа коју је красила необична лепота свој живот је окончавала трагично. Уклета девојачке лепоте која изазива завист митских бића и божанстава одраз старих схватања, веровања и обичаја народа. Све што је претерано, што се издвојило својим квалитетима од уобичајеног и свакодневног, према народном веровању, подложно је уроку, па је тако и Милићева невеста „рода урокљива“.
Основну тему песме народни певач развија основну у три правца.
Први правац је коб изузетне лепоте (урокљивост) која је предочена у разговору Милића Барјактара и мајке девојке.
Други правац је трагична судбина младића и девојке, које краси изузетна лепота. Трагика је утолико већа, јер је девојка такве лепоте пред којом сви сватови у чуду обарају поглед.
Трећи правац је трагика две породице: на једној страни девојчине, у којој умире девет лепих девојака, а на другој страни младићеве, у којој умиру син јединац и снаха. Сам крај баладе ” Женидба Милића Барјактара ” говори о трагичној судбини сваке мајке која изгуби своје дете:
Веће мајка кука од жалости,
Кука тужна како кукавица,
А преврће како ластавица,
И кукаће до суђена дана.
Оно што је посебно интересантно у овој песми је начин на који је народни певач повезао трагичну судбину младенаца са природним силама које они оличавају. Девојку сватови сахрањују "откуда се јасно сунце рађа". Милић жури својој кући да мајци каже за несрећу и умире пре него што стигну сватови без невесте. После смрти сахрањују га "куда јарко смирује се сунце". У кући остаје Милићева мајка унесрећена смрћу сина јединца и снахе. У тужбалици Милићеве мајке и свакодневним привиђањима син и снаха поистовећују се са сунцем. Она се јавља у зору, а он у сутон. Зора претходи појављивању сунца и самим тим она престаје (умире) када се сунце појави. Због тога што сунце и зора никад не могу да деле небо, ни Милић Барјактар и његова невеста не могу заједно да стигну до његовог двора.
Опис ликова
Милић Барјактар: Иако се у песми у каталогу ликова (сватова) појављују познати јунаци из 17. века, о самом главном јунаку се не зна много. Био је барјактар, па из тога произилази да га је красио витешки дух, стаситост и кршност. Да је угледан, јасно се види по даровима као што су прекрасан коњ, са прекривачем златом извезеним, седло сребром оковано, господско оружје, позлаћен шестоперац, окована сабља и позлаћене узде. Био је млад и горд, на великом гласу по лепоти и угледу и сав устрептао од набујале младалачке енергије. Описи јунака у епским песмама су слични по томе што се мушка лепота не описује директно него посредно, преко оружја, доброг коња, седла, раскошне одеће, тока и калпака. Од тога не одступа ни опис Милића Барјактара у овој песми. Он је пун звучности и посредног изражавања осећања преко треперења пера на калпаку, жуборења тока од откуцаја срца и звука сабље.
Љепосава: Опис њене лепоте је један од најлепших описа у нашој народној књижевности. Опевана је као раскошна лепотица беспрекорне грађе и представља идеал женске лепоте у оно доба. Њен струк, стас, обрве, уста, говор, ход, коса, поглед и зуби били су савршени и за Милића Барјактара њена лепота се није могла мерити ни са чим. Била му је скупоценија од злата и сребра и сјајнија од сунца. Била је танка, висока, са очима попут два драгуља и лепо извајаним обрвама. Красили су је румени образи и бели зуби, што је уједно и одраз доброг здравља.
Стилске фигуре:
Стални епитети – света недеља, двор бијели, мекана постеља, кићени сватови, румена ружа, зепена трава, бијела кула…
Стални почетак и устаљени изрази – „Мили Боже, чуда великога!”, „но да видиш чуда изненада!”
Словенска антитеза - разговор са несуђеном таштом
Контраст (антитеза) – бело лице / румене јагодице; пролазно / вечно; светлост / тама; весело / тужно; брзо / споро
Поређење – опис Љепосавине лепоте (без везника КАО)
Гусле праисторијски инструмент, први пут поменуте у Библији, хиљадама година биле су и остале извор и надахнуће народног памћења као вечити чувар истине нашег народа у његовој вековној борби за опстанак.
Гусле су се родиле из бића и душе српског народа и постале узвишена тема и величанствена тајна којом се отварају врата једног новог света, чудесног света у коме се препознаје наша прошлост, садашњост и будућност.
Зато је свети задатак да гусле сачувамо, да се на нама не испуне речи бесмртног Његоша „Ђе се гусле у кући не чују ту су мртви и кућа и људи“.
http://www.savezguslarasrbije.rs/o-guslama/gusle
Гусле су се родиле из бића и душе српског народа и постале узвишена тема и величанствена тајна којом се отварају врата једног новог света, чудесног света у коме се препознаје наша прошлост, садашњост и будућност.
Зато је свети задатак да гусле сачувамо, да се на нама не испуне речи бесмртног Његоша „Ђе се гусле у кући не чују ту су мртви и кућа и људи“.
http://www.savezguslarasrbije.rs/o-guslama/gusle
ДА ЗАБЕЛЕЖИМО
Женидба Милића Барјактара,
Народна балада
Књижевни род: лирско-епска песма
Књижевна врста: балада
Балада: лирско-епска врста, садржи лирске, епске и драмске елементе, завршава се трагично
Лирски елементи: опис Љепосавине лепоте, мачина и Милићева тужбалица
Епски елементи: потрага за девојком, сватови, даровање младожење, сахрана Љепосаве и Милића
Драмски елементи:
„Главит јунак свакој ману нађе”. (увод/ експозиција)
„Чудо људи за ђевојку кажу”. (заплет)
„Ја каква је цура Љепосава”. (кулминација/ врхунац)
„Стиже урок на коњу ђевојку”. (преокрет/обрт или перипетија)
„Оста јадна саморана мајка”. (расплет)
Тема: Женидба Милића Барјактара Љепосавом, њихова трагична судбина
Мотив: урокљива лепота
Главни ликови: Милић барјактар, Љепосава
Остали ликови: Виде Маричић, Љепосавина мајка, војвода Малета, Милићева мајка
Стални почетак и устаљени изрази – „Мили Боже, чуда великога!”, „но да видиш чуда изненада!”
Поређење: Кад говори ка’ да голуб гуче,
Кад се смије ка’ да бисер сије,
Кад погледа, како соко сиви,
Кад се шеће као пауница;
Поређење: два појма се пореде по сличности како би се истакле њихове особине
Метафора: Очи су јој два драга камена,
Мeтафора: скраћено поређење, има пренесено значење
Хипербола: Ја каква је цура Љепосава!
Кроз мараме засијало лице,
Сватовима очи засјениле
Од господског лица и ођела;
Хипербола: претерано увеличавање или умањивање
Словенска антитеза: „Ој пунице, ђевојачка мајко!
Или си је од злата салила?
Или си је од сребра сковала?
Или си је од сунца отела?
Или ти је Бог од срца дао?“ ... *** „Мио зете, Милић-барјактаре!
Нити сам је од злата салила,
Нити сам је од сребра сковала,
Нити сам је од сунца отела,
Веће ми је Бог од срца дао:
Словенска антитеза:
1. постављање питања (тезе)
2. негативни одговори на постављена питања,
3. прави одговор (антитеза)
Ономатопеја: А звекеће сабља о бедрици,
А жуборе пуца на прсима,
На калпаку трепеће му перје
Ономатопеја: подражавање звукова из природе
Епифора:
Благо мене и до Бога мога!
Благо мене, ето сина мога!
Епифора: понављање једне или више речи на крају реченице/стиха
Романсе
Романсе су лирско – епске песме махом љубавног садржаја. Уместо тешке атмосфере, трагичног садржаја и згуснуте драматике, у њој преовладава лирски тон и емотивно стање које иде од сетног до ведрог расположења. У романси се јављају неспоразуми, лирски субјект наилази на неразумевање, али се, на крају, све завршава без кобних последица (смрти), тако карактеристичне за баладе. Својстен јој је ведар тон, убрзани ритам и неочекивани расплет. По мелодији и осећањима која постају доминантна у њима, романсе су најсродније лирским народним песмама и испеване су на народном језику (дијалекту).
Најпознатије романсе у нашој народној књижевности су: Биљана, платно белеше, Стојан и Љиљана, Хајка Атлагића и Јован бећар, Жали, моме, да жали ме…
Романсе су лирско – епске песме махом љубавног садржаја. Уместо тешке атмосфере, трагичног садржаја и згуснуте драматике, у њој преовладава лирски тон и емотивно стање које иде од сетног до ведрог расположења. У романси се јављају неспоразуми, лирски субјект наилази на неразумевање, али се, на крају, све завршава без кобних последица (смрти), тако карактеристичне за баладе. Својстен јој је ведар тон, убрзани ритам и неочекивани расплет. По мелодији и осећањима која постају доминантна у њима, романсе су најсродније лирским народним песмама и испеване су на народном језику (дијалекту).
Најпознатије романсе у нашој народној књижевности су: Биљана, платно белеше, Стојан и Љиљана, Хајка Атлагића и Јован бећар, Жали, моме, да жали ме…
Стојан и Љиљана
Стојане, сине Стојане!
Послушај мајку што збори:
купи си сиви вилови,
поори њиву голему,
посеј си белу пченицу,
намоли мобу голему, –
све ћев девојке да дођев,
Љиљана мома ће дође!
Стојан си мајку послуша:
купи си сиви волови,
поора њиву голему,
посеја белу пшеницу,
намоли мобу голему;
све му девојке дођоше,
Љиљана мома не дође!
Стојане, сине Стојане!
Послушај мајку што збори:
направи чешму шарену, –
све ћев девојке да дођев,
Љиљана мома ће дође!
Стојан си мајку послуша:
направи чешму шарену;
све си девојке дођоше,
Љиљана мома не дође!
Стојане, сине Стојане!
Послушај мајку што збори:
направи цркву у селу, –
све ћев девојке да дођев,
Љиљана мома ће дође!
Стојан си мајку послуша:
направи цркву у село,
све си девојке дођоше,
Љиљана мома не дође!
Стојане, синко Стојане!
Послушај мајку што збори:
полегни, сине, те умри,
мајка ће простре покрови,
мајка ће свеће да упали,
па ће да викне да плаче:
таг’ ће Љиљана да дође!
Стојан си мајку послуша:
полеже стојан те умре,
мајка си простре покрови,
упали свећу воштану,
повикну мајка да кука.
Љиљана двори метеше;
фрли си метлу из руке,
па си улезе у кућу;
„Ој мајке, мајке, мајчице!
Пусти се гласи разносав:
да ми је Стојан умреја!“
Уђе у башту зелену,
набра си цвеће шарено,
усука свећу воштану,
однесе момку Стојану,
запали свећу Стојану,
тури му киту на груди:
„Ој боже, боже, божице,
оваког мрца не видех,
што су му уста на подсмех,
што су му очи на поглед,
што су му руке на потхват,
што су му ноге на поскок!“
Тада си Стојан рипнаја,
па си ухвати Љиљану:
„Пушти ме, пушти, Стојане,
да си отидем код мајке,
да ти донесем дарове,
да ти дарујем сватове!“
Стојан Љиљану не пушта!
Стојане, сине Стојане!
Послушај мајку што збори:
купи си сиви вилови,
поори њиву голему,
посеј си белу пченицу,
намоли мобу голему, –
све ћев девојке да дођев,
Љиљана мома ће дође!
Стојан си мајку послуша:
купи си сиви волови,
поора њиву голему,
посеја белу пшеницу,
намоли мобу голему;
све му девојке дођоше,
Љиљана мома не дође!
Стојане, сине Стојане!
Послушај мајку што збори:
направи чешму шарену, –
све ћев девојке да дођев,
Љиљана мома ће дође!
Стојан си мајку послуша:
направи чешму шарену;
све си девојке дођоше,
Љиљана мома не дође!
Стојане, сине Стојане!
Послушај мајку што збори:
направи цркву у селу, –
све ћев девојке да дођев,
Љиљана мома ће дође!
Стојан си мајку послуша:
направи цркву у село,
све си девојке дођоше,
Љиљана мома не дође!
Стојане, синко Стојане!
Послушај мајку што збори:
полегни, сине, те умри,
мајка ће простре покрови,
мајка ће свеће да упали,
па ће да викне да плаче:
таг’ ће Љиљана да дође!
Стојан си мајку послуша:
полеже стојан те умре,
мајка си простре покрови,
упали свећу воштану,
повикну мајка да кука.
Љиљана двори метеше;
фрли си метлу из руке,
па си улезе у кућу;
„Ој мајке, мајке, мајчице!
Пусти се гласи разносав:
да ми је Стојан умреја!“
Уђе у башту зелену,
набра си цвеће шарено,
усука свећу воштану,
однесе момку Стојану,
запали свећу Стојану,
тури му киту на груди:
„Ој боже, боже, божице,
оваког мрца не видех,
што су му уста на подсмех,
што су му очи на поглед,
што су му руке на потхват,
што су му ноге на поскок!“
Тада си Стојан рипнаја,
па си ухвати Љиљану:
„Пушти ме, пушти, Стојане,
да си отидем код мајке,
да ти донесем дарове,
да ти дарујем сватове!“
Стојан Љиљану не пушта!