|
|
|
Други светски рат
Други светски рат је почео 1939. године, нападом нацистичке Немачке на Пољску. Њени планови и циљеви били су засновани на теорији о расној супериорности, последицама Првог светског рата и на екстремном антисемитизму. Антисемитизам представља нетрпељивост, мржњу или предрасуде према Јеврејима као религијској групи или нацији.
Јевреји су у периоду почетка рата били обесправљени и лишени свих моралних и материјалних ствари,третирани су као страно тело у свим нацистичким и фашистичким земљама, као и у многим земљама које су сарађивале са фашистима, нпр.нацистичка Немачка, Италија, Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија, Независна дрзава Хрватска. Најупечатљивији пример погрома Јевреја била је Кристална ноћ, 9.новембра 1938. године, позната под тим називом због разбијеног стакла са јеврејских излога. Убрзо су Јевреји билу протерани у логоре смрти Аушвиц(Пољска), Јасеновац(НДХ), Маутхаузен (Аустрија).
Највећи и најкрвавији нацистички логор смрти у коме је убијено око 3 000 000 људи био је Аушвиц познат по суровом и исцрпљујућем раду,а највише по гасним коморама и пећницама, такође и по Јозефу Менгелеу, познатом доктору смрти из Аушвица, који је вршио окрутне експерименте на живим Јеврејима. Неки од логора у Србији били су: Сајмиште,Ниш,Шабац.
У холокаусту је убијено преко 70 000 000 људи од којих је било око 10 000 000 Јевреја. Дан сећања на жртве Холокауста је дан када су совјетске трупе ослободиле Аушвиц, а то је 27. јануар. Други светски рат завршио се 9. маја 1945. године потписивањем безусловне капитулације Немачке!
• СИЛЕ ОСОВИНЕ – Немачка, Италија, Јапан
• САВЕЗНИЦИ – Велика Британија, Француска, САД, Пољска, Југославија...
Гестапо је био званична тајна полиција нацистичке Немачке. Име „Гестапо“ је настало као кованица почетних слогова немачког назива Geheime Staatspolizei, што значи „државна тајна полиција“.
Кристална ноћ или ноћ поломљеног стакла - немачки: Kristallnacht, такође позната и по називу Reichskristallnacht (царска кристална ноћ), 9. новембра 1938. Године. Те ноћи оштећено је и у многим случајевима уништено 1574 синагога (скоро све које су постојале у Немачкој), многа јеврејска гробља, више од 7000 јеврејских радњи и 29 великих трговина. Више од 20 000 Јевреја је ухапшено и одведено у концентрационе логоре; неколицина је пребијена на смрт док су остали били приморани да гледају. Број убијених Јевреја није са сигурношћу утврђен, али се процењује да их је било од 36 до 200 током та два дана немира. Најчешће се говори о 91 убијеном. Природу насиља осликава и чињеница да су неки Немци који нису били Јевреји убијени само зато што је неко сматрао да „изгледају као Јевреји“. Прогон је био усмерен против јеврејских грађана широм земље и за многе посматраче је био прва назнака онога што данас називамо холокаустом.
Геноцид-међународни злочин намерног потпуног или делимичног уништавања националних, етничких, расних и религиозних група. Спада у најтежу врсту злочина против човечанства . Термин геноцид усвојен је на заседању Генералне скупштине УН (1946). За разлику од етничког чишћења, где је циљ да се дата територија „очисти“ од одређене групе људи (нагласак је на протеривању, мада је обично заступљено и физичко уништење), код геноцида је циљ физичко истребљење.
Холокауст-Holokaust (grčki olokauston: потпуно спаљен, од префикса olo i kauston, спаљен) је жртва паљеница боговима или душама покојника код Грка и Римљана, при којој се обично (за разлику од других типова жртава) спаљивала цела жртвена животиња. Код старих Израелаца постојао је аналогни обред спаљивања целог јагњета (хебрејски olam kalil: уништење огњем). У ужем смислу означава појам организованог, систематског геноцида и убиства око 6 милиона европских Јевреја за време национал-социјализма у Немачкој. Појам холокауста се односи такође на системско истребљење Јевреја у земљама савезницама нацистичке Немачке.
Логор- је врста затвора која је створена за политичке противнике, припаднике појединих етничких или религијских група, цивила из критичног војног подручја или било коју групу људи. Концентрациони логори најчешће се стварају током рата, а затвореници се налазе у притвору најчешће без појединачног судског процеса, већ по неким ширим критеријумима.
Аушвиц и Берген Белзен су били највећи нацистички концентрациони логор за масовно уништење становништва. Аушвиц се налазио у јужној Пољској, 50 км западно од Кракова и 286 км од Варшаве.
О СТРЕЉАЊУ
ЈЕВРЕЈСКО ПИТАЊЕ У БЕОГРАДУ ТОКОМ 2.СВЕТСКОГ РАТА
Погледај како је Мирослав Антић као дечак доживео Други светски рат
Десанка Максимовић, Крвава бајка
Виртуелна тура по Шумарицама
|
|
|
|
|
|
Како почиње песма?
За који књижевни жанр је карактеристичан такав почетак?
Које елементе бајке носи песма?
Које строфе се понављају?
Која песничка слика је најпотреснија?
Пронађи стихове који говоре о њиховим дечјим данима, надама и сновима.
Коју улогу у стиховима има контраст?
Шта је невероватно у описаним догађајима?
Шта је у песми посебно истакнуто:
а) окрутност непријатеља
б) сам догађај
в) достојанственост и мир ђака
Објасни зашто мисао о "мученичкој смрти" прераста у мисао o "јуначкој смрти".
Како ти доживљаваш страдање крагујевачких ђака?
Болни стихови "Крваве бајке" коју је наша позната песникиња Десанке Максимовић написала након што је чула детаље стравичног злочина у Крагујевцу, чувају сећање на мучки убијене дечаке.
У интервјуу који је дала 1963. године песникиња је испричала како је песма настала:
- Било је то једног јутра кад сам најмање очекивала да ћу написати песму, једног типичног ратног позадинског јутра. Била сам пошла да видим има ли каквих објава и шта се ради пред мојом бившом школом, Првом женском гимназијом, у Београду, одакле сам почетком рата пензионисањем уклоњена.
- У садашњој Улици Лоле Рибара, недалеко од моје куће, зауставио ме непознат, стар човек, пре сељак него грађанин, и рекао усплахирено, без икаква увода или поздрава: „Знате ли шта се догодило у Крагујевцу?“ – „Ваљда каква хапшења, вешања?“ Не помињући масовна стрељања одраслих, старац ми је саопштио како су Немци упали у гимназију и са часова одвели неколико разреда на стрељање. Затим се брзо удаљио не рекавши ни збогом, као да је изишао из једне собе у другу и као да ће се за који час вратити.
Поруке ђака пред стрељање:
„Сећајте се мене моји, јер ме више нема.” Лазар
„Лебац сутра немојте послати – ваш Борко“
Књижевни род: лирика
Књижевна врста: елегија, родољубива песма
Тема и идеја песме
Основна тема и идеја песме ” Крвава бајка ” је заснована на истинитом догађају, који се одиграо 21. октобра 1941. године у Крагујевцу, када су немачки окупатори убили 2272 недужних људи, а међу њима и ђаке Крагујевачке гимназије. Међу стрељанима је било 217 малолетних лица. На стрељање је изведено и одељење 5/3. Најмлађи међу убијенима је био дечак Ром, чистач ципела, који је имао само 11 година.
Зашто је бајка и зашто је крвава?
Зато што је невероватно да се у 20. веку у Европи која се поноси својом културом и традицијом деси један такав невиђени масакр у коме људи свесно и хладнокрвно убијају друге људе, међу њима и децу. Страдање крагујевачких ђака толико је сурово и насловом “Крвава бајка” песникиња жели да му да призвук нечег невероватног и нестварног, а опет могућег и људског. Песма почиње стиховима:
“Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је мученичком смрћу ...”
Нема назива земље у којој се догодио злочин, као да он није ни важан. Много је важније да се злочин истински догодио у некој земљи сељака на Балкану и да је у само једном дану убијена једна генерација ђака. Сви су били исти, по години рођења и болестима од којих су вакцинисани, по школским обавезама и свечаностима на које су вођени, по својим сновима и надама и на крају, по тренутку када су умрли. У томе и јесте трагика о којој пева песникиња. Они се нису борили против немачке војске, нису ковали, нити су желели ичију смрт. Били су оно што и јесу, само ђаци који седе у клупама и решавају своје школске задатке. Пуни полета и вере у будућност, у људску срећу и доброту: испред себе су постављали мноштво планова и сваком од њих се чинило да ће врло дуго трчати испод свода плава док све задатке на свету не посвршава. Имали су своје ђачке тајне и неостварене жеље. Веровали су у себе, у своје светле снове и златне идеале несвесни да им се ближи скори крај и да ће постати неустрашиви јунаци једне крваве бајке.
У тренутку смрти, без панике и страха узели се за руке и пошли на стрељање мирно и прибрано као да смрт није ништа. То држање за руку симболише њихово другарско братско и показује последњу жељу свих њих заувек оду и напусте овоземаљски живот онако како су у њему и живели, блиски, сложни, по свему једнаки. Њихова мученичка смрт на почетку песме овим потезом је у последњим стиховима песме прераслу у јуначка смрт. Били су јунаци, храбри и неустрашиви који су својом смрћу попели да вечног боравишта.
Песмом “Крвава бајка” Десанка Максимовић нам показује како живот под окупаторском чизмом може бити суров и непредвидив и поручује нам да злочиначки ум жељан крви и освете не штеди никога, чак ни оне најмлађе. Својим стиховима она изражава своју дубоку непомиреност са ратним зверствима и ратовима у којима животе губе недужни људи, посебно деца и жели да мученичку смрт стрељаних ђака преобрази у вечни живот, да се он и њихова трагична судбина никада не забораве.
Песма "Крвава бајка" састоји се од седам строфа, при чему се прва, трећа и пета строфа понављају, па представљају рефрен песме. Једина разлика између ових строфа је у речима "мученичка смрт" које у петој строфи прелазе у речи "јуначка смрт". . Храбро држање ђака док су корачали у своју ничим заслужену смрт од мученика их је претворило у јунаке. Њихова смрт се преобразила у вечни живот, а њихов земаљски живот и његов трагичан завршетак у крваву бајку, опомену свим будућим генерацијама.
Коришћењем рефрена песникиња наглашава крваву стварност и тежину страдања о којима песма пева, ту болну смрт недужних ђака и варварство оних који су их уморили, чешће опомиње на страхоту опеваног догађаја и исказује осећање неверице да је он могућ и стваран
Десанка Максимовић и започиње ову песму стиховима:
Било је то у некој земљи сељака
На брдовитом Балкану…
Није битно у којој земљи се одиграо овај злочин, већ сама чињеница да се уопште догодио.
У наредним стиховима дат је опис дечака који су умрли мученичком смрћу:
Исте су године
Сви били рођени,
Исто су им текли школски дани,
На исте свечаности
Заједно су вођени,
Од истих болести сви пелцовани,
И сви умрли у истом дану.
Овим стиховима Десанка Максимовић додатно појачава трагику немилог догађаја. Убијени ђаци су били само деца, која су седела у школским клупама, мучећи муку са задацима и верујући у бољу, светлију будућност.
У стиховима:
И чинило се сваком
Да ће дуго,
Да ће врло дуго,
Трчати испод свода плава,
реч "дуго" се понавља два пута и то на крају два узастопна стиха. Реч је о стилској фигури епифори.
Основни мотив у песми
Основни мотив у песми ” Крвава бајка “ је мучко убиство недужних крагујевачких ђака и њихов достојанствен одлазак у смрт.
|
|
Мотивске целине: три дела песме, сваки почиње рефреном.
Стилска изражајна средства: контраст – антитеза, оксиморон, епифора
Епифора (према грчком epiphora, додатак) фигура је у којој се понављају речи на крају стихова:
"Чујем у сну
Сањам у сну
Видим у сну"
(Ј. Каштелан, Ливада изгубљених оваца)
Оксиморон - стилска фигура, подврста контраста или антитезе, односно парадокса у којој се спајањем противречних појмова ствара нов парадоксални појам зове се ОКСИМОРОН. Појам оксиморон потиче од грчких речи όξύς – оштар и μὠρος – туп, луд и дословно значи ‘оштроумна лудост’.
Версификациона анализа:
7 строфа неједнаке дужине и стиха, песма личи на причу
Стих: бели стих или слободни стих.
Рима: риме нема или је спорадична, песникиња не жели да изгледа као да "пева" када говори о једном таквом злочину
ЧИТАМО И ПИШЕМО СА Аном Франк
*
?
кратка биографија
"ДНЕВНИК АНЕ ФРАНК"
Кућа Ане Франк
Просторије у кући Ане Франк и даље одишу језивом хладноћом ратног доба. Собе испуњене празнином, зидови који зјапе, намештај који недостаје, тајанствена пригушена депресивна тишина, клаустофобични простор у којем је осморо људи заједно дисало.
Некадашње склониште у којем је јеврејска девојчица Ана Франк исписивала странице свог дневника, данас је претворено у музеј. Скоро 2 године заједно са својом породицом скривала се у кући у улици Принсенграхт 263, у Амстердаму.
Склониште је било смештено у пословној згради компаније Опекта за коју је Анин отац Ото радио. Приземље се састојало из 3 дела: скроз напред складиштена је роба, у средини машине за млевење и мешање зачина, а иза простор у којем се роба паковала.
Опекта је производила зачине и пектин за желирање хране. Радни простор је данас уређен као изложбени простор са видео бимовима и подробним информацијама.
6. јула 1942. породица Франк одлази у своје тајанствено склониште у скривени анекс куће. Склониште још увек није у потпуности спремно. Прво се стављају непровидне завесе, а тек онда отпочиње отпакивање кутија са стварима.
За 13. рођендан Ана добија на поклон карирани црвено-сиво-бели дневник у који бележи своја свакодневна страховања и који представља један од најпотреснијих записа и сведочанстава јеврејске патње.
Кућа за време рата
Наше скровиште је идеално, колико год влажно и изопачено, човек у читавом Амстердаму, у читавој Холандији, не би нашао удобније склониште.(Ана Франк у свом дневнику)
Просторије у кући Ане Франк и даље одишу атмосфером из ратног периода, иако је простор испуњен празнином, зидови зјапе, намештај недостаје, подови мистериозно шкрипе под ногама.
Поједини делови куће, укључујући Анине фотографије на зиду, остављају утисак како да су сви они тренутно напустили кућу и да ће се у једном тренутку поново вратити.
Данас је кућа у којој се 2 године скривало осморо људи, доста поједностављена и намештај је сведен на минимум, како би се ослободио простор посетиоцима.
Први спрат је био уређен као радни простор са радном собом Отоа Франка. Данас су ту изложени експонати који осликавају како је бити Јеврејин међу нацистима – озлоглашена жута звезда коју су били приморани да носе, избија у први план.
Затим, видео снимак о храброј Мип Хис која их је снадбевала храном и која је сачувала Анин дневник, и по зидовима сегменти и цитати из књиге. Али простора мањка – туристи истежу вратове како би прочитали оно што их занима.
На другом спрату се налазила просторија у коју је ретко ко залазио. Једино парче намештаја била је покретна полица за књиге, који је годинама пригушивала тајна врата која су водила до склоништа.
Врх врата био је камуфлиран географском картом. Одатле су потицале степенице које су водиле ка трећем спрату.
Дакле, други спрат – анекс, био је резервисан за собу Аниних родитеља и скучену, зазидану собу у којој је била Ана. Атмосфера почиње благо да је гуши.
У почетку је Ана собу делила са сестром Маргот, али у јесен 1942. појављује се средњовечни зубар Фриц Пфефер (у дневнику се јавља под псудонимом Алфред Дусел), кога Ото Франк у договору са Мип Хис прима у склониште. Маргот је пребачена у собу са родитељима, док је Фриц делио минијатурну собу са Аном.
Зидове собе Ана је прелепила фотографијама филмских звезда, разгледницама и свакојаким исечцима из новина које јој је отац набавио. И данас стоје на истом месту, пресвучене заштитним стаклом. Завесе на прозору чине собу прилично мрачном и хладном.
Просторија која се лепила уз Анину собу служила је као тоалет и перионица. На истом месту и даље стоје ишпартане вертикалне полуизбледеле парке којима је евидентирана Анина, и висина њене сестре.
На највишем нивоу куће, на трећем спрату, крила се породица Ван Пелс. Спаваћа соба господина и госпође Ван Пелс преко дана је вршила функцију заједничке дневне собе и трпезарије.
Из клаустрофобичне собе њиховог сина Петера (у књизи је то Ван Дан), могло се доћи до тавана уз помоћ мердевина. То је уједно било и једино место где су слободно могли да погледају напоље и одшкрину прозор.
Преко дана у скровишту је владала мртвачка тишина због запослених у згради. Тоалет се користио само у периоду када је остатак куће био празан, светло се ретко када палило ноћу. О рацијама широм Амстердама слушали су преко радија и помагача.
У сталном страху и опрезу, помагачи су се трудили да их опскрбе потребним стварима. Али, 4. августа 1944. немачки официр и 3 низоземска полицајца појавили су се на вратима. Тајна је разоткривена, неко их је издао. Одведени су у логор, а једини преживели био је Анин отац Отто. Локације су биле Берген-Белзен и Аушвиц.
Ана Франк умрла је од тифуса и неухрањености у логору у марту 1945. године, пре свог шеснаестог рођендана, а само две недеље пре него што су британски и канадски војници ослободили логор.
Данас је Дневник Ане Франк преведен на више од 50 језика. Кућа је званично први пут отворена 1960, а у септембру 1999. краљица Беатрикс проглашава Музеј Ане Франк отвореним.
Локација
Кућа Ане Франк налази се у центру Амстердама, од главне железничке станице (Центраал Статион), потребно је 20 минута хода.
Ане Франк Хуис
Принсенграхт 267
1016 Амстердам
Улаз:
Одрасли 8.5 €
деца 10-17 год: 4 €
Извор:
http://www.b92.net/putovanja/destinacije/evropa.php?nav_category=807&nav_id=404152
Кликните на фотографију АНЕ ФРАНК и обиђите кућу о којој Ана Франк пише у свом дневнику. Сазнаћете пуно о времену и месту на којем је провела две године свог детињства.
Кућа Ане Франк
Просторије у кући Ане Франк и даље одишу језивом хладноћом ратног доба. Собе испуњене празнином, зидови који зјапе, намештај који недостаје, тајанствена пригушена депресивна тишина, клаустофобични простор у којем је осморо људи заједно дисало.
Некадашње склониште у којем је јеврејска девојчица Ана Франк исписивала странице свог дневника, данас је претворено у музеј. Скоро 2 године заједно са својом породицом скривала се у кући у улици Принсенграхт 263, у Амстердаму.
Склониште је било смештено у пословној згради компаније Опекта за коју је Анин отац Ото радио. Приземље се састојало из 3 дела: скроз напред складиштена је роба, у средини машине за млевење и мешање зачина, а иза простор у којем се роба паковала.
Опекта је производила зачине и пектин за желирање хране. Радни простор је данас уређен као изложбени простор са видео бимовима и подробним информацијама.
6. јула 1942. породица Франк одлази у своје тајанствено склониште у скривени анекс куће. Склониште још увек није у потпуности спремно. Прво се стављају непровидне завесе, а тек онда отпочиње отпакивање кутија са стварима.
За 13. рођендан Ана добија на поклон карирани црвено-сиво-бели дневник у који бележи своја свакодневна страховања и који представља један од најпотреснијих записа и сведочанстава јеврејске патње.
Кућа за време рата
Наше скровиште је идеално, колико год влажно и изопачено, човек у читавом Амстердаму, у читавој Холандији, не би нашао удобније склониште.(Ана Франк у свом дневнику)
Просторије у кући Ане Франк и даље одишу атмосфером из ратног периода, иако је простор испуњен празнином, зидови зјапе, намештај недостаје, подови мистериозно шкрипе под ногама.
Поједини делови куће, укључујући Анине фотографије на зиду, остављају утисак како да су сви они тренутно напустили кућу и да ће се у једном тренутку поново вратити.
Данас је кућа у којој се 2 године скривало осморо људи, доста поједностављена и намештај је сведен на минимум, како би се ослободио простор посетиоцима.
Први спрат је био уређен као радни простор са радном собом Отоа Франка. Данас су ту изложени експонати који осликавају како је бити Јеврејин међу нацистима – озлоглашена жута звезда коју су били приморани да носе, избија у први план.
Затим, видео снимак о храброј Мип Хис која их је снадбевала храном и која је сачувала Анин дневник, и по зидовима сегменти и цитати из књиге. Али простора мањка – туристи истежу вратове како би прочитали оно што их занима.
На другом спрату се налазила просторија у коју је ретко ко залазио. Једино парче намештаја била је покретна полица за књиге, који је годинама пригушивала тајна врата која су водила до склоништа.
Врх врата био је камуфлиран географском картом. Одатле су потицале степенице које су водиле ка трећем спрату.
Дакле, други спрат – анекс, био је резервисан за собу Аниних родитеља и скучену, зазидану собу у којој је била Ана. Атмосфера почиње благо да је гуши.
У почетку је Ана собу делила са сестром Маргот, али у јесен 1942. појављује се средњовечни зубар Фриц Пфефер (у дневнику се јавља под псудонимом Алфред Дусел), кога Ото Франк у договору са Мип Хис прима у склониште. Маргот је пребачена у собу са родитељима, док је Фриц делио минијатурну собу са Аном.
Зидове собе Ана је прелепила фотографијама филмских звезда, разгледницама и свакојаким исечцима из новина које јој је отац набавио. И данас стоје на истом месту, пресвучене заштитним стаклом. Завесе на прозору чине собу прилично мрачном и хладном.
Просторија која се лепила уз Анину собу служила је као тоалет и перионица. На истом месту и даље стоје ишпартане вертикалне полуизбледеле парке којима је евидентирана Анина, и висина њене сестре.
На највишем нивоу куће, на трећем спрату, крила се породица Ван Пелс. Спаваћа соба господина и госпође Ван Пелс преко дана је вршила функцију заједничке дневне собе и трпезарије.
Из клаустрофобичне собе њиховог сина Петера (у књизи је то Ван Дан), могло се доћи до тавана уз помоћ мердевина. То је уједно било и једино место где су слободно могли да погледају напоље и одшкрину прозор.
Преко дана у скровишту је владала мртвачка тишина због запослених у згради. Тоалет се користио само у периоду када је остатак куће био празан, светло се ретко када палило ноћу. О рацијама широм Амстердама слушали су преко радија и помагача.
У сталном страху и опрезу, помагачи су се трудили да их опскрбе потребним стварима. Али, 4. августа 1944. немачки официр и 3 низоземска полицајца појавили су се на вратима. Тајна је разоткривена, неко их је издао. Одведени су у логор, а једини преживели био је Анин отац Отто. Локације су биле Берген-Белзен и Аушвиц.
Ана Франк умрла је од тифуса и неухрањености у логору у марту 1945. године, пре свог шеснаестог рођендана, а само две недеље пре него што су британски и канадски војници ослободили логор.
Данас је Дневник Ане Франк преведен на више од 50 језика. Кућа је званично први пут отворена 1960, а у септембру 1999. краљица Беатрикс проглашава Музеј Ане Франк отвореним.
Локација
Кућа Ане Франк налази се у центру Амстердама, од главне железничке станице (Центраал Статион), потребно је 20 минута хода.
Ане Франк Хуис
Принсенграхт 267
1016 Амстердам
Улаз:
Одрасли 8.5 €
деца 10-17 год: 4 €
Извор:
http://www.b92.net/putovanja/destinacije/evropa.php?nav_category=807&nav_id=404152
Кликните на фотографију АНЕ ФРАНК и обиђите кућу о којој Ана Франк пише у свом дневнику. Сазнаћете пуно о времену и месту на којем је провела две године свог детињства.
АНТОНИЈЕ ИСАКОВИЋ
(1923 - 2002)
Исаковић је наш познати приповедач и романсијер. Рано је приступио партизанима. Преживео je и доживео страхоте рата. Он је представник послератне (савремене) српске књижевности. Први пут се као писац јавља наком рата са неодољивом потербом да сведочење о рату и доживљај рата транспонује у кратку прозу. Тако су настале збирке прича: "Велика деца", "Папрат и ватра", "Празни брегови", а затим роман "Трен I, II", који за тему има Голи оток и страдање политичких затвореника на њему. Једна од последњих књига прича је и "Образ". Исаковић у приповетакама слика рат, судбине људи у њему, али на један особит начин, дотад непримерен писцима са темом из револуције. За разлику од других, њега не интересује јуриш, храбре погибије или тзв. чисте ситуације. Он зна да је то описивано од многих писаца и да би то било једнострано и никад комплексно. Зато се окреће оним ситуацијама, које су у позадини, изван ратног попришта. Ту су наизглед обичне ситуације, али у суштини врло деликатне. Јер, су на граници бити ил не бити. Не изневерити себе или по сваку цену преживети. Ситуације које се мере минутима и секундама и у којима се интензивнио преживљава остатак трајања. То су ти мали тернуци и ситуације, у којима се доносе судбоносне одлуке. Такве су: "Кашика", "Папрат и ватра", "Зечија кожа", "Двоје", идр. Једна од приповедака коју настањује та психолошка страна човековог живота и у којој се време мери минутима је "Кроз грање небо".
"КАШИКА" - А. Исаковић
Психолошка новела која говори о строгим правилима понашања у извршавању борбених задатака на дугим маршевима у партизанским редовима током II светског рата. Дата су два лика: Зоћа и Станко. Писац је исцрпно приказао њихове психичке и физичке особине.
Људима влада унутрашњи непријатељ: глад, која делује исцрпљујуће, а човек остаје изнад свега.
Род: епика
Врста: приповетка/новела
Тема: „И кашика однекуд долази пуна, а уста затворена, неће и не могу да се отворе. “
Основни мотиви: ГЛАД и МОРАЛНА ЧВРСТИНА бораца; сукоб
КАШИКА − симбол, слика „гладних ратних дана. “
Кључни мотиви:
А да ли ће за свакога у чети бити по кашика?
Једна кашика, макар једна, то је као лек.
Само га очи, чврсто приковане за бакрач, вуку напред.
Сети се догађаја у Херцеговини.
Трома кап клизну му низ образ и паде на кундак.
Ликови: Станко и Зоћа
Станко: робустан, снажан, космата глава, дебеле усне, натмурен, груб у разговору, „чврст човек и груб“
Зоћа: мали, слабог здравља: „срце упропашћено“, прележао тифус, „зглобови у сувим коленима пеку“, „уши шуме“, коса вунаста, мршави образи, ситне тамне очи, „пашен жар“, кратак врат, гркљан „као у петла голошије“, стопало му стаје у отисак Станков
− Морална чврстина, одлучност малог Зоће изненађује
Одлуке: Зоћа да не узме кашику кајмака, а Станко да узме
Идеја: Партизански морал, част и достојанство су изнад свега, па чак и изнад саме смрти.
Глад исцрпљујуће делује на човека, уништава га, али човек ипак успева да победи самог себе.
Зоћина смрт је истовремено победа над глађу, то је тријумф високих моралних принципа народноослободилачке војске.
Изражајна средства: метафора, персонификација.
|
|
