Линк: СРБИЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ 1914–1918. ГОДИНЕ
(радни материјал за основне школе)
-учионицаисторије-
ПРВИ РАТ
Читамо најлепше и најтужније стихове који су настали током страдања у Првом рату.
Владислав Петковић Дис и Милутин Бојић су били страдалници заједно са својим народом. Песме "Међу својима" и "Плава гробница" израз су љубави и патње коју су преживљавали.
Пре свега послушајте песму која је симбол једног времена, песму са којом се живело и умирало, песму "Тамо далеко" .
Читамо најлепше и најтужније стихове који су настали током страдања у Првом рату.
Владислав Петковић Дис и Милутин Бојић су били страдалници заједно са својим народом. Песме "Међу својима" и "Плава гробница" израз су љубави и патње коју су преживљавали.
Пре свега послушајте песму која је симбол једног времена, песму са којом се живело и умирало, песму "Тамо далеко" .
Погледајте филм о страдању у Првом рату "Где цвета лимун жут"
ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС
(1880-1917)
(10. март 1880, Заблаће код Чачка - 16. мај 1917, код Крфа)
Велики српски песник и родољуб. Радио као учитељ и царински службеник. Био је извештач са фронта у Балканским ратовима. За време Првог светског рата пребегао је у Француску. При повратку у Грчку брод “Италија”на коме је пловио торпедираће немачка подморница код Крфа и он бива потопљен.
У седмом разреду гимназије у Чачку написао своју прву песму "На прозору свећа гори" и то на немачком језику који једва да је срицао.
Висок и мршав, подуже косе и необичних бркова, с наочарима иза којих је вребао задивљујући поглед, бивши учитељ из околине Зајечара, својим двема збиркама поезије, заслужио је место у скоро свим антологијама српске поезије.
Дис је као ратни извештач ишао са српском војском, у којој су била и његова три брата. Прошао је повлачење кроз албанске планине и почетком 1916. године доспео на Крф. Убрзо је са групом српских избеглица отпутовао у Француску, боравио у Марсељу, Ници и Пти Далу, тугујући за породицом која је остала у окупираној Србији, па у последњем свом писму из маја 1917. године каже: “Морам за Солун, једва чекам да ускочим у воз…”
На истом броду је била и Анка Петровић са децoм, сестра Виде Црњански. “Италија” није била обичан путнички пароброд, већ преуређени и наоружани војни транспортер за превоз војних трупа Антанте на Солунски фронт и као такав легитиман војни циљ. Брод је потонуо за неколико минута.
Кобне ноћи Дис није спавао. Мучен црним слутњама, више пута је излазио из кабине на палубу, одакле је гледао беличаст траг торпеда у модрој води. Чекао је последњи чамац у који је требало да ускочи и Анка Петровић са децом. Али, брод је, тонући, направио вртлог који их је све повукао. Француски војници касније су пронашли Дисово тело, у оделу наочаре и ситнину, једну драхму и педесет лепти – наводи Дрманац. Дисова песма “Утопљене душе” објављена 1911:
“Гледећи дуго тај маглени вео
како се дани моји разасуше
шири се покров велик, простран, бео
под којим леже утопљене душе.”
Извор: “Политика”, 28. мај 2017, историчар Мирко Дрманац
Тинка и Дис
У браку је био са Христином -Тинком, младом и лепом поштанском службеницом, коју је одмах сместио у своје стихове. Брак су склопили на јутрењу у старој Марковој цркви. Она је, касније, о томе овако сведочила:
- Венчање? Било је за анегдоту, мада се претерује, нарочито оно са прстеном. Ја сам прстен била заборавила, а без њега се није могло, па је Дисова сестра отрчала да га донесе. Додуше, кум је нудио алку од кишобрана, али је поп објаснио да прстена мора бити...
Веома привржен породици, али и пријатељима, Дис ће једном рећи:
- За четири године брака нисмо четири пута сами, без гостију, ни ручали ни вечерали. На свет је дошло и њихово двоје деце, Гордана и Мутимир, али и ратови, балкански и светски, растанак...
Дисова деца: Гордана и Мутимир
Он је по избијању Првог светског рата одлучио да се пријави за борбу. Међутим, како није био примљен у војску због уских груди и крхког здравља, било му је понуђено место ратног извештача. Дис то прихвата, па са војском прелази Албанију и искрцава се на грчком острву Крф. Са Крфа Дис одлази у Француску, али не заборавља своју породицу и задужује једног пријатеља, да шаље Тинки у Србију новац који је зарађивао као извештач. У јесен 1916. године Дис добија писмо од своје супруге, из кога сазнаје да његов пријатељ није послао Тинки ни динара. Сазнавши да пријатељ тај новац троши по кафанама, очајан, Дис одлучује да крене пут Крфа, и жели да се врати у Србију. Никада неће стићи куд је кренуо. Брод "Италија"на коме се налазио торпедирале су немачке јединице и Дис је нестао у дубинама Јонског мора.
Недуго након његове смрти страдала му је у пожару шестогодишња ћерка, а син је нестао 1944. у Другом светском рату. Шта се десило његовој вољеној Тинки, не зна се са сигурношћу.
Скоро пола века након његове смрти, тачније 1964. године, Градска библиотека Владислав Петковић Дис организовала је годишњу доделу награда за поетски опус и назвала је Дисова награда. Она се додељује у склопу свечаности назване Дисово пролеће, које се организује сваке године 10. марта, на Дисов рођендан.
Међу својима
У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
Мисо да још живиш, мој пределе млади.
Моја лепа звезда, мајка и робиња,
Боже! Шта ли данас у Србији ради?
Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.
Оживеле воде, ђурђевак и руже.
И мирише земља, која стално расте
У гроб и тишину, мој далеки друже.
Једно твоје вече. Идеш кући споро
Улицама страха, и душа ти јеца.
Твоје гладне очи, моја дивна зоро,
Храни љубав мајке: "Нека живе деца."
Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.
А два наша цвета из четири рата
У твоме су крилу, образе ти суше:
"Мама, зашто плачеш? Јел' писао тата?"
У велике патње, невино питање
Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди.
Напољу је видно, као пред свитање.
Ко да ће се дићи гробови и људи.
Скупила си сузе у косе детиње.
Све вас гледам сада крај гозбе сироте.
Лице ти се ведри: то душа светиње
Љуби твоје чело, мој сјајни животе.
Рамонда
Песма “Међу својима” написана је 1916. године на Ђурђевдан и припада збирци песама “Ми чекамо цара”. У њој се песник сећа свог родног краја, жене и деце. Раздвојен од породице песник као да је предосећао злу судбину која га чека и као да слути да их никада више неће видети.
Наслов песме је ”Међу својима”, иако песма настаје у Француској када је песник хиљадама километара далеко од своје породице и домовине.
Тема текста:
Песму ” Међу својима” треба посматрати из угла песниковог живота. Песма је елегична, због осећања која је прате. Основна тема ове песме је љубав, љубав према породици, љубав према домовини, жеља за припадањем и песникова туга што није у својој отаџбини, са својим најмилијима.
Мотивске целине:
1. Осећај туге, самоће, изазван је дугим боравком у туђини и сећањем на своју драгу и превелику љубав према њој.
Метафором су исказана песникова осећања:
поноћ – мир, самоћа, туга беда;
нада – мисао која тиња;
звезда – хладна, далека, недостижна и
пролеће – расте у гроб и тишину.
2. Песник посматра своју вољену, у мислима осећа њену тугу и чезне за својом децом која су далеко;
улице страха – рата, беде,
гладне очи су очи гладне љубави, среће, здравља, сунца,
храни их љубав према деци.
4 рата су: 1912, Први балкански, 1913, Други балкански, 1914, Први светски и 1915, други део Првог светског.
3. Нада у бољи живот постоји, али је далеко, дечје питање потреса мајку, постоји нови дан, али треба да се деси чудо да би се оно остварило (да се дигну гробови и људи). Поза мајке која држи дете у крилу, крије сузе у косе детиње, а душа светиње су недужне дечје душе, пуне вере, наде, искра среће која буди веру у боље дане.
Стилске фигуре
Песму ” Међу својима” Дис је испевао као директно обраћање вољеној жени. Обраћајући се Тинки, Дис користи бројне стилске фигуре, али свакако су најприсутније метафоре. Песник назива своју вољену бројним, изузетно лепим и необичним синтагмама: ”моја лепа звезда“, ”мој пределе млади“, "мој сјајни животе"…
Метафоре прате бројни епитети, али је присутан и контраст „гозба сирота“.
Песму ”Међу својима” Дис почиње описом своје туге због одвојености од својих вољених и од своје отаџбине. Он се пита шта ли сада ради његова жена, тамо далеко, у Србији. Зна да је у Србији сада пролеће и да све цвета, да мирише земља, руже, ђурђевак…али, одмах затим из наизглед ведре слике животног раста прелази у таму у којој све "расте у гроб и тишину".
Призива у сећање ”једно твоје вече“, желећи да тако буде ближи својој Тинки и својој деци. Замишља Тинку како невољно иде ”кући споро“, тужна што њен муж није са њом и што нема својој гладној деци ништа да понуди, али исто тако зна да јој само деца дају снагу да живи, иако је сузе ”већ гуше“. Невино дечје питање:
” Мама, зашто плачеш? Је л’ писао тата? ”,
продубљује бол и тугу коју покушава да сакрије од деце.
"У велике патње невино питање
Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди…"
Завршни стихови песме ” Међу својима” доносе помешана осећања:
срећу, јер ”Све вас гледам сада…“, али и тугу ”…крај гозбе сироте.”
Завршава персонификацијом и метафором:
„То лице светиње, љуби твоје чело,
Мој дивни животе“.
ДА ЗАБЕЛЕЖИМО
Владислав Петковић Дис
(Заблаће,1880 – Јонско море, 1917)
Међу својима
Из збирке песама Ми чекамо цара, (1916).
-породична и родољубива тематика
Књижевни род: лирика
Књижевна врста: елегија
Елегија: лирска песма у којој се изражавају туга, бол и жаљење за нечим недостижним, одсутним
Тема: чежња за домом и породицом
Мотиви: чежња, љубав, лепота, патња, стрепња
Лирски субјекат: песник
Метафора: у мом срцу поноћ, моја лепа звезда, мајка и робиња (жена) Метафора: скраћено поређење са пренесеним значењем
Контраст: И мирише земља која стално расте
У гроб и тишину, мој далеки друже.
Контраст: поређење по супротности
Персонификација:
„То лице светиње, љуби твоје чело,
Мој дивни животе“.
Стих: дванаестерац (дванаест слогова у стиху)
Опкорачење: У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
Мис’о да још живиш, мој пределе млади. Опкорачење: преношење мисаоне целине из једне строфе у другу или из стиха у стих
Презентом лирски субјект ствара осећај присутности, непосредности и превелика жеља смешта га у замишљени простор у којем се налазе његови најмилији.
Строфа: катрен (строфа од четири стиха)
Рима: укрштена, правилна (римују се 1. и 3. стих, 2. и 4. стих)
ПЛАВА ГРОБНИЦА
|
|
|
Последња фотографија Милутина Бојића направљена неколико дана пре него што је преминуо у болници у Солуну. У његовој судбини осликана је трагедија младости једног народа.
МАУЗОЛЕЈ НА ОСТРВУ ВИДО
На мало острво Видо, каменито и без вегетације, које су Грци вековима звали ''Острво змија'', дошле су 21. јануара 1916. године моравска, пиротска и чачанска војна болница. Међу првима стигло је више хиљада дечака регрута, исцрпљених и оболелих од дизентерије, тифуса, запаљења плућа и глади. Личили су на живе лешеве. Лежали су на голој земљи, под кишом, која је данима непрекидно падала. Првих дана је умирало око 300 војника.
Маузолеј је изграђен 1938. године по пројекту архитекте Николе Краснова.
ДА ЗАБЕЛЕЖИМО
Милутин Бојић
(Београд,1892 — Солун, Грчка1917)
Плава гробница
Посвећена српским војницима умрлим на острву Видо крај Крфа и сахрањеним у Јонском мору у Првом светском рату
Књижевни род: лирика
Књижевна врста: родољубива песма
Родољубива песма: песник исказује своју љубав према домовини, родном крају, прошлости свога народа
Тема: плава гробница српских војника, бол и понос
Функција строфа: повезивање историје и традиције, гробља и колевке, прошлости и будућности, истицање да жртва није узалудна;
Стил певања: патетичан, дирљив, узвишен
Строфа: катрен (строфа од четири стиха)
Рима: укрштена (римују се 1. и 3. стих, 2. и 4. стих)
Апострофа: обраћање неживом као да је живо, увек у вокативу
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Персонификација: однос поштовања природе према погинулим српским војницима
Метафоре: "Прометеји наде", "апостоли јада"...
Епитети (инверзија): крме моћне, тихи ход, језа ноћна, света вода...
Поређење: гробница "ко наш ума бескрајна", "тиха као поноћ", "мрачна као савест, хладна и очајна"...
Употреба императива (заповедног начина)
Функција рефрена: успостављање тишине и смираја природе;
Непознате речи:
опело - читање молитве преминулом
Прометеј - титан у античкој грчкој митологији
мрци - мртваци
корифеји - предводници слободарског духа
НАША НЕБЕСА
Милош Црњански
(Чонград, 1893 — Београд, 1977)
ДА ЗАБЕЛЕЖИМО
