Певам дању, певам ноћу
-Бранко Радичевић-
Бранко Радичевић (1824–1853), један од наших најзначајнијих песника, на рођењу је добио име Алексије. Будући да је живео у време великог повратка вредностима и лепотама нашег народног језика, одлучио је да своје име грчког порекла промени у наше народно име Бранко. Школујући се у Бечу, упознао је Вука Стефановића Караџића, којем је пружио важну подршку у борби за књижевни језик на основама народног језика. Његова песничка збирка „Песме” (1847), испевана језиком народне лирске песме, потврдила је да је могуће створити вредну уметничку поезију на народном језику, па је уз Вукова дела имала велику улогу у прихватању народног језика.
Бранко Радичевић и Мина Караџић
Песник Бранко Радичевић је био добар пријатељ Мининог оца, Вука Стефановића Караџића. Она је често била у друштву очевих пријатеља и утицај тих умних људи на њу и њено стваралаштво је велики. Бранко је за Мину био другачији од осталих, па су постали добри пријатељи. То пријатељство је трајало све до песникове преране смрти.
Неки историчари књижевности и Бранкови биографи тврде да је он све време гајио велике симпатије и љубав према Вуковој ћерки. Сматрају да је та љубав инспирисала песника, те да су многе његове песме написане у том љубавном заносу. Такође, тврде да песник није желео да јој призна своју љубав зато што је имао велико поштовање према њеном оцу, али и зато што је сматрао да није достојан њене љубави будући да потиче из угледне и познате породице.
Боловао је од туберкулозе па је и то био један од разлога због кога није желео да некога везује за себе.
Како кажу, Бранко никада није јавно признао љубав према Мини Караџић већ је то снажно осећање преносио у своје песме. Мина је постала његова муза.
Њој је посветио песму која почиње стиховима „Певам дању, певам ноћу“, а која је пронађена у њеном дневнику као песникова посвета.
После његове смрти Мина је написала текст „Сећање на Бранка“, а у њеној сликарској колекцији се такође налазило неколико његових портрета.
У својим сећањима Мина бележи: „Веселост, нека блага, дјетињска веселост, бјеше уопште поглавита садржина Бранкове нарави”.
Она говори о великом песниковом дару, а посебно о његовом природном и једноставном понашању, које се показало и те Бадње вечери 1849. године, када јој се уписао у споменицу. Док се окренула, каже, а он је већ написао песму – био му је потребан само један трен!
|
|