О КУЛТУРИ
МИ И СТВАРНОСТ
( Исидора Секулић)
Исидора Секулић је рођена 16. фебруара 1877. године у Мошорину, у Бачкој, а умрла је 1958. године у Београду. Живела је у Руми и Земуну, а учитељску школу завршила је у Сомбору. У Пешти је завршила математику и природне науке.
Књижевношћу почиње да се бави тек од 1910. године. Била је наставник математике у Панчеву, Шапцу и Београду, а докторирала је филозофију у Немачкој 1922. године. Била је прва жена члан САНУ. Била је њен редовни члан од 1950. године.
Пропутовала је читаву Европу. Писала је записе и путописе, приповетке и романе. Позната је по својим есејима. Њих има највише, али је писала и студије, критике и коментаре. Бавила се и преводилачким радом.
Пред Први светски рат објавила је дела „Сапутници” и „Писма из Норвешке”, а касније роман „Ђакон Богородичине цркве”, збирке приповедака „Хроника паланачког гробља” и „Записи о моме народу”. Познате критике и есеји су јој „Аналитички тренуци и теме”, „Мир и немир”, „Говор и језик, културна смотра народа” и „Његошу књига дубоке оданости”.
Шта је ЕСЕЈ?
Сети се дела „Мостови” Иве Андрића из петог разреда.
ЕСЕЈ или оглед је краћи књижевнонаучни спис. На свој начин представља расправу о неким питањима из живота, науке, уметности… Крајње је субјективно дело. Написано је књижевноуметничким или литерарним стилом, али уз познавање чињеница и позивањем на њих. Састоји се из три дела: увод (изражен је став аутора), средишњи део (наведени су примери у прилог ауторовог става), завршни део (изведен је закључак и потврђена је почетна теза). Прве есеје о прочитаним књигама написао је француски филозоф Мишел де Монтењ. Есеј је у српску књижевност увео Доситеј Обрадовић, а есеје су писали бројни српски књижевници.
Исидора Секулић, Лаза Костић и Јован Дучић предњаче међу њима.
МИ И СТВАРНОСТ
Овај есеј је настао 1911. године. Било је то време када је наш народ пролазио кроз убрзани развој у многим областима, а целокупно стање у друштву подстакло је ауторку да искаже своја размишљања и запажања. Да би ти садржина овог есеја била јаснија, за почетак протумачи на кога се односи МИ у самом наслову. Јасно је да је реч и о нама у Србији, али и о свим Србима, гдегод да су. Есеј има дубину о којој ваља детаљно размислити, па размисли о овом есеју редом, према пасусима:
I
Објасни како разумеш да смо ми народ који не верује у стварности и не воли је. Слажеш ли се са Исидором Секулић да у сваком раду и задатку видимо сензацију, личну амбицију и снове? Образложи своје размишљање. Занимљиво је ауторкино размишљање да код нас нема јединства између онога што треба и што се мора и оног што се ради. Ако се слажеш са њеним мишљењем, поткрепи аргументима то. Ако се сне слажеш са њим, образложи своје неслагање. Да ли реченица „Силу мисли трпимо на расправљање неспоразума и несугласица” заиста осликава српски народ? Размисли о овој реченици и образложи своје размишљање уз одговарајуће аргументе. Може ли последња реченица овог пасуса бити једна од порука овог есеја? Пронађи још неку изреку која би била у сагласности са овом реченицом.
II
Шта ти мислиш о раду за опште народно добро? Мислиш ли и ти да наши људи раде за опште добро само из дужности? Покушај да објаснише узбрдице и низбрдице о којима Исидора Секулић пише. Наброј неколико од сто послова који нас чекају око одржања националног и културног опстанка. Упореди неки народ по избору са нама у односу на послове који су завршени или нису завршени.
III
Шта ти мислиш о томе да Срби тешко живе гдегод да су? Образложи своје размишљање. Зашто смо ми „лонац” према ауторкином есеју? Јасно ти је да смо растурени и сиромашни. Да ли мислиш да смо немарни? У чему се огледа та наша немарност? Објасни своје размишљање о љубави према свему човечанству. Слажеш ли се са ауторкиним размишљањем или мислиш да је то можда важило у оно време?
IV
Објасни значење ауторкиног исказа „сви ми живимо у кући која гори”. Образложи своје размишљање у вези са многим злим истинама које се о нама не могу порећи. Наведи врлине и мане које одликују наш народ.
V
Објасни значење израза „преметати се као зрна на решету”. Покушај да повежеш овај израз са још неким изразима сличног значења. Колико је у људској природи да испита оно место на коме је клизнуо и пао? Које особине имају људи који то чине? Објасни шта за тебе представљају морал и дужност.
Иако је овај есеј написан давно, сложићеш се да су неке његове поруке свевремене, универзалне. Наведи неке од њих.
VI
Зашто ауторка мисли да немамо времена да чекамо? О каквој одбрани и грађењу Исидора Секулић говори? Слажеш ли се са ауторкиним мишљењем да свесна и поштена интелигенција заиста заузима тако високо место у проповедању тог новог морала? Како схваташ ауторкин исказ „за народ радити, то је друмове орати”? Или мислиш да је само реч о метафоричном и хиперболисаном изразу?
VII
Шта ти подразумеваш под српском неслогом? Мислиш ли да би нам метод заједничког рада заиста донео суштинског добра? Исидора Секулић сматра да немамо таленат за систематски рад, паметну сређеност и политичку и друштвену дисциплину. Аргументуј ове њене тврдње. Мислиш ли да још нешто немамо као народ у целини, а што би нам помогло да кренемо напред?
VIII И IX
Објасни своје виђење морала и вере у односу на националне дужности. Протумачи разлику између уверења и вере. У чему се огледа лоша страна братске и племенске везе, према ауторкином мишљењу?
На основу овог есеја, направи табелу са добрим и лошим особинама српског народа.
Прикажи своје виђење решења које би решило проблеме о којима Исидора Секулић размишља у овом есеју.
После овако детаљног тумачења прочитаног есеја мислим да ти неће бити тешко да разумеш неке од реченица:
У стварност не верујемо и не волимо је.
Силу мисли трошимо на расправљање, неспоразуме и несугласице.
У мислима умемо бити стварни, у делима не.
Гдегод нас је, свугде тешко живимо.
Или се бранили, или се не бранили, зло пролазимо.
Нама је потребан један нарочити морал и нарочити принципи и појмови о раду и љубави појединаца према народној ствари. Тај морал би требало да је директна последица љубави према свему човечанству.
И човек и магаре су мудрији него човек сâм; нико није на одмет кад је реч о раду за сав народ.
Замора и колебања, наравно, мора бити, у путевима и правцима морамо грешити. Сабран мора човек бити и испитати мора оно место на коме је клизнуо и пао.
Љубав према раду за опште добро треба да постане код нас не уверење него вера.
Али ми треба једаред да почнемо сневати сан који ће се и остварити.
Задатак:
Повежи данашње стање у Србији са садржајем овог есеја. Можда ћеш издвојити и најупечатљивију мисао из есеја која би била у најтешњој вези са данашњицом.
Спомен-соба српске књижевнице Исидоре Секулић у Универзитетрској библиотеци "Светозар Марковић" отворена је за посетиоце сваког радног дана од осам до 15 сати, а улаз је бесплатан.
Поред намештаја, у спомен-соби је и Исидорина библиотека, лични предмети и рукописи.
Поред намештаја, у спомен-соби је и Исидорина библиотека, лични предмети и рукописи.
Кликни на линк и прочитај:
Миодраг Поповић "Словенски аџија" (Вук Стефановић Караџић 1787-1864, Нолит, Београд 1964.година)
УМЕТНИЧКЕ ОСОБИНЕ ВУКОВОГ ПРИПОВЕДАЊА
Да сачува богатство једне културе чији је век већ био на измаку, Вук се рано заинтересовао и за народне приповетке. Још 1815. Тешан Подруговић казује му у Шишатовцу приповетку Међедовић, а у Српски рјечник 1818. Вук уноси и многе народне анегдоте. Године 1821. појавиће се Вукова збирчица од дванаест шаљивих народних приповедака, које су претходно биле објављене у Новинама сербским. Тек 1853. издаће у Бечу Српске народне приповетке...
За разлику од песама, које је бележио од људи из народа, непосредно на извору, Вук је приповетке најчешће добијао од варошана. Међу најлепше иду баш оне које му је записао сентомашки трговац Грујо Механџић у Земуну 1829. "Дању смо највише спавали", сећа се Вук, "а ноћу приповиједали". Вуку су приповетке слали и земунски учитељи Димитрије Чобић и Лазар Марјановић. Једну је добио од свештеника Дамјана Груборовића на путу по Хрватској; једну сам записао од неког просјака у Новом Селу. Кнез Михаило му је 1844. дао у Берлину приповетку Чардак ни на небу ни на земљи, записану онако "као што је слушао у ђетињству од својих дадиља". Три приповетке је Вуку послала песникиња Милица Стојадиновић Српкиња из Врдника; остале Вук Врчевић и Вук Поповић из Боке Которске. Од педесет приповедака, колико их има у збирци, само је десет сам чуо на извору, у патријархалној средини; осам у детињству у Тршићу ("пак сам их после писао како сам се опомињао"), а две од хајдука, песника и устаника Тешана Подруговића.
Казивана годинама на дугим трговачким путовањима и бдењима по карантинима, жива на почетку XИX века у сећању оних који су из села прелазили у град, народна приповетка је већ у Вуково доба увелико напуштала топла огњишта нашег патријархалног села и улазила у удобне грађанске домове у јужној Угарској. Како видимо из сачуваних рукописа приповедака које је Грујо Механџић дао Вуку, и она се била поварошила. Обучена у славеносерпско рухо, пуна маловарошке сентименталности, приповетка је у новој средини губила првобитну природност.
Приповетке које су кружиле по варошима јужне Угарске постаће у пуном смислу народне тек кад их Вук строго књижевним поступком, намештањем речи, врати у њихово природно стање: исприча их онако како би их казао идеалан сељак приповедач. Не оним језиком којим је сам Вук говорио и писао, већ оним до кога је као писац дошао избором из говора сељака онога што је у језичко-естетском смислу најдрагоценије. Таквим идеалним језиком није говорио ни сам Вук, али свака његова реч, сваки обрт могао се чути у скупном говору јадарских сељака. "Приповијетке" је могао " и учен чатити и прост слушати".
"Као што су пјесме", каже Вук у огласу за приповетке, "углед језика наше народне поезије, тако ће ове приповијетке бити углед народнога језика у прози." У песмама су језик стварали сами народни певачи. У приповеткама у овако естетизованом облику — Вук Стефановић Караџић.
Уметничке особине Вуковог приповедања учиниће много да српска народна приповетка наиђе на допадање и тамо где дотле није живела, пре свега код Хрвата. Привлачна као поетско дело, Вукова збирка постаће ускоро уџбеник из кога ће многи учити српскохрватски језик.
Вук је приповетке поделио на две групе: женске, бајке, "оне у којима се приповиједају којекака чудеса, оно што не може бити", и мушке, "оне у којима нема чудеса, него оно што се приповиједа рекао би човјек да је заиста могло бити". У књизи Српске народне приповијетке има и женских и мушких. Све носе жиг Вуковог духа. У мушкима је можда народна мудрост дата кондензованије. Па ипак, бајке их надмашују као уметничка дела. Оне су спасле од заборава светове које је машта народа годинама испредала. У њима живи вековна, исконска народна фантазија.
Гледане у светлости борбе за— језик и нов дух у књижевности, књиге Српскм рјечник, Српске народне пјесме и Нови завјет значајнија су Вукова остварења од Српских народних приповиједака. Прва открива лексичко богатство народног језика; друга устоличава поетски дух нашег народа; у трећој се налазе темељи будућег— књижевног језика. У Српским народним приповијеткама Вук је само дао оглед идеалног народног језика.
Па ипак, као уметничко остварење, ово дело живи упоредо с првима.
Нико, међутим, нема потребе да доказује да су бајке у Српским народним приповијеткама књижевно дело трајне уметничке вредности. Златна јабука и девет пауница, Међедовић, Пепељуга, Чардак ни на небу ни на земљи, Аждаја и царев син, Ђаво и његов шегрт, Стојша и Младен, Немушти језик, Дивљан, Златоруни ован, Девојка бржа од коња и друге живе и живеће док је српске књижевности.
И Српске народне приповијетке као и Вукове збирке народних песама показују да је Вук, као скупљач народних умотворина, био уметник који је из народног стваралаштва одабрао оно што траје лепотом. Уносећи народне песме и приповетке у књигу, он ће ову лепоту пренети из усмене у писмену књижевност и тако је сачувати.
У народском причању Вука нарочито привлачи анегдота. Прве његове приповетке, оне у речнику 1818, биле су анегдоте. У предговору речнику он ће написати "како ће му слабо ко вјеровати и разумјети како је приповијетке тешко писати". "Ја сам се овђе", наставља Вук, "око ови ђекоји мали, толико намучио, да би наши ђекоји списатељи могли читав роман написати." Под утицајем народског причања он већ овде даје прве огледе анегдотског стила, дотерујући и улепшавајући сирово народно казивање. У предговору Српским народним приповијеткама 1853. рећи ће нешто више о стилизацији народних приповедака. "Пјесме, загонетке и приповијести, то је готова народна књижевност, којој ништа више не треба него је вјерно, чисто и непокварено скупити; али у писању приповиједака већ треба мислити и ријечи намјештати (али опет не по своме укусу, него по својству српскога језика), да не би ни с једне стране било претјерано, него да би могао и учен чатити и прост слушати".
Вукове народне приповетке рађале су се у стваралачким мукама и грчевима. Дугачак је био пут од нејасних редова кнеза Михаила:
"После кратког времена чује он да се браћа његова и оно чобанче уместо њега — трећег брата одведено с девојкама, које су у чардаку оног поглава добили жене" --
до кристално јасне, једноставне, а лепе Вукове реченице:
"Послије неког времена дозна млађи брат на чардаку да се браћа његова и оно чобанче онијем ђевојкама жене."
Није мања разлика ни између неписменог, примитивног причања сентомашког трговчића Груја Механџића:
"Е, добро дакле ти мораш бријати. Изнесе своје бритве и у реду све како треба кад га је обријао и уредио, он види да у цара имаду козје уши, пита њега цар шта је видио, он био паметан па је казао тако да није видио ништа. "Е добро а ти можеш збогом ићи" и да му дванаест дуката у злату, тако му каже отсад да увек имаш долазити да ме бријеш" --
и кондензованог, а ипак епски широког казивања Вука Караџића:
"Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар седне па га момак обрије. Момак бријући цара опази да су у њега козје уши, али кад га Трајан запита шта је у њега видео, а он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече да му одсад увек долази он да га брије."
Или између муцавог, набацаног и нешто конфузног Механџићевог пасуса:
"Кад напита, дође прид дворове, веже коња за дрво, а он легне придвор кад једанпут устане ходао испред двора, опази он на двору зеца он стоји. Пита он шта онај зец на двору ради. Кажу њему онај што на двору стоји кобига скинуо он би се сам заклао, сам одерао, сам изсекао, сам се пристави па се кува. Али ко би то смео урадити на томе нема главе",
и Вукових литерарно дотераних редова:
"Пошто једва једанпут напита, дође пред дворе и опази наврх двора зеца где стоји. Онда запита дворане што онај зец на врх двора ради, а дворани му одговоре: "Да се ко нађе да скине онога зеца, зец би се сам заклао, сам одерао, сам исекао, сам приставио, па се сам скувао, али то не сме нико учинити за своју главу",
који поштују изворне изразе оригинала ("сам заклао, сам одерао, сам исекао"), али истовремено замењују Механџићеву збрку јасном нарацијом и лепотом.
Кнез-Михаилов и Механџићев текст Вук је не само описменио него и литерарно прерадио. Заобљавао је изразе, сажимао реченице, одстрањивао сувишно и непотребно. Што је могуће више избегавао је релативне реченице. Уместо "био један човек који је имао једнога пастира, тј. чобанина који га је служио верно", писао је: "У некаква човека био један човек који га је много година верно и поштено служио".
Некада је мењао и редослед у излагању, некад уносио нове, живље детаље, некад, опет, ради психолошког продубљивања, ширио казивања. Механџић, на пример, не објашњава зашто мајка не сме сину да открије судбину својих кћери. Реченицу "Она уздане, па се заплаче, а не сме њему да каже да је имала три кћери па да је нестало" Вук ће проширити и дати психолошко објашњење мајчиног поступка: "А она уздахне и заплаче се, али му не смедне казати да је имала три кћери па да их је нестало бојећи се да не би Стојша тумарио у свет да их тражи и тако да не би и њега изгубила".
Оголела и суха места изворника Вук често расцвета, оживи. Механџићева реченица "Ал ето ти иде ветар и матер пита" под пером даровитог писца претвориће се у низ импресивних уметничких слика: "Кад ето ти ветра, дува, руши, крши, преврће где год што нађе, сав изгребан и подеран, па како дође, назва матери помози бог". У Механџићевом рукопису стоји само "Лебац красан дигао црепњу над собом", а Вук ће написати: "А то под црепњом прави хлеб, нарастао, ништа ти лепше, и диго црепњу над собом".
Готово свуда у штедљивим Вуковим редовима тесно је речима, али је зато пространо сликама. "А кад се прене, а он опкорачио некакву кладу па седи на њој и држи улар у рукама", написаће, на пример, Вук тамо где је у изворнику стајало само: "Кад се он пробуди, а он јаши на једном пању".
Вук зна да ослободи реч, која испод његовог пера израсте у епску слику. Изворна реченица "Кажи ти мени кад је мој отац био цар ди је његово оружје, ди ли му је коњ" биће код Вука: "Кажи кад је мој отац био цар где му је оружје што га је пасао, где ли му је коњ што га је јахао". Отац израста у јунака који је пасао оружје и јахао коња, а син, питајући о оружју и коњу, и сам најављује да ће и он пасати оружје и јахати коња.
Вук је имао префињено осећање за естетику народне речи, знао је да бира најлепше изразе, а још боље да их намешта и подређује свом уметничком казивању. Он неће рећи "Идући путем преко снега", него "Гацајући преко снега"; нити "А жена... дирне кобилу", већ "А жена ободе кобилу". Механџићево "И сад скоро имамо термин кад ћемо се ударити", биће код Вука: "И сад скоро имамо рок кад ћемо се ударити". Не једном Вук ће из основа прерадити незграпну Механџићеву реченицу. Уместо "Бијо један човек богат, дође њему један сирома човек и пита га требали му слуга, а сам принужден служити", Вук ће написати: "Био један сиромах човек, па се прибије уз некаква богата човека да му служи без погодбе".
Колико само свежине и сликовитости у реченици "Кад тамо запожарило се, а у пожару змија пишти", која је у Механџићевом рукопису гласила: "Кад тамо отишао, али пожар запалио се и у пожару змија вришти". Код Механџића оружје сија "не мож бити лепше"; код Вука "као ново ковано". У првог јабука "за једну ноћ и цвета и нарасте и узре и нестане и никад не знаду ко однесе и побере те јабуке"; у другог лепше, сажетије: "За једну ноћ и цвета и узре и неко је убере, и никако се није могло дознати ко". Код Механџића браћа "оду и саопште то свом оцу"; код Вука они "отрче брже-боље ка оцу и кажу му шта је било."
Чистећи изворни текст од свега што би сметало његовој префињеној лепоти, сјају и блиставости, Вук ће избегавати грубе и ласцивне изразе. Иако је још из детињства знао сијасет "срамотних" народних прича, ниједну није за живота штампао. Оне су вукле у натурализам, а Вук је, по угледу на Грима, неговао сублимну, естетски префињену слику.
Механџић и кнез Михаило мењали су чак и патријархални колорит приче. Код првог ћемо наћи лутке, путника који крај извора спава у кревету, царевог сина како с пушком у руци иде у лов иза вароши и "шатре пуне еспапа што неће бити ни у царској фабрици". Код другог царева ћерка шетаће у друштву дадиље, старе жене, "која се при њој од мали њени година налазила".
Прерађујући текст ове двојице, Вук ће ослободити приповетке градског колорита и маловарошке разнежености. Он ће избацити из њих све оно што је унела варош: лутке, кревете, фабрички еспап, министре, граждане, дадиље, сувишне сузе, шпацире, уздисаје, непотребне релативне реченице, германизме, русизме, муцави говор погоспођених варошана. Враћајући нашу народну приповетку у њено природно стање. он ће је поново понародити. Граждански колорит и варошко причање Груја Механџића:
"Тамо има људи свакојаки, и господе, и попова, и мајстора от сваке нације и сваког званија људи да можеш населити и начинити једно читаво царство". Кад он то искаже, таки га за врат по удави.
После умије се лепо и опере се па се отправи двору цареву. А цар попео се на ону планину са своји министри и граждани па гледа једно чудо с великим страхом.
Кад се чобан лепо оправио, он крене овце, узме девојку за руку теши је небоји се сад ништа, свира у гајде, сокола метнуо на раме своје и тако дођу у двор" --
замениће редови који нас уводе у сасвим другу атмосферу, народну, сељачко-патријархалну:
"У ономе подруму има толико људи и старих и младих, и богатих и сиромаха, и малих и великих, и жена и девојака, да можеш населити читаво царство; онде су и твоја браћа". Кад врабац то искаже, царев га син одмах за врат те удави. Цар главом бијаше изишао и попео се на ону планину откуда су они коњаници гледали чобана, те и он гледао све што је било. Пошто чобан тако дође главе аждаји, почне се и сутон хватати, а он се лепо умије, узме сокола на раме, а хрте уза се, а гајде под пазухом, па свирајући крене овце и пође двору цареву, а девојка поред њега још у страху."
У Механџића се грађанин претворио у цара, а обукао као пастир; у Вука се прави, аутентични пастир, какав је био и сам Вук некада, начинио царем. Промене нису биле само у форми, стилу и језику приповедака, него и у садржини. Вук је у приповетке унео нов садржај: народни дух, управо оно што је у њима живело пре но што су напустиле патријархална огњишта. "Оне ће се читати", каже Вук, "како ради чистога народнога језика тако и ради народнијех мисли у овој струци умотвора народа нашега."
Вуково понарођавање народних приповедака никако није значило њихово уметничко упрошћавање, још мање устоличавање језичког и естетског примитивизма. Напротив, враћајући приповетке у природно стање, Вук их је дизао на раван уметности. У његовој збирци из 1853. налази се у просеку мање десетераца него у поварошеном тексту Груја Механџића! Уколико у Вука и има десетераца, они не делују као отуђени, артифицирани говор примитиваца, већ су складно уклопљени у целину, увек са одређеном књижевном наменом. Десетерце "Кад ујутру бео дан освану, (дан освану и сунце ограну,) уста чобан уста и девојка", Вук ће употребити само на месту које тражи херојски колорит. Иначе, писаће обично, без десетераца: "Кад ујутру дан осване, устане царев син да однесе оцу оне обадве јабуке".
Широко епско причање писца који осећа изворну лепоту народне речи, јасно и кристално, а опет згуснуто, кондензовано, без иједног сувишног израза и непотребних корелатива, сликовито и анегдотско у исти мах — такво је Вуково приповедање.
Миодраг Поповић
Из књиге "Историја српске књижевности. Романтизам I"
Да сачува богатство једне културе чији је век већ био на измаку, Вук се рано заинтересовао и за народне приповетке. Још 1815. Тешан Подруговић казује му у Шишатовцу приповетку Међедовић, а у Српски рјечник 1818. Вук уноси и многе народне анегдоте. Године 1821. појавиће се Вукова збирчица од дванаест шаљивих народних приповедака, које су претходно биле објављене у Новинама сербским. Тек 1853. издаће у Бечу Српске народне приповетке...
За разлику од песама, које је бележио од људи из народа, непосредно на извору, Вук је приповетке најчешће добијао од варошана. Међу најлепше иду баш оне које му је записао сентомашки трговац Грујо Механџић у Земуну 1829. "Дању смо највише спавали", сећа се Вук, "а ноћу приповиједали". Вуку су приповетке слали и земунски учитељи Димитрије Чобић и Лазар Марјановић. Једну је добио од свештеника Дамјана Груборовића на путу по Хрватској; једну сам записао од неког просјака у Новом Селу. Кнез Михаило му је 1844. дао у Берлину приповетку Чардак ни на небу ни на земљи, записану онако "као што је слушао у ђетињству од својих дадиља". Три приповетке је Вуку послала песникиња Милица Стојадиновић Српкиња из Врдника; остале Вук Врчевић и Вук Поповић из Боке Которске. Од педесет приповедака, колико их има у збирци, само је десет сам чуо на извору, у патријархалној средини; осам у детињству у Тршићу ("пак сам их после писао како сам се опомињао"), а две од хајдука, песника и устаника Тешана Подруговића.
Казивана годинама на дугим трговачким путовањима и бдењима по карантинима, жива на почетку XИX века у сећању оних који су из села прелазили у град, народна приповетка је већ у Вуково доба увелико напуштала топла огњишта нашег патријархалног села и улазила у удобне грађанске домове у јужној Угарској. Како видимо из сачуваних рукописа приповедака које је Грујо Механџић дао Вуку, и она се била поварошила. Обучена у славеносерпско рухо, пуна маловарошке сентименталности, приповетка је у новој средини губила првобитну природност.
Приповетке које су кружиле по варошима јужне Угарске постаће у пуном смислу народне тек кад их Вук строго књижевним поступком, намештањем речи, врати у њихово природно стање: исприча их онако како би их казао идеалан сељак приповедач. Не оним језиком којим је сам Вук говорио и писао, већ оним до кога је као писац дошао избором из говора сељака онога што је у језичко-естетском смислу најдрагоценије. Таквим идеалним језиком није говорио ни сам Вук, али свака његова реч, сваки обрт могао се чути у скупном говору јадарских сељака. "Приповијетке" је могао " и учен чатити и прост слушати".
"Као што су пјесме", каже Вук у огласу за приповетке, "углед језика наше народне поезије, тако ће ове приповијетке бити углед народнога језика у прози." У песмама су језик стварали сами народни певачи. У приповеткама у овако естетизованом облику — Вук Стефановић Караџић.
Уметничке особине Вуковог приповедања учиниће много да српска народна приповетка наиђе на допадање и тамо где дотле није живела, пре свега код Хрвата. Привлачна као поетско дело, Вукова збирка постаће ускоро уџбеник из кога ће многи учити српскохрватски језик.
Вук је приповетке поделио на две групе: женске, бајке, "оне у којима се приповиједају којекака чудеса, оно што не може бити", и мушке, "оне у којима нема чудеса, него оно што се приповиједа рекао би човјек да је заиста могло бити". У књизи Српске народне приповијетке има и женских и мушких. Све носе жиг Вуковог духа. У мушкима је можда народна мудрост дата кондензованије. Па ипак, бајке их надмашују као уметничка дела. Оне су спасле од заборава светове које је машта народа годинама испредала. У њима живи вековна, исконска народна фантазија.
Гледане у светлости борбе за— језик и нов дух у књижевности, књиге Српскм рјечник, Српске народне пјесме и Нови завјет значајнија су Вукова остварења од Српских народних приповиједака. Прва открива лексичко богатство народног језика; друга устоличава поетски дух нашег народа; у трећој се налазе темељи будућег— књижевног језика. У Српским народним приповијеткама Вук је само дао оглед идеалног народног језика.
Па ипак, као уметничко остварење, ово дело живи упоредо с првима.
Нико, међутим, нема потребе да доказује да су бајке у Српским народним приповијеткама књижевно дело трајне уметничке вредности. Златна јабука и девет пауница, Међедовић, Пепељуга, Чардак ни на небу ни на земљи, Аждаја и царев син, Ђаво и његов шегрт, Стојша и Младен, Немушти језик, Дивљан, Златоруни ован, Девојка бржа од коња и друге живе и живеће док је српске књижевности.
И Српске народне приповијетке као и Вукове збирке народних песама показују да је Вук, као скупљач народних умотворина, био уметник који је из народног стваралаштва одабрао оно што траје лепотом. Уносећи народне песме и приповетке у књигу, он ће ову лепоту пренети из усмене у писмену књижевност и тако је сачувати.
У народском причању Вука нарочито привлачи анегдота. Прве његове приповетке, оне у речнику 1818, биле су анегдоте. У предговору речнику он ће написати "како ће му слабо ко вјеровати и разумјети како је приповијетке тешко писати". "Ја сам се овђе", наставља Вук, "око ови ђекоји мали, толико намучио, да би наши ђекоји списатељи могли читав роман написати." Под утицајем народског причања он већ овде даје прве огледе анегдотског стила, дотерујући и улепшавајући сирово народно казивање. У предговору Српским народним приповијеткама 1853. рећи ће нешто више о стилизацији народних приповедака. "Пјесме, загонетке и приповијести, то је готова народна књижевност, којој ништа више не треба него је вјерно, чисто и непокварено скупити; али у писању приповиједака већ треба мислити и ријечи намјештати (али опет не по своме укусу, него по својству српскога језика), да не би ни с једне стране било претјерано, него да би могао и учен чатити и прост слушати".
Вукове народне приповетке рађале су се у стваралачким мукама и грчевима. Дугачак је био пут од нејасних редова кнеза Михаила:
"После кратког времена чује он да се браћа његова и оно чобанче уместо њега — трећег брата одведено с девојкама, које су у чардаку оног поглава добили жене" --
до кристално јасне, једноставне, а лепе Вукове реченице:
"Послије неког времена дозна млађи брат на чардаку да се браћа његова и оно чобанче онијем ђевојкама жене."
Није мања разлика ни између неписменог, примитивног причања сентомашког трговчића Груја Механџића:
"Е, добро дакле ти мораш бријати. Изнесе своје бритве и у реду све како треба кад га је обријао и уредио, он види да у цара имаду козје уши, пита њега цар шта је видио, он био паметан па је казао тако да није видио ништа. "Е добро а ти можеш збогом ићи" и да му дванаест дуката у злату, тако му каже отсад да увек имаш долазити да ме бријеш" --
и кондензованог, а ипак епски широког казивања Вука Караџића:
"Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар седне па га момак обрије. Момак бријући цара опази да су у њега козје уши, али кад га Трајан запита шта је у њега видео, а он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече да му одсад увек долази он да га брије."
Или између муцавог, набацаног и нешто конфузног Механџићевог пасуса:
"Кад напита, дође прид дворове, веже коња за дрво, а он легне придвор кад једанпут устане ходао испред двора, опази он на двору зеца он стоји. Пита он шта онај зец на двору ради. Кажу њему онај што на двору стоји кобига скинуо он би се сам заклао, сам одерао, сам изсекао, сам се пристави па се кува. Али ко би то смео урадити на томе нема главе",
и Вукових литерарно дотераних редова:
"Пошто једва једанпут напита, дође пред дворе и опази наврх двора зеца где стоји. Онда запита дворане што онај зец на врх двора ради, а дворани му одговоре: "Да се ко нађе да скине онога зеца, зец би се сам заклао, сам одерао, сам исекао, сам приставио, па се сам скувао, али то не сме нико учинити за своју главу",
који поштују изворне изразе оригинала ("сам заклао, сам одерао, сам исекао"), али истовремено замењују Механџићеву збрку јасном нарацијом и лепотом.
Кнез-Михаилов и Механџићев текст Вук је не само описменио него и литерарно прерадио. Заобљавао је изразе, сажимао реченице, одстрањивао сувишно и непотребно. Што је могуће више избегавао је релативне реченице. Уместо "био један човек који је имао једнога пастира, тј. чобанина који га је служио верно", писао је: "У некаква човека био један човек који га је много година верно и поштено служио".
Некада је мењао и редослед у излагању, некад уносио нове, живље детаље, некад, опет, ради психолошког продубљивања, ширио казивања. Механџић, на пример, не објашњава зашто мајка не сме сину да открије судбину својих кћери. Реченицу "Она уздане, па се заплаче, а не сме њему да каже да је имала три кћери па да је нестало" Вук ће проширити и дати психолошко објашњење мајчиног поступка: "А она уздахне и заплаче се, али му не смедне казати да је имала три кћери па да их је нестало бојећи се да не би Стојша тумарио у свет да их тражи и тако да не би и њега изгубила".
Оголела и суха места изворника Вук често расцвета, оживи. Механџићева реченица "Ал ето ти иде ветар и матер пита" под пером даровитог писца претвориће се у низ импресивних уметничких слика: "Кад ето ти ветра, дува, руши, крши, преврће где год што нађе, сав изгребан и подеран, па како дође, назва матери помози бог". У Механџићевом рукопису стоји само "Лебац красан дигао црепњу над собом", а Вук ће написати: "А то под црепњом прави хлеб, нарастао, ништа ти лепше, и диго црепњу над собом".
Готово свуда у штедљивим Вуковим редовима тесно је речима, али је зато пространо сликама. "А кад се прене, а он опкорачио некакву кладу па седи на њој и држи улар у рукама", написаће, на пример, Вук тамо где је у изворнику стајало само: "Кад се он пробуди, а он јаши на једном пању".
Вук зна да ослободи реч, која испод његовог пера израсте у епску слику. Изворна реченица "Кажи ти мени кад је мој отац био цар ди је његово оружје, ди ли му је коњ" биће код Вука: "Кажи кад је мој отац био цар где му је оружје што га је пасао, где ли му је коњ што га је јахао". Отац израста у јунака који је пасао оружје и јахао коња, а син, питајући о оружју и коњу, и сам најављује да ће и он пасати оружје и јахати коња.
Вук је имао префињено осећање за естетику народне речи, знао је да бира најлепше изразе, а још боље да их намешта и подређује свом уметничком казивању. Он неће рећи "Идући путем преко снега", него "Гацајући преко снега"; нити "А жена... дирне кобилу", већ "А жена ободе кобилу". Механџићево "И сад скоро имамо термин кад ћемо се ударити", биће код Вука: "И сад скоро имамо рок кад ћемо се ударити". Не једном Вук ће из основа прерадити незграпну Механџићеву реченицу. Уместо "Бијо један човек богат, дође њему један сирома човек и пита га требали му слуга, а сам принужден служити", Вук ће написати: "Био један сиромах човек, па се прибије уз некаква богата човека да му служи без погодбе".
Колико само свежине и сликовитости у реченици "Кад тамо запожарило се, а у пожару змија пишти", која је у Механџићевом рукопису гласила: "Кад тамо отишао, али пожар запалио се и у пожару змија вришти". Код Механџића оружје сија "не мож бити лепше"; код Вука "као ново ковано". У првог јабука "за једну ноћ и цвета и нарасте и узре и нестане и никад не знаду ко однесе и побере те јабуке"; у другог лепше, сажетије: "За једну ноћ и цвета и узре и неко је убере, и никако се није могло дознати ко". Код Механџића браћа "оду и саопште то свом оцу"; код Вука они "отрче брже-боље ка оцу и кажу му шта је било."
Чистећи изворни текст од свега што би сметало његовој префињеној лепоти, сјају и блиставости, Вук ће избегавати грубе и ласцивне изразе. Иако је још из детињства знао сијасет "срамотних" народних прича, ниједну није за живота штампао. Оне су вукле у натурализам, а Вук је, по угледу на Грима, неговао сублимну, естетски префињену слику.
Механџић и кнез Михаило мењали су чак и патријархални колорит приче. Код првог ћемо наћи лутке, путника који крај извора спава у кревету, царевог сина како с пушком у руци иде у лов иза вароши и "шатре пуне еспапа што неће бити ни у царској фабрици". Код другог царева ћерка шетаће у друштву дадиље, старе жене, "која се при њој од мали њени година налазила".
Прерађујући текст ове двојице, Вук ће ослободити приповетке градског колорита и маловарошке разнежености. Он ће избацити из њих све оно што је унела варош: лутке, кревете, фабрички еспап, министре, граждане, дадиље, сувишне сузе, шпацире, уздисаје, непотребне релативне реченице, германизме, русизме, муцави говор погоспођених варошана. Враћајући нашу народну приповетку у њено природно стање. он ће је поново понародити. Граждански колорит и варошко причање Груја Механџића:
"Тамо има људи свакојаки, и господе, и попова, и мајстора от сваке нације и сваког званија људи да можеш населити и начинити једно читаво царство". Кад он то искаже, таки га за врат по удави.
После умије се лепо и опере се па се отправи двору цареву. А цар попео се на ону планину са своји министри и граждани па гледа једно чудо с великим страхом.
Кад се чобан лепо оправио, он крене овце, узме девојку за руку теши је небоји се сад ништа, свира у гајде, сокола метнуо на раме своје и тако дођу у двор" --
замениће редови који нас уводе у сасвим другу атмосферу, народну, сељачко-патријархалну:
"У ономе подруму има толико људи и старих и младих, и богатих и сиромаха, и малих и великих, и жена и девојака, да можеш населити читаво царство; онде су и твоја браћа". Кад врабац то искаже, царев га син одмах за врат те удави. Цар главом бијаше изишао и попео се на ону планину откуда су они коњаници гледали чобана, те и он гледао све што је било. Пошто чобан тако дође главе аждаји, почне се и сутон хватати, а он се лепо умије, узме сокола на раме, а хрте уза се, а гајде под пазухом, па свирајући крене овце и пође двору цареву, а девојка поред њега још у страху."
У Механџића се грађанин претворио у цара, а обукао као пастир; у Вука се прави, аутентични пастир, какав је био и сам Вук некада, начинио царем. Промене нису биле само у форми, стилу и језику приповедака, него и у садржини. Вук је у приповетке унео нов садржај: народни дух, управо оно што је у њима живело пре но што су напустиле патријархална огњишта. "Оне ће се читати", каже Вук, "како ради чистога народнога језика тако и ради народнијех мисли у овој струци умотвора народа нашега."
Вуково понарођавање народних приповедака никако није значило њихово уметничко упрошћавање, још мање устоличавање језичког и естетског примитивизма. Напротив, враћајући приповетке у природно стање, Вук их је дизао на раван уметности. У његовој збирци из 1853. налази се у просеку мање десетераца него у поварошеном тексту Груја Механџића! Уколико у Вука и има десетераца, они не делују као отуђени, артифицирани говор примитиваца, већ су складно уклопљени у целину, увек са одређеном књижевном наменом. Десетерце "Кад ујутру бео дан освану, (дан освану и сунце ограну,) уста чобан уста и девојка", Вук ће употребити само на месту које тражи херојски колорит. Иначе, писаће обично, без десетераца: "Кад ујутру дан осване, устане царев син да однесе оцу оне обадве јабуке".
Широко епско причање писца који осећа изворну лепоту народне речи, јасно и кристално, а опет згуснуто, кондензовано, без иједног сувишног израза и непотребних корелатива, сликовито и анегдотско у исти мах — такво је Вуково приповедање.
Миодраг Поповић
Из књиге "Историја српске књижевности. Романтизам I"
"МЕМОАРИ"
Прота Матеја Ненадовић
(1777-1854)
Прота Матија Ненадовић или прота Матеја Ненадовић
(Бранковина, 26. фебруар 1777 — Ваљево, 11. децембар 1854) је био војвода из Првог српског устанка, председник Правитељствујушчег совјета и дипломата. Био је син кнеза Алексе Ненадовића, погубљеног у Сечи кнезова. Са стрицем Јаковом покренуо Први српски устанак у ваљевској и шабачкој нахији. Преговарао је с Турцима и Русијом и тиме успоставио прве дипломатске контакте устаника са страним државама. Његови "Мемоари", поред књижевне вредности, представљају драгоцен документ времена.
Рођен је у Бранковини 1777. године, у породици кнеза Алексе Ненадовића. Његово најзначајније дело су Мемоари који су написани на српском народном језику.
Један је од организатора Првог српског устанка у ваљевском крају, војвода и државник. Путовао је у Русију и с њом успоставио прве устаничке везе, и више пута путовао у Аустрију ради набавке оружја и муниције. Командовао је делом устаника при ослобођењу Ваљева и Шапца 1804. године, Карановца (данас Краљево) и Ужица 1805. и делом коњице убици на Мишару 1806. године. Од 1805. до 1807. први је председник Правитељствујушчег совјета, а од 1807. до 1811. његов члан, потом тамнавски војвода, а са Луком Лазаревићем командант устаничких снага на Дрини.
У турској офанзиви против Србије 1813. командовао је са Симом Марковићем устаницима на фронту од Лознице до ушћа Дрине. После пада Србије прешао је у Аустрију и у периоду 1814—1815. настојао да заинтересује велике силе за борбу Србије против Турске. После избијања Другог српског устанка прешао је у Србију, постао ваљевски кнез и члан Народне канцеларије. Због неслагања са начином владавине кнеза Милоша пензионисан је 1832. године. Члан новооснованог Државног совјета постао је 1838, али због неслагања са кнезом Михаилом морао је 1840. напустити Србију. После доласка Александра Карађорђевића за кнеза Србије 1842. године постао је државни саветник; 1844. са својим људима угушио је катанску буну против кнежеве власти; пензионисан је 1852. године. Умро је у Ваљеву, 11. децембра 1854. године (29. новембра 1854. по јулијанском календару).
Написао је књигу својих сећања „Мемоари“. Његови „Мемоари“, поред књижевне вредности, представљају драгоцен документ времена.
Мемоари (fr. memoire - сећање, успомена) су прозно дело у којем аутор приповеда своје успомене о прошлим догађајима. У мемоарима се описују историјска,друштвена, политичка и културна збивања у којима је аутор непосредно учествовао или је био њихов сведок. За разлику од аутобиографије, с којом их често изједначавају, мемоари занемарују приказивање приватног живота аутора. Субјективност у мемоарима се огледа у томе што су сви догађаји преломљени кроз ауторову свест и што је за описане догађаје важна ауторова позиција у тим дешавањима.
У писању мемоара аутори се служе различитом грађом, па се поред свог сећања ослањају и на дневнике, записе, биографије, аутобиографије и архивску грађу. Посебну аутентичност дају и коментари писца који расветљавају узроке, последице и околности под којима су се одиграли одређени догађаји, а често се дају и портретисавременика.
Као књижевна врста мемоари потичу из антике, када су представљали важан сегмент историографије, а касније се употребљавају и да би се објаснила генеза неког књижевног дела.
Од 18. века мемоари књижевника постају широко распрострањени, а за српску књижевност значајни су мемоари Симеона Пишчевића, Проте Матеје Ненадовића, Јакова Игњатовића, Симе Матавуља, Нићифора Нинковића. У 20. веку мемоари су често политички списи револуционара] и других друштвено ангажованих појединаца, као што су Добрица Ћосић и Дејан Медаковић.
У светској књижевности међу познатије мемоаре спадају сећања руских генерала Жукова и Бирјузова, Симон де Бовоар, енглеског премијера Винстона Черчила (за које је добио Нобелову награду за књижевност 1953. године).
Бирчанин Илија
(Осврт на епску песму "Почетак бубе против дахија" и "Мемоаре" Матије Ненадовића)
Кроз дугогодишње патње и страдања српског народа под турском влашћу једини који су уливали наду неутешном народу и давали му снагу да истраје били су српски јунаци. О њиховом јунаштву и храбрости испеване су многе песме, али је истина о њима у већини случајева потпуно другачија од онога што су народни певачи о њима певали. Један од таквих јунака био је и Бирчанин Илија, српски кнез и војсковођа.
У песми “Почетак буне против дахија” Илија Бирчанин је опеван као непоколебљив и неустрашив јунак који је штитио нејак српски народ од сурових турских освајача и снажно се борио против неправде. Био је непобедив, а Турци су га могли нађачати само на превару када је без оружја, свог верног буздована кога је о ункашу носио. Као и сваки српски јунак био је паметан и вешт борац, храбар и самоуверен. У себи је имао нешто чега су се његови непријатељи много плашили, као да је био саливен од вековног гнева и туге целог народа. Кад би говорио из њега је избијао мрак незадовољства. Светио се Турцима за њихова недела и убијао их без имало милости. Његова сабља је увек била жедна турске крви, а пред његовим подвизима, снагом и мудрошћу турска надмоћ се претварала у прах. Чак и пред саму смрт, кад га је турска војска заробила, није изгубио храброст, нити веру у себе. Аутор песме, гуслар Филип Вишњић лик Илије Бирчанина створио је по узору на легендарног српској јунака Марка Краљевића, заштитника потлачене српске раје. Као и Марко Краљевић, он је јунак без мане, осветник и заштитник српског народа који је увек сигуран у себе и своју победу на сваком мегдану.
У “Мемоарима” Матије Ненадовића Илија Бирчанин је описан као сасвим обичан човек који се плаши смрти и коме је сопствени живот важнији од јуначке части и достојанства. Ухваћен и затворен у тамницу није се понашао онако како то доликује часном и поносном српском великашу. Није био храбар и самоуверен, нити неустрашив и непоколебљив јунак који би радије умро него кукавички молио за живот.. Био је себичан и мислио је само на себе и своју добробит. Суочен са смрћу и неспреман да прихвати своју трагичну судбину, Илија је молио за свој спас. Тражио је од својих познаника да сакупе новац и откупе његов живот, колико год да он кошта. На тај начин је погазио свој понос, укаљао своју част и своје достојанство и уништио све моралне вредности које одликују правог српског јунака
Епска песма “Почетак буне против дахија” у коме је опевана сеча кнежева и прилике у Србији пред Први српски устанак у знаку је подгорског кнеза Илије Бирчанина. Без ове народне песме он би био поменут само као жртва сече народних првака јер за разлику од друга два ваљевска кнеза, Алексе Ненадовића и Николе Грбовића, име Илије Бирчанина се скоро и не среће у историјским изворима насталим пре и током И српског устанка. Он се не појављује као истакнута личност, нити има назнака да је његова породица имала запажену улогу током устанка. Чак ни аустријска документа из 1804, у којима се помиње сеча кнезова и имена жртава не помиње се његово име. По свему судећи, он је за своје савременике био личност из другог плана, засењена неоспроном улогом и значајем Алексе Ненадовића. Међутим, после кнежеве смрти, у народу почиње да се ствара једна митска слика која је, независно од његовог реалног значаја, раширена не само у традицији Ваљевског краја, већ целог српског народа. Та слика се заснива на његовој снази и неустрашивости, али вероватно и поврењу које му је народ, као кнезу, указивао. Тако је створен мит о заштитнку нејаких од турских зулума:
Он Турчину не да у кнежину:
Кад Турчина у кнежини нађе,
топузом му ребра испребија.
О снази и неустрашивости „оборкнеза испод Међедника“ постоје и многе легенде. Једна говори о томе како је једном приликом, носећи порез у Ваљево, набасао на заседу хајдука, који су чекали да га опљачкају, а он, не осврћући се, ођахао даље и набасао на чопор изгладнелих вукова, са којима је без проблема изашао на крај. Митски лик Илије Бирчанине који је створила народна традиција, постао је својеврсна персонификација митског лика Краљевића Марка. Тако се, на известан начин, мит о народном заштитнику из времена турских освајања преточио у лик јунака из времена нових турских зулума, који су прелили чашу народног стрпљења и покренули борбу за коначно ослобођење. Попут Марка и Илија Бирчанин је стално на коњу („где год иде он крхата јаше“), користи исто оружје, у његово време већ застарело („он буздован о ункашу носи“), исте су им и основне карактеристике лика („и бркове под калпаком суче“). Турци га могу победити само на превару и када је без оружја (по традиционалној верзији његовог хватања). Она на нови начин представља бесмртног Краљевића Марка, који се после вишевековног сна пробудио да поведе народ у одсудну битку за ослобођење. Шта више, по неким елементима народне традиције ни Илија Бирчанин није био посечен, већ је успео да побегне, и као одметник, „већа је јада турцима задавао“. Сматра се да је стварањем његовог храброг лика народни певач желео да испуни основни задатак своје уметност - да створи јунака са којом је околина задовољна и кога прихвата само онаквим како је у песми опеван иако је свесна да у збиљи није тако. Не жалећи ни речи ни труд да Бирчанина прикаже што „страшнијим“ у очима дахија, у суштини, певач је желео да привуче пажњу слушалаца и подсети их да у српском народу, у свакој његовој генерацији постоји храбар и несаломив јунак, херој тог времена. На тој паралели, која се развила у народној свести, настао је и један цртеж непознатог аутора на коме је Илија Бирчанин истоветан са ликом Краљевића Марка са познатих илустрација. Отуда се са правом може посумњати да ли познати опис Илија Бирчанин као човека високог, крупног, снажног, црне пути и дугих, густих бркова одговара и његовом реалном лику, или је и то производ традиције.
Извор: Владимир Кривошејев, Биографски лексикон
(Бранковина, 26. фебруар 1777 — Ваљево, 11. децембар 1854) је био војвода из Првог српског устанка, председник Правитељствујушчег совјета и дипломата. Био је син кнеза Алексе Ненадовића, погубљеног у Сечи кнезова. Са стрицем Јаковом покренуо Први српски устанак у ваљевској и шабачкој нахији. Преговарао је с Турцима и Русијом и тиме успоставио прве дипломатске контакте устаника са страним државама. Његови "Мемоари", поред књижевне вредности, представљају драгоцен документ времена.
Рођен је у Бранковини 1777. године, у породици кнеза Алексе Ненадовића. Његово најзначајније дело су Мемоари који су написани на српском народном језику.
Један је од организатора Првог српског устанка у ваљевском крају, војвода и државник. Путовао је у Русију и с њом успоставио прве устаничке везе, и више пута путовао у Аустрију ради набавке оружја и муниције. Командовао је делом устаника при ослобођењу Ваљева и Шапца 1804. године, Карановца (данас Краљево) и Ужица 1805. и делом коњице убици на Мишару 1806. године. Од 1805. до 1807. први је председник Правитељствујушчег совјета, а од 1807. до 1811. његов члан, потом тамнавски војвода, а са Луком Лазаревићем командант устаничких снага на Дрини.
У турској офанзиви против Србије 1813. командовао је са Симом Марковићем устаницима на фронту од Лознице до ушћа Дрине. После пада Србије прешао је у Аустрију и у периоду 1814—1815. настојао да заинтересује велике силе за борбу Србије против Турске. После избијања Другог српског устанка прешао је у Србију, постао ваљевски кнез и члан Народне канцеларије. Због неслагања са начином владавине кнеза Милоша пензионисан је 1832. године. Члан новооснованог Државног совјета постао је 1838, али због неслагања са кнезом Михаилом морао је 1840. напустити Србију. После доласка Александра Карађорђевића за кнеза Србије 1842. године постао је државни саветник; 1844. са својим људима угушио је катанску буну против кнежеве власти; пензионисан је 1852. године. Умро је у Ваљеву, 11. децембра 1854. године (29. новембра 1854. по јулијанском календару).
Написао је књигу својих сећања „Мемоари“. Његови „Мемоари“, поред књижевне вредности, представљају драгоцен документ времена.
Мемоари (fr. memoire - сећање, успомена) су прозно дело у којем аутор приповеда своје успомене о прошлим догађајима. У мемоарима се описују историјска,друштвена, политичка и културна збивања у којима је аутор непосредно учествовао или је био њихов сведок. За разлику од аутобиографије, с којом их често изједначавају, мемоари занемарују приказивање приватног живота аутора. Субјективност у мемоарима се огледа у томе што су сви догађаји преломљени кроз ауторову свест и што је за описане догађаје важна ауторова позиција у тим дешавањима.
У писању мемоара аутори се служе различитом грађом, па се поред свог сећања ослањају и на дневнике, записе, биографије, аутобиографије и архивску грађу. Посебну аутентичност дају и коментари писца који расветљавају узроке, последице и околности под којима су се одиграли одређени догађаји, а често се дају и портретисавременика.
Као књижевна врста мемоари потичу из антике, када су представљали важан сегмент историографије, а касније се употребљавају и да би се објаснила генеза неког књижевног дела.
Од 18. века мемоари књижевника постају широко распрострањени, а за српску књижевност значајни су мемоари Симеона Пишчевића, Проте Матеје Ненадовића, Јакова Игњатовића, Симе Матавуља, Нићифора Нинковића. У 20. веку мемоари су често политички списи револуционара] и других друштвено ангажованих појединаца, као што су Добрица Ћосић и Дејан Медаковић.
У светској књижевности међу познатије мемоаре спадају сећања руских генерала Жукова и Бирјузова, Симон де Бовоар, енглеског премијера Винстона Черчила (за које је добио Нобелову награду за књижевност 1953. године).
Бирчанин Илија
(Осврт на епску песму "Почетак бубе против дахија" и "Мемоаре" Матије Ненадовића)
Кроз дугогодишње патње и страдања српског народа под турском влашћу једини који су уливали наду неутешном народу и давали му снагу да истраје били су српски јунаци. О њиховом јунаштву и храбрости испеване су многе песме, али је истина о њима у већини случајева потпуно другачија од онога што су народни певачи о њима певали. Један од таквих јунака био је и Бирчанин Илија, српски кнез и војсковођа.
У песми “Почетак буне против дахија” Илија Бирчанин је опеван као непоколебљив и неустрашив јунак који је штитио нејак српски народ од сурових турских освајача и снажно се борио против неправде. Био је непобедив, а Турци су га могли нађачати само на превару када је без оружја, свог верног буздована кога је о ункашу носио. Као и сваки српски јунак био је паметан и вешт борац, храбар и самоуверен. У себи је имао нешто чега су се његови непријатељи много плашили, као да је био саливен од вековног гнева и туге целог народа. Кад би говорио из њега је избијао мрак незадовољства. Светио се Турцима за њихова недела и убијао их без имало милости. Његова сабља је увек била жедна турске крви, а пред његовим подвизима, снагом и мудрошћу турска надмоћ се претварала у прах. Чак и пред саму смрт, кад га је турска војска заробила, није изгубио храброст, нити веру у себе. Аутор песме, гуслар Филип Вишњић лик Илије Бирчанина створио је по узору на легендарног српској јунака Марка Краљевића, заштитника потлачене српске раје. Као и Марко Краљевић, он је јунак без мане, осветник и заштитник српског народа који је увек сигуран у себе и своју победу на сваком мегдану.
У “Мемоарима” Матије Ненадовића Илија Бирчанин је описан као сасвим обичан човек који се плаши смрти и коме је сопствени живот важнији од јуначке части и достојанства. Ухваћен и затворен у тамницу није се понашао онако како то доликује часном и поносном српском великашу. Није био храбар и самоуверен, нити неустрашив и непоколебљив јунак који би радије умро него кукавички молио за живот.. Био је себичан и мислио је само на себе и своју добробит. Суочен са смрћу и неспреман да прихвати своју трагичну судбину, Илија је молио за свој спас. Тражио је од својих познаника да сакупе новац и откупе његов живот, колико год да он кошта. На тај начин је погазио свој понос, укаљао своју част и своје достојанство и уништио све моралне вредности које одликују правог српског јунака
Епска песма “Почетак буне против дахија” у коме је опевана сеча кнежева и прилике у Србији пред Први српски устанак у знаку је подгорског кнеза Илије Бирчанина. Без ове народне песме он би био поменут само као жртва сече народних првака јер за разлику од друга два ваљевска кнеза, Алексе Ненадовића и Николе Грбовића, име Илије Бирчанина се скоро и не среће у историјским изворима насталим пре и током И српског устанка. Он се не појављује као истакнута личност, нити има назнака да је његова породица имала запажену улогу током устанка. Чак ни аустријска документа из 1804, у којима се помиње сеча кнезова и имена жртава не помиње се његово име. По свему судећи, он је за своје савременике био личност из другог плана, засењена неоспроном улогом и значајем Алексе Ненадовића. Међутим, после кнежеве смрти, у народу почиње да се ствара једна митска слика која је, независно од његовог реалног значаја, раширена не само у традицији Ваљевског краја, већ целог српског народа. Та слика се заснива на његовој снази и неустрашивости, али вероватно и поврењу које му је народ, као кнезу, указивао. Тако је створен мит о заштитнку нејаких од турских зулума:
Он Турчину не да у кнежину:
Кад Турчина у кнежини нађе,
топузом му ребра испребија.
О снази и неустрашивости „оборкнеза испод Међедника“ постоје и многе легенде. Једна говори о томе како је једном приликом, носећи порез у Ваљево, набасао на заседу хајдука, који су чекали да га опљачкају, а он, не осврћући се, ођахао даље и набасао на чопор изгладнелих вукова, са којима је без проблема изашао на крај. Митски лик Илије Бирчанине који је створила народна традиција, постао је својеврсна персонификација митског лика Краљевића Марка. Тако се, на известан начин, мит о народном заштитнику из времена турских освајања преточио у лик јунака из времена нових турских зулума, који су прелили чашу народног стрпљења и покренули борбу за коначно ослобођење. Попут Марка и Илија Бирчанин је стално на коњу („где год иде он крхата јаше“), користи исто оружје, у његово време већ застарело („он буздован о ункашу носи“), исте су им и основне карактеристике лика („и бркове под калпаком суче“). Турци га могу победити само на превару и када је без оружја (по традиционалној верзији његовог хватања). Она на нови начин представља бесмртног Краљевића Марка, који се после вишевековног сна пробудио да поведе народ у одсудну битку за ослобођење. Шта више, по неким елементима народне традиције ни Илија Бирчанин није био посечен, већ је успео да побегне, и као одметник, „већа је јада турцима задавао“. Сматра се да је стварањем његовог храброг лика народни певач желео да испуни основни задатак своје уметност - да створи јунака са којом је околина задовољна и кога прихвата само онаквим како је у песми опеван иако је свесна да у збиљи није тако. Не жалећи ни речи ни труд да Бирчанина прикаже што „страшнијим“ у очима дахија, у суштини, певач је желео да привуче пажњу слушалаца и подсети их да у српском народу, у свакој његовој генерацији постоји храбар и несаломив јунак, херој тог времена. На тој паралели, која се развила у народној свести, настао је и један цртеж непознатог аутора на коме је Илија Бирчанин истоветан са ликом Краљевића Марка са познатих илустрација. Отуда се са правом може посумњати да ли познати опис Илија Бирчанин као човека високог, крупног, снажног, црне пути и дугих, густих бркова одговара и његовом реалном лику, или је и то производ традиције.
Извор: Владимир Кривошејев, Биографски лексикон
Илија Бирчанин је био кнез подгорске кнежине ваљевске нахије кога су убиле турске дахије у сечи кнезова 1804. године у околини Ваљева. Рођен је 1764. године. У „Мемоарима" проте Матеје Ненадовића наводи се да је рођен у Суводању код Ваљева, док савременији извори наводе Кострачу код Милића (Бирач). Сахрањен је у манастиру Ћелије у близини Ваљева. О Илији Бирчанину 1862. године Јоксим Новић Оточанин је написао књигу „Бирчанин Илија оборкнез испод Међедника“. Помиње си у песми песми слепог певача Филипа Вишњића "Почетак буне против дахија", у којој је народни певач опевао његово јунаштво и у "Мемоарима" проте Матије Ненадовића у којима је описан као обичан човек који се плаши смрти.
Више о песми и о Илији Бирчанину погледај на страници ВИДОВДАН
"ПИСМА ИЗ ИТАЛИЈЕ"
Љубомир Ненадовић
Истраживачки задаци
Рефлексија је умно посматрање, расуђивање, размишљање.
Самокритичност је способност уочавања сопствених недостатака.
- Због чега Љубомир Ненадовић не жели да пише о киповима и другим знаменитостима којих је много у Италији? Које разлоге наводи?
- Из којих се речи види да се писац обрадовао сусрету с владиком црногорским?
- Због чега владика каже Љубомиру Ми смо стари познаници иако се први пут срећу?
- Какве рефлексије и осећања налазимо у Његошевим речима: Ала се ми Словени наробовасмо!? Зашто му се тада нека срдња указа на лицу? Има ли у Његошевим речима самокритичности?
- Како Његош исказује свој понос због слободарске традиције Црногораца?
- Шта Његош замера Србији у вези са ослобођењем поробљених крајева?
- Којим речима Његош прекорава Србију због гушења слобода? Које разлоге наводи за то?
- Објасни значење Његошеве мисли: Само са слободом може се унапријед ићи?
- Шта се може закључити о особинама Црногораца из владичине изјаве Црногорци не љубе ланце!?
- Упореди наведену изјаву са српском пословицом наведеном на почетку. Златан ланац слободу не пружа. Која значења има реч ланац у тим реченицама?
- Пронађи у тексту примере који указују на следеће особине лика владике Његоша: чврстину, храброст, једноставност, искреност, одлучност, духовитост, оштроумност, гордост.
- Наведи речи којима се у тексту описују изглед и понашање сердара Андрије.
- Објасни и примерима из текста потврди Његошеву речитост.
- Путовање – то је најлепша и највећа школа, речи су Љубомира Ненадовића. Како путовање може да буде школа? Да ли су школа нова сазнања, сусрети с људима, нова искуства? Потврди то примерима из свог живота.
Рефлексија је умно посматрање, расуђивање, размишљање.
Самокритичност је способност уочавања сопствених недостатака.
Љубомир Ненадовић
(1826-1895)
Љубомир Ненадовић је је познати српски књижевник и дипломата. Рођен је 1826. године у Бранковини код Ваљеву. Отац му је био прота Матеја Ненадовић, чувени војвода из Првог српског устанка, а деда кнез Алекса кога су дахије убиле 1804. године у сечи кнезова. Школовао се у иностранству и по свему што је учинио за српску просветру и културу често се пореди са Доситејом Обрадовићем. Написао је две збирке песама, али су као поезија биле слабе, па је с тога његово најважније дело је путопис написан у облику писама и састављен од пет делова: "Писма из Швајцарске", "Писма из Италије","Прва писма из Немачке", "Друга писма из Немачке" и "Писма о Црногорцима". Умро је у Ваљеву 1895. године.
Петар II Петровић Његош
Петар II Петровић Његош
Петар II Петровић Његош је један од највећих црногорских песника, владар Црне Горе и владика. Рођен је у селу Његуши (Црна Гора) 1813. године под именом Радивоје Петровић. Када се закалуђерио узео је име Петар. Традиција Црне Горе је била да њен владар буде владика, те је и сам Његош да би преузео престо након смрти свог стрица Петра И Петровића, тадашњег владара Црне Горе, постао калуђер 1831. године, те преузео управу над Црном Гором. Владика је постао 1833. године. За време своје владавине Његош је био духовни и световни вођа свог народа, а своју земљу је успешно представљао где год је путовао. Интересантно је то да се није редовно школовао, нити је похађао неке високе школе, а ипак је био образован и врло начитан човек. Основну писменост је научио уз помоћ бокељских свештеника, а касније му је учитељ био Симо Милутиновић који је у њему пробудио љубав према поезији и подстицао га да је и сам ствара. Још као мали Његош је писао песме, да би 1834. године објавио две збирке песама у којима се већ назирало о каквом се песнику ради. Међу песмама у којима превладава дубок мисаони лиризам истичу се: „Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима“, „Ода Сунцу“ и„Црногорац к свемогућем Богу“.Остале песме су о црногорском јунаштву и испеване су у народном духу. Његош је волео народне песме, скупљао их и сам их стварао. Поред поменутих песама, касније је штампао два кратка спева: „Кула Ђуришића“ и „Чардак Алексића“, а 1854. године објављен је његов еп„Слободијада“ у коме се славе победе црногорсе војске над Турцима и Французима. Ипак три најзначајнија Његошева дела су:"Горски вијенац", "Луча микрокозма" и "Лажни цар Шћепан мали" 1850. године се разболио. Отпутовао је за Италију покушавајући тамо да се излечи, али му то није успело. Умро је 1851. године у Цетињу, а сахрањен је по сопственој жељи на планини Ловћен где се данас налази његов Маузолеј.
Петар Петровић Његош, јунак и историјска личност
Петар Петровић Његош је један од најпознатијих црногорских владара. Али он није био само обичан владар. Био је и духовни вођа свога народа, велики човек и велики песник. Својим достојанственим понашањем, духовношћу и родољубивошћу одушевио је многе који су имали част да га упознају, па и самог Љубомира Ненадовића, путописца који га је срео током свог путовања по Италији.
Током својих дугих и незаборавних путовања, Ненадовић је пролазио кроз многе пределе који су га инспирисали. Са жељом да сачува успомене на градове и уметност Италије које су му се дубоко урезале у сећање отпочео је свој путопис “Писма из Италије”, али је сусрет са Његошем потпуно променио његове жеље и даљи ток његовог живота. Био је толико фасциниран његовом личношчу да је заборавио на све лепоте и драгоцености Италије. Сматрао је да оне не заслужују толико дивљења и пажње као владика црногорски, па је уместо о Италији у свом путопису највише писао о Његошу, његовој лишности, речима и делима. Себе је представио као гледаоца који се неизмерно диви сваком његовом покрезу, као слушаоца који му се покорава и упија сваку његову ре и. као писца који ће све што је учинио и изрекао овековечити својим пером на белој хартији. Једном речју, Његош је постао његова опсесија, његов најважнији животни сапутник и центар свих дешавања. У својим писмима није га приказивао само као великог владара, песника и творца историје наше националне судбине, већ и као дивног човека, карактерног, осећајног и духовитог. Дивио се његовој чистој несквареној души, бриљантном уму и великом духу. У свакој ситуацији се трудио да истакне његове најбоље особине, велику мудрост, памет и оштроумност, духовитост и речитост, а наричито његову родољубивост и патриотизам исказане кроз огромну љубав према својој земљи и забринутост за судбину свог народа. Описивао га је као тихог и веома замишљеног човека са великим мислима који се не покорава ником и који је у сваком тренутку спреман да брани своју част, понос и углед. За Ненадовића Његош је био човек који увек зна шта хоће, поносан и горд владар који увек држи главу високо, али никада не гледао међу звезде и облаке. Његова гордост, понос и достојанство избили су на површину у тренутку када одбија да пољуби часне вериге у цркви Светог Петра уз речи: „Црногорци не љубе ланце“. Црногорски народ никад није подносио потчињеност, нити је икада у потпуности био покорен. За Његоша су ланци били симбол ропства и овим својим ставом и речима изреченим на светом месту он је показао своју чврст и непоколебљив карактер. Био је човек који се из све снаге борио против неправде никада није савио главу, нити се предао. Из његових речи и поступака јасно су се примећивале носталгија за родном грудом, жеља за слободом и патња коју је осећао због ропства у коме се налазила његова Црна Гора. Био је њен световни и духовни владар, симбол поштовања и оданости, узор многима и од њега је цео народ очекивао исправне и праведне одлуке. Када је примио писмо у коме је сазнао да Омер паша планира да нападне Црну Гору, иако сталожен и скоро увек замишљен толико је плануо да га Ненадовић није могао препознати. Колико је био узрујан и бесан видело се на његовом лицу. Образи су му се заруменели, а очи напуниле мржњом и гневом. Бесно је проклињао турског пашу и упућивао му тешке речи. Из њега је проговорио велики родољуб, праведник и заљубљеник у српску историју, што је на Ненадовића оставило велики утисак.
У свом путопису ,,Писма из Италије“ Љубомир Ненадовић је песнику и владици Његошу дао најзначајније место. Описао га је са пуно пажње, љубави и неизмерног поштовања. Био је импресиноран његовом личношћу, дивио се његовим речима и дане које су провели заједно у Италији сматрао најлепшим делом својих путовања по свету. Италијанска историја, култура и уметности по својој лепоти нису биле ни близу лепоти Његошеве душе и ума. За Ненадовића он је био велики човек и јунак, духовни и световни вођу који је је на најбољи начи представљао своју земљу и свој народ. Био је поносан и достојнствен човек са јаким ставом, истрајан у својим одлукама, чврст, горд и непоколебљив. Имао је бистар ум, чисту душу, велики дух и срце пуно љубави према својој земљи и свом народу. Храбри јунак, поносни владар, световни и духовни вођа, надарени песник, духовит и осећајан човек, добар саговорник и пријатељ, једном речју то је Његош.
Петар Петровић Његош, јунак и историјска личност
Петар Петровић Његош је један од најпознатијих црногорских владара. Али он није био само обичан владар. Био је и духовни вођа свога народа, велики човек и велики песник. Својим достојанственим понашањем, духовношћу и родољубивошћу одушевио је многе који су имали част да га упознају, па и самог Љубомира Ненадовића, путописца који га је срео током свог путовања по Италији.
Током својих дугих и незаборавних путовања, Ненадовић је пролазио кроз многе пределе који су га инспирисали. Са жељом да сачува успомене на градове и уметност Италије које су му се дубоко урезале у сећање отпочео је свој путопис “Писма из Италије”, али је сусрет са Његошем потпуно променио његове жеље и даљи ток његовог живота. Био је толико фасциниран његовом личношчу да је заборавио на све лепоте и драгоцености Италије. Сматрао је да оне не заслужују толико дивљења и пажње као владика црногорски, па је уместо о Италији у свом путопису највише писао о Његошу, његовој лишности, речима и делима. Себе је представио као гледаоца који се неизмерно диви сваком његовом покрезу, као слушаоца који му се покорава и упија сваку његову ре и. као писца који ће све што је учинио и изрекао овековечити својим пером на белој хартији. Једном речју, Његош је постао његова опсесија, његов најважнији животни сапутник и центар свих дешавања. У својим писмима није га приказивао само као великог владара, песника и творца историје наше националне судбине, већ и као дивног човека, карактерног, осећајног и духовитог. Дивио се његовој чистој несквареној души, бриљантном уму и великом духу. У свакој ситуацији се трудио да истакне његове најбоље особине, велику мудрост, памет и оштроумност, духовитост и речитост, а наричито његову родољубивост и патриотизам исказане кроз огромну љубав према својој земљи и забринутост за судбину свог народа. Описивао га је као тихог и веома замишљеног човека са великим мислима који се не покорава ником и који је у сваком тренутку спреман да брани своју част, понос и углед. За Ненадовића Његош је био човек који увек зна шта хоће, поносан и горд владар који увек држи главу високо, али никада не гледао међу звезде и облаке. Његова гордост, понос и достојанство избили су на површину у тренутку када одбија да пољуби часне вериге у цркви Светог Петра уз речи: „Црногорци не љубе ланце“. Црногорски народ никад није подносио потчињеност, нити је икада у потпуности био покорен. За Његоша су ланци били симбол ропства и овим својим ставом и речима изреченим на светом месту он је показао своју чврст и непоколебљив карактер. Био је човек који се из све снаге борио против неправде никада није савио главу, нити се предао. Из његових речи и поступака јасно су се примећивале носталгија за родном грудом, жеља за слободом и патња коју је осећао због ропства у коме се налазила његова Црна Гора. Био је њен световни и духовни владар, симбол поштовања и оданости, узор многима и од њега је цео народ очекивао исправне и праведне одлуке. Када је примио писмо у коме је сазнао да Омер паша планира да нападне Црну Гору, иако сталожен и скоро увек замишљен толико је плануо да га Ненадовић није могао препознати. Колико је био узрујан и бесан видело се на његовом лицу. Образи су му се заруменели, а очи напуниле мржњом и гневом. Бесно је проклињао турског пашу и упућивао му тешке речи. Из њега је проговорио велики родољуб, праведник и заљубљеник у српску историју, што је на Ненадовића оставило велики утисак.
У свом путопису ,,Писма из Италије“ Љубомир Ненадовић је песнику и владици Његошу дао најзначајније место. Описао га је са пуно пажње, љубави и неизмерног поштовања. Био је импресиноран његовом личношћу, дивио се његовим речима и дане које су провели заједно у Италији сматрао најлепшим делом својих путовања по свету. Италијанска историја, култура и уметности по својој лепоти нису биле ни близу лепоти Његошеве душе и ума. За Ненадовића он је био велики човек и јунак, духовни и световни вођу који је је на најбољи начи представљао своју земљу и свој народ. Био је поносан и достојнствен човек са јаким ставом, истрајан у својим одлукама, чврст, горд и непоколебљив. Имао је бистар ум, чисту душу, велики дух и срце пуно љубави према својој земљи и свом народу. Храбри јунак, поносни владар, световни и духовни вођа, надарени песник, духовит и осећајан човек, добар саговорник и пријатељ, једном речју то је Његош.
ПИСМА ИЗ ИТАЛИЈЕ - Љубомир Ненадовић
Књижевна врста: Путопис
Књижевни род: Епика
Тема: Утисци са пишчевог путовања по Италији
Анализа
У уводном делу који претходи одломцима из "Писама из Италије", сазнајемо да је ово књижевно дело било првобитно објављено под насловом "Владика црногорски у Италији" што нам говори о значају Петра Петровића Његоша за Љубомира Ненадовића, творца овог путописа. Касније је ово дело добило свој садашњи наслов, али и поред тога што он асоцира на Италију, ова земља и утисци које је из ње понео Љубомир Ненадовић су у другом плану у доносу на владику Петра Петровића Његоша.
По мишљењу многих, Петар Петровић Његош био је највећи јужнословенски песник. Од 1831. године до смрти је био црногорски владика и владар. Био је образован и често ангажован у државним мисијама. Боравио је по разним европским земљама, па тако и у Италији, где је пред смрт тражио лека својој болести. Наш познати путописац Љубомир Ненадовић упозно га је у Напуљу марта 1851. године. То су били веома тешки дани за Његоша, јер се борио са сопственом болешћу и истовремено су га мучиле вести о ситуацији у његовој земљи Био је забринут за свој народ и обузет тешким мислима што није промакло оштром оку његовог сапутника Ненадовића. Он је био одушевљен Његошевом личношчу и имао је пуно разумевања за његову забринутост. Не желећи да га напусти, одустао је од свог путовања за Рим, остао у Напуљу са владиком и са њим зешко болесним дочекао Васкрс. У свом путопису га описује на врло сликовит начин, нарочито у тешким тренуцима од којих је један био тренутак стизања очекиваног писмо из отаџбине. Сазнавши за намере Омер Паше Латаса, Његош га проклиње тешким речима - „да му српско зрно срце разнесе као и осталим потурченим пашама“ а на страшном суду жели му сусрет очи у очи са највећим српским јунаком Обилићем. Тада је из њега проговорио велики родољуб и праведник и заљубљеник у српску историју. Колико је био узрујан и бесан показало је смењивање руменила и бледила на његовом лицу. Али, слушајући стихове о свом јунаку Обилићу које је написао Љубомир Ненадовић, показало се да није клонуо духом и да му успева и да се нашали кад се за то указала прилика. За црногорског владики Милош Обилић је био прави херој и волео је да слуша песме о овом познатом српском јунаку. Када су из Напуља отпутовали за Рим, владику је напустио умор и кашаљ, па је са великим занимањем кренуо у разгледање његових знаменитости. Занимале су га древна историја и култура, а нарочито црква Светога Петра коју је премеравао својим корацима тражећи да се те мере запишу. Најсликовитији пример величине владике Његоша и његовог слободарског духа је догађа који се управо збио у тој цркви. У њој се чувају ланци којима је свети Петар био везан у тамници у Јерусалиму. Тај ланац калуђер приноси поклоницима и они га са побожношћу целивају. Његош је то одбио да уради рекавши да ,,Црногорци не љубе ланце“ чиме је показао свој чврст и непоколебљив карактер и колико му је битна слобода његовог народа.
У путопису "Писама из Италије“ Љубомир Ненадовић је песнику и владици Његошу дао најзначајније место. Дане проведене са њим у Италији сматрао је најлепшим делом својих путовања по свету. Био је импресиониран Његошевом личношћу и у својим писмима га је описао са пуно љубав и поштовања. Није га приказао само као песника, великог владара и јунака, већ и као дивног човека, карактерног, осећајног и духовитог. Поред описа црногорског владара овај путопис нуди читаоцу пишчева запажања и о припадницима других народа, а а једа од најупечатљивијих описа је опис Француза, који воле забаву у сваком смислу речи. Путописац описује Италијане као људе који поткрадају путнике, а за владаре ове земље каже да им је једино важно да наставе да владају и да уопште не брину о свом народу. За Енглезе каже да су хладнокрвни, чудни, да не разговарају ни са ким и да "Енглез само за Енглеза мари".
Књижевна врста: Путопис
Књижевни род: Епика
Тема: Утисци са пишчевог путовања по Италији
Анализа
У уводном делу који претходи одломцима из "Писама из Италије", сазнајемо да је ово књижевно дело било првобитно објављено под насловом "Владика црногорски у Италији" што нам говори о значају Петра Петровића Његоша за Љубомира Ненадовића, творца овог путописа. Касније је ово дело добило свој садашњи наслов, али и поред тога што он асоцира на Италију, ова земља и утисци које је из ње понео Љубомир Ненадовић су у другом плану у доносу на владику Петра Петровића Његоша.
По мишљењу многих, Петар Петровић Његош био је највећи јужнословенски песник. Од 1831. године до смрти је био црногорски владика и владар. Био је образован и често ангажован у државним мисијама. Боравио је по разним европским земљама, па тако и у Италији, где је пред смрт тражио лека својој болести. Наш познати путописац Љубомир Ненадовић упозно га је у Напуљу марта 1851. године. То су били веома тешки дани за Његоша, јер се борио са сопственом болешћу и истовремено су га мучиле вести о ситуацији у његовој земљи Био је забринут за свој народ и обузет тешким мислима што није промакло оштром оку његовог сапутника Ненадовића. Он је био одушевљен Његошевом личношчу и имао је пуно разумевања за његову забринутост. Не желећи да га напусти, одустао је од свог путовања за Рим, остао у Напуљу са владиком и са њим зешко болесним дочекао Васкрс. У свом путопису га описује на врло сликовит начин, нарочито у тешким тренуцима од којих је један био тренутак стизања очекиваног писмо из отаџбине. Сазнавши за намере Омер Паше Латаса, Његош га проклиње тешким речима - „да му српско зрно срце разнесе као и осталим потурченим пашама“ а на страшном суду жели му сусрет очи у очи са највећим српским јунаком Обилићем. Тада је из њега проговорио велики родољуб и праведник и заљубљеник у српску историју. Колико је био узрујан и бесан показало је смењивање руменила и бледила на његовом лицу. Али, слушајући стихове о свом јунаку Обилићу које је написао Љубомир Ненадовић, показало се да није клонуо духом и да му успева и да се нашали кад се за то указала прилика. За црногорског владики Милош Обилић је био прави херој и волео је да слуша песме о овом познатом српском јунаку. Када су из Напуља отпутовали за Рим, владику је напустио умор и кашаљ, па је са великим занимањем кренуо у разгледање његових знаменитости. Занимале су га древна историја и култура, а нарочито црква Светога Петра коју је премеравао својим корацима тражећи да се те мере запишу. Најсликовитији пример величине владике Његоша и његовог слободарског духа је догађа који се управо збио у тој цркви. У њој се чувају ланци којима је свети Петар био везан у тамници у Јерусалиму. Тај ланац калуђер приноси поклоницима и они га са побожношћу целивају. Његош је то одбио да уради рекавши да ,,Црногорци не љубе ланце“ чиме је показао свој чврст и непоколебљив карактер и колико му је битна слобода његовог народа.
У путопису "Писама из Италије“ Љубомир Ненадовић је песнику и владици Његошу дао најзначајније место. Дане проведене са њим у Италији сматрао је најлепшим делом својих путовања по свету. Био је импресиониран Његошевом личношћу и у својим писмима га је описао са пуно љубав и поштовања. Није га приказао само као песника, великог владара и јунака, већ и као дивног човека, карактерног, осећајног и духовитог. Поред описа црногорског владара овај путопис нуди читаоцу пишчева запажања и о припадницима других народа, а а једа од најупечатљивијих описа је опис Француза, који воле забаву у сваком смислу речи. Путописац описује Италијане као људе који поткрадају путнике, а за владаре ове земље каже да им је једино важно да наставе да владају и да уопште не брину о свом народу. За Енглезе каже да су хладнокрвни, чудни, да не разговарају ни са ким и да "Енглез само за Енглеза мари".